Пане Ђукић Лимар

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
ПАНЕ ЂУКИЋ ЛИМАР
Pane Đukić .JPG
Биста Панета Ђукића у ОШ Вожд Карађорђе у Нишу
Датум рођења(1922-08-08)8. август 1922.
Место рођењаКапљух, код Б. Петровца
 Краљевина СХС
Датум смрти1. јул 1952.(1952-07-01) (29 год.)
Место смртиЛесковац, Социјалистичка Република Србија НР Србија
 ФНР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Управа државне безбедности
19411952.
Чинпотпуковник
Народни херој од20. децембар 1951.
Одликовања
Орден народног хероја
Партизанска споменица 1941.

Пане Ђукић Лимар (Капљух, код Босанског Петровца, 8. август 1922Лесковац, 1. јул 1952), учесник Народноослободилачке борбе, потпуковник УДБЕ и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 8. августа 1922. у селу Капљуху, код Босанског Петровца. Потицао је из сиромашне сељачке породице. После завршетка основне школе, због немања новца за даље школовање, остао је на селу и бавио се земљорадњом. Касније је одлучио да изучи неки занат и отишао у Крушевац, где је изучио лимарски занат. По овом занату је касније и добио свој надимак „Лимар“.[1]

Још у току учења заната, као шегрт, је схватио тежак положај радника и занатлија, па се прикључио револуционарном радничком покрету. Због јавног испољавања бунта против владајућег режима, често је био прогањан и принуђен да мења места боравка, али се често враћао у Крушевац, где га је затекла окупација Краљевине Југославије, априла 1941. године.[1]

Ускоро затим ступио је у Народноослободилачку борбу 1941. јер је напустио Крушевац и отишао у Расински партизански одред. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је исте године. У одреду је прво био пушкомитраљезац, затим се налазио на свим дужностима, од десетара до команданта одреда. Већ у првим борбама истакао се као један од најхрабријих и најоданијих партизанских бораца. Био је ванредно сналажљив у најтежим ситуацијама. Захваљујући тим особинама био је веома популаран и омиљен не само међу расинским партизанима, већ и у народу овог дела Србије у коме је и војевао.

Године 1943. Пане Ђукић је постављен за команданта Расинског ударног батаљона, затим за заменика команданта Треће јужноморавске бригаде, а у априлу 1944. године постао је командант Шеснаесте српске бригаде. На свим тим дужностима био је пример борца и руководиоца.

Након ослобођења Југославије, био је премештен у Управу државне безбедности (УДБА), где је највише радио на откривању и уништавању одметничких банди, као и убачених диверзаната из иностранства, увек будан, неуморан и непомирљив у борби против непријатеља народа. Био је и биран за савезног народног посланика у Народну скупштину ФНРЈ, као делегат Расинског среза. Први пут је биран 1945, а други пут 1950. године.[1]

Погинуо је вршећи предано своју дужност, на сектору бугарско-југословенске границе. Било је то у време поремећених односа Совјетског Савеза и источноевропских земаља са Југославијом. У Југославију су тада често из тих земаља убацивани диверзанти и шпијуни. У акцији уништавања диверзантске групе, која је у време кризе са Информбироом, била убачена из Бугарске, био је тешко рањен у близини села Велико Трњане, код Лесковца. Том приликом, 30. јуна 1952. године успео је да открије двојицу диверзаната. У окршају са њима био је тешко рањен, али је пре тога успео да рани једног од диверзаната. Одмах је пренет у болницу у Лесковцу, где је 1. јула 1952. године преминуо од последица рањавања. У време погибије имао је чин потпуковника.[1]

Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја је одликован 20. децембра 1951. године.[1][2]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]