Парана (река)

С Википедије, слободне енциклопедије
Парана (Río Paraná)
Rio Parana Rio Iguazu.jpg
Ушће реке Игуасу у Парану
Riodelaplatabasinmap.png
Ток реке
Опште информације
Дужина4.880 km
Басеноко 3.100.000 km2
Пр. проток(Период 1971-2010) 19,706 m3/s (695,9 cu ft/s)[1][2][3] ​m3s
СливКоријентес (Величина басена 1.950.000 km2 (750.000 sq mi)
Водоток
Изворспајањем Рио Гранде и Паранаибе
Коор. извора19° 13′ 21″ S 46° 10′ 28″ W / 19.22250° ЈГШ; 46.17444° ЗГД / -19.22250; -46.17444[4]
В. извора1.148 m
УшћеАтлантски океан
Коор. ушћа34° 0′ 5″ S 58° 23′ 37″ W / 34.00139° ЈГШ; 58.39361° ЗГД / -34.00139; -58.39361Координате: 34° 0′ 5″ S 58° 23′ 37″ W / 34.00139° ЈГШ; 58.39361° ЗГД / -34.00139; -58.39361[5]
Географске карактеристике
Држава/е Бразил,  Парагвај,
 Аргентина
ПритокеПарагвај, Рио Гранде, Игвасу, Паранапанема, Паранаиба, Коријенте, Карсарања
Река на Викимедијиној остави

Парана (шп. Río Paraná, порт. Rio Paraná) река је у Јужној Америци. Протиче кроз Бразил, Парагвај и Аргентину.[2] Дугачка је око 3.998 km са притоком Паранаибом.[н. 1] Површина њеног слива износи око 3.100.000 km². Парана је друга по величини река Јужне Америке (после Амазона). Настаје спајањем реке Рио Гранде и реке Паранаиба, које скупљају воде са југоисточног дела бразилске висоравни. Парана тече на југ и улива се у Атлантски океан у облику естуара Ла Плата. До спајања са својом главном притоком, реком Парагвај, често се назива Алто Парана (Alto Paraná).

Парана има низ притока. Неке од значајнијих су с леве стране Тиет, Игуасу, Уругвај, и са десне стране Парагвај. На Парани се налази једна од највећих хидроелектрана на свету, код бране Итаипу. Ова хидроелектрана је отпочела са производњом електричне енергије 1984. године, а њена моћ износи око 14.000 MW.

У 2021. суша је погодила реку, узрокујући најнижи водостај у задњих 77 година.[6][7]

Етимологија[уреди | уреди извор]

У источној Јужној Америци постоји „огроман број речних имена која садрже елемент пара- или парана-“, од речи на гуаранском језику које значе „река“ или „море“; покушаји да се за име ове, највеће од њих извуче прецизније значење, нпр. „род мора“, обустављени су.[8]

Курс[уреди | уреди извор]

Река Парана виђена из Зарате, провинција Буенос Ајрес, Аргентина

Ток се формира на ушћу река Паранаиба[4] и Рио Гранде[9] у јужном Бразилу. Од њиховог ушћа река тече углавном у југозападном правцу око 619 km (385 mi) пре него што наиђе на град Салтос дел Гвајра, Парагвај. Ово је некада била локација водопада Гвајра (водопади Сете Кедас, где је Парана падала преко низа од седам слапова. Речено је да је ова природна карактеристика била конкурентна светски познатим водопадима Игвасу на југу.[10][11] Водопади су, међутим, поплављени услед изградња бране Итаипу,[12][13] која је постала функционална 1984. године.


Приближно следећих 200 km (120 mi) Парана тече ка југу и чини природну границу између Парагваја и Бразила до ушћа реке Игвасу. Недалеко од овог ушћа, међутим, река је преграђена браном Итајпу, другом по величини хидроелектраном на свету (следи брану Три клисуре у Народној Републици Кини), која ствара масивни, плитки резервоар иза ње.

Након спајања са Игуазу, Парана постаје природна граница између Парагваја и Аргентине. Гледајући на реку Парану из Енкарнасиона, Парагвај, преко реке, налази се центар Посадаса у Аргентини. Река наставља свој општи јужни ток око 468 km (291 mi) пре него што постепено скреће ка западу за још 820 km (510 mi), а затим наилази на реку Парагвај, највећу притоку дуж тока реке. Пре овог ушћа, река пролази кроз други велики пројекат хидроелектране, брану Јацирета, заједнички пројекат између Парагваја и Аргентине.[14][15][16] Огроман резервоар формиран пројектом био је извор бројних проблема за људе који живе дуж реке, посебно за сиромашније трговце и становнике у нижим областима Енкарнасиона, великог града на јужној граници Парагваја. Нивои реке су драматично порасли по завршетку изградње бране, поплавивши велике секције нижих делова града.

Од ушћа реке Парагвај, Парана поново скреће на југ још око 820 km (510 mi) кроз Аргентину, полако се враћајући назад на исток у близини града Росарио за крајњи део од мање од 500 km (310 mi) пре спајања са реком Уругвај да би се формирао Рио де ла Плата. Ова река се улива у Атлантски океан. Током дела свог тока низводно од града Дијаманте, Ентре Риос,[17] дели се на неколико кракова и формира делту Паране.[18][19][20]

Делта[уреди | уреди извор]

Међу многим рукавцима реке су Парана Павон, Парана Ибикуј, Парана де лас Палмас, Парана Гуазу, и мањи Парана Мини и Парана Браво.

Парана Павон је прва велика грана. Има вијугави ток који почиње на источној страни, насупрот Вила Конститусион. Између главне Паране и Парана Павона налазе се острва Лечигуанас. Парана Павон тече на исток, а затим скреће на југ да би је наставио Ибикуј, који сам по себи даје порекло мањој реки Паранасито, притоци реке Уругвај која пролази поред Виле Паранасито.

Парана де лас Палмас почиње око ушћа Парана Ибикуј, низводно од Барадера, тече на запад у провинцију Буенос Ајрес, а затим поново скреће на југоисток. Главни курс наставља друга велика грана, Парана Гуазу. Заузврат, Парана Гуазу формира две гране које теку источно на територији Ентре Риоса: прво Парана Браво, а затим Парана Мини.

Употребе[уреди | уреди извор]

Заједно са својим притокама, Рио Парана чини масивни дренажни басен који обухвата већи део јужног централног дела Јужне Америке, у суштини укључујући цео Парагвај, већи део јужног Бразила, северну Аргентину и југоисточни део Боливије. Ако се река Уругвај рачуна као притока Паране, овај слив обухвата и већи део Уругваја. Количина воде која тече у Атлантски океан кроз Рио де ла Плату отприлике је једнака запремини у делти реке Мисисипи. Ова вододелница садржи низ великих градова, укључујући Сао Пауло, Буенос Ајрес, Росарио, Асунсион, Бразилију и Ла Плату.

Парана и њене притоке представљају извор прихода и свакодневног издржавања за рибаре који живе дуж њених обала. Неке од врста риба (као што су суруби и сабало) су комерцијално важне и експлоатишу се за велику интерну потрошњу или за извоз. Делта реке Парана је једна од највећих светских дестинација за посматрање птица.[21]

Већи део дужине Паране је плован, а река служи као важан пловни пут који повезује унутрашње градове у Аргентини и Парагвају са океаном, обезбеђујући дубоководне луке у неким од ових градова. Изградња огромних хидроелектрана дуж реке блокирала је њену употребу као коридора за транспорт до градова даље узводно, али економски утицај тих брана то надокнађује. Брана Јацирета и брана Итаипу на граници са Парагвајем учиниле су малу, углавном неразвијену државу Парагваја највећим светским извозником хидроелектричне енергије.

Због његове употребе за океанске бродове, мерења нивоа воде сежу до 1904. Подаци су у корелацији са Сунчевим соларним циклусом.[22][23]

Галерија[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Бројке варирају од 3.300 до 4.380 km.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Balance hídrico en la Cuenca del Plata”. Архивирано из оригинала на датум 19. 10. 2021. Приступљено 21. 03. 2022. 
  2. ^ а б "Parana River". Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica Online. Encyclopædia Britannica Inc., 2012. Web. 26 May. 2012 <http://www.britannica.com/EBchecked/topic/443063/Parana-River Архивирано 2012-04-28 на сајту Wayback Machine>. "Rio de la Plata". Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica Online. Encyclopædia Britannica Inc., 2012. Web. 26 May. 2012 <http://www.britannica.com/EBchecked/topic/463804/Rio-de-la-Plata Архивирано 2015-05-09 на сајту Wayback Machine>
  3. ^ „Transboundary River Basin, Overview – La Plata” (PDF). 
  4. ^ а б „Monitoramento da Qualidade das Águas Superficiais da Bacia do Río Paranaíba: Relatório Annual 2007”. Governo do Estado de Minas Gerais, Instituto Mineiro de Gestão das Águas. 2008. Архивирано из оригинала (PDF in ZIP) на датум 6. 7. 2011. Приступљено 12. 8. 2010. 
  5. ^ Río Paraná Guazú at GEOnet Names Server (main distributary)
  6. ^ „South America's drought-hit Paraná river at 77-year low”. BBC News (на језику: енглески). 2021-09-01. Приступљено 2021-09-04. 
  7. ^ „Down river”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 2021-11-06. 
  8. ^ Holmer, Nils m. (1960). „Indian Place Names in South America and the Antilles. I.”. A Journal of Onomastics. 8 (3): 133—148. doi:10.1179/nam.1960.8.3.133. Приступљено 20. 9. 2021. , pp=139-141.
  9. ^ „Río de la Plata”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 11. 8. 2010. 
  10. ^ „Iguaçu Falls”. Encyclopædia Britannica (Online Library изд.). 2011. Приступљено 15. 4. 2011 — преко eb.com. 
  11. ^ {{cite book|last1=Stevaux|first1=Jose|last2=Latrubesse|first2=Edgardo|editor1-last=Migon|editor1-first=Piotr|title=Iguazu Falls: A History of Differential Fluvial Incision, in Geomorphological Landscapes of the World|date=2010|publisher=="Britannica">„Iguaçu Falls”. Encyclopædia Britannica (Encyclopædia Britannica Online Library изд.). 2011. Приступљено 15. 4. 2011. 
  12. ^ Schenoni, Luis (2016). „Regional Power Transitions: Lessons from the Southern Cone”. GIGA Working Papers. Архивирано из оригинала на датум 2018-09-20. Приступљено 2017-03-21. 
  13. ^ „Energy”. Itaipu Binacional. 2014. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2014. Приступљено 4. 7. 2014. 
  14. ^ „Yacyretá supera la generación media prevista”. Secretaría de Comunicación Pública de la Presidencia de la Nación Argentina. 2. 1. 2013. Архивирано из оригинала на датум 5. 1. 2013. Приступљено 9. 1. 2013. 
  15. ^ „Yacyretá alcanzó récord energético”. Diario Época (newspaper from Corrientes, Argentina). 3. 1. 2013. Архивирано из оригинала на датум 22. 2. 2014. Приступљено 9. 1. 2013. 
  16. ^ „Data on the Yacyretâ dam”. European Rivers Network. Архивирано из оригинала на датум 2008-11-12. Приступљено 2008-11-26. 
  17. ^ Todo Argentina, Provincia de Entre Ríos. Área Natural Delta del Paraná
  18. ^ Partido de Tigre, Geografía. El Delta del Paraná Архивирано на сајту Wayback Machine (24. мај 2006)
  19. ^ Diamante-Coronda. [htiopp0060501024923/http://www.lahueya.com.ar/index/parques/deltadelparana.htm Архивирано на сајту Wayback Machine (1. мај 2006) Área Natural Delta del Paraná]
  20. ^ ArgentinaXplora. Reserva de Biosfera Delta del Paraná
  21. ^ Iriondo, Martín H., Juan César Paggi, and María Julieta Parma, eds. The Middle Paraná River: Limnology of a subtropical wetland. Chapter "Birds." Springer Science & Business Media, 2007.
  22. ^ Pablo J.D. Mauas & Andrea P. Buccino. "Long-term solar activity influences on South American rivers" page 5. Journal of Atmospheric and Solar-Terrestrial Physics on Space Climate, March 2010. Accessed: 20 September 2014.
  23. ^ Antico, A.; Kröhling, D. M. (октобар 2011). „Solar motion and discharge of Paraná River, South America: Evidence for a link”. Geophysical Research Letters. 38 (19): n/a. Bibcode:2011GeoRL..3819401A. doi:10.1029/2011GL048851. hdl:11336/72975Слободан приступ. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Prof. Roberto F. Bó. Grupo de Investigaciones en Ecología de Humedales (GIEH). Laboratorio de Ecología Regional. Departamento de Ecología, Genética y Evolución. Facultad de Ciencias Exactas y Naturales (FCEN), Universidad de Buenos Aires (UBA).

Спољашње везе[уреди | уреди извор]