Париска мировна конференција (1919—1920)
![]() | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Париска мировна конференција 1919. године је била конференција коју су организовали победници у Првом светском рату како би установили мировне споразуме између Савезника и поражених Централних сила. Конференција је отворена 18. јануара 1919. године и трајала је до 21. јануара 1920. године са неколико прекида.
Преглед[уреди | уреди извор]
Следећи споразуми су постигнути у оквиру Версајског система безбедности:
- Немачка (Версајски споразум, 28. јун 1919),
- Аустрија (Споразум у Сен Жермену, 10. септембар 1919),
- Бугарска (Споразум у Неију, 27. новембар 1919),
- Мађарска (Тријанонски споразум, 4. јун 1920), и
- Турска (Споразум у Севру), 10. август 1920; касније измењен споразумом у Лозани, 24. јула 1923. године.
- Рапалски споразум (Краљевина СХС и Краљевина Италија); касније измењен споразумом у Риму, 27. јануара 1924. године.
Овде се може убројити и Фејсал-Вајцманов споразум од 3. јануара 1919. године, везан за Палестину.
Ови мировни споразуми, заједно са решењима Вашингтонске поморске конференције, створили су основе Версајског (или Версајско-Вашингтонског) система у међународним односима. Преуређење Европе и света на основу ових споразума створиће известан број критичних конфликтних тачака у међународним односима, што ће бити један од узрока Другог светског рата.
Одлука о стварању Лиге народа и одобравање њене повеље такође су догађаји који су се десили на конференцији.
Велика четворка:Дејвид Лојд Џорџ, премијер Уједињеног Краљевства; Жорж Клемансо, премијер Француске; Вудро Вилсон, председник САД; и Виторио Орландо, премијер Италије; били су доминантне политичке и дипломатске фигуре на конференцији. Одредбе које су наметнуте пораженим земљама биле су заправо резултат њихових разговора.
Учесници[уреди | уреди извор]
Земље које су учествовале на конференцији:
- Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске
- Француска
- САД
- Италија
- Јапан
- Белгија
- Бразил
- Доминиони Британске империје (Канада, Аустралија, Јужна Африка, Нови Зеланд, Њуфаундленд)
- Индија
- Грчка
- Гватемала
- Хаити
- Хеџаз
- Хондурас
- Кина
- Куба
- Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
- Либерија
- Никарагва
- Панама
- Пољска
- Португалија
- Румунија
- Сијам
- Чехословачка
Немачка и њени бивши савезници нису могли присуствовати конференцији све док услови и детаљи споразума нису били постигнути. Новостворени РСФСР није био позван да присуствује конференцији.
Ирска је послала представнике у нади да постигне самоопредељење и легитимизира Републику проглашену после Ускршњнег устанка 1916. године, али са мало успеха.
Аустралијски приступ[уреди | уреди извор]
Аустралијски делегати су били Били Хјуз, премијер и Џозеф Кук, министар морнарице. Главни циљеви су били: репарације, анексија Немачке Нове Гвинеје и одбијање јапанског предлога о расној једнакости. И поред великих напора и сцена, Хјуз је морао да прихвати мандат Лиге народа за Нову Гвинеју.
Јапански приступ[уреди | уреди извор]
Јапанску делегацију водио је Сајонџи Кимочи, а у њој су били и барон Макино Нобуаки, гроф Чинда Сутеми (амбасадор у Лондону), Мацуи Кеширо амбасадор у Паризу) и Иџуин Хикокичи (амбасадор у Риму) и други што је укупно чинило цифру од 64 члана. Ни Хара Такахаши (премијер) ни Јасуја Учида (министар спољних послова) нису сматрали да су у позицији да напусте Јапан у тако кратком року после избора. Делегација се фокусирала на два захтева: а) прихватање њиховог предлога о расној једнакости и б) анексију немачких колонија - Шандонг и пацифичких острва северно од екватора. Прави вођа делегације био је Макино, углавном услед болести Сајонџија. Јапан је био незадовољан са резултатима конференције, јер је добио само пола немачких права и напустили су конференцију.
Предлог о расној једнакости[уреди | уреди извор]
Први нацрт поднесен је Комисији лиге народа 13. фебруара као амандман на члан 21:
- Пошто је једнакост народа основни принцип Лиге народа, стране уговорнице слажу се да се договоре што пре да омогуће свим страним држављанима држава чланица Лиге, једнак и правичан третман у сваком погледу, не првећи разлику, било правну или фактичку, у погледу њихове расе или националности.
Територијални захтеви[уреди | уреди извор]
Јапанску претензију ка Шандонгу оспоравали су Кинези. На почетку рата, 1914. године, јапанске трупе су заузеле територију дату Немачкој 1897. године. Такође су запосели немачка острва северно од екватора. У току рата, 1917. године Јапан је направио тајни договор са Британијом, Француском и Италијом у вези анексије ових територија. Јапан се такође обавезао да подржи британску анексију немачких острва јужно од екватора. И поред генерално прокинеског става у Версајском споразуму (на инсистирање САД), Шандонг је предат Јапану, што је изазвало велике демонстрације (Покрет 4. мај) и коначног кинсеког повлачења са конференције. Пацифичка острва северно од екватора потпала су под мандат Лиге народа, са јапанском управом.
Приступ САД[уреди | уреди извор]
Пошто председник Вудро Вилсон, главни преговарач САД, није успео да убеди Лојд Џорџа и Клемансоа да подрже његових 14 тачака, конференција је прешла на питање стварања Лиге народа. Пошто је постигнут споразум о најважнијим питањима, предлог документа о Лиги је враћен у САД на одобрење Конгресу. Конгрес се није сложио са чланом 10 који је напад на било коју чланицу Лиге народа сматрао нападом на све чкланице и од њих захтевао помоћ. Вилсон се вратио обесхрабрен и пошто није имао политичку подршку иза себе, главни утицај преузели су Французи и Британци који су инсистирали да Немачка преузме сву и пуну кривицу за рат. Вилсон се са тиме није слагао. Немачка је била приморана да прихвати пуну кривицу за рат, да преда све колоније и део територије и да плати 33 милијарде долара одштете. На иницијативу Вилсона, САД су склопиле засебни мировни споразум са Немачком, који је Конгрес одобрио.
Види још[уреди | уреди извор]
- Делегација Краљевине СХС на конференцији мира у Паризу
- Немачка Нова Гвинеја је дата у мандат Аустралији а немачка Самоа Новом Зеланду.
- Чешки коридор
Литература[уреди | уреди извор]
- MacMillan, Margaret (2001). Peacemakers: Six months that changed the world. John Murray (Publishers) Ltd. ISBN 978-0-7195-6237-2.
- Mitrović, Andrej (1969). Jugoslavija na Konferenciji mira 1919-1920. Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika.
- Mitrović, Andrej (1975). Razgraničenje Jugoslavije sa Mađarskom i Rumunijom 1919-1920: Prilog proučavanju jugoslovenske politike na Konferenciji mira u Parizu. Novi Sad: Institut za izučavanje istorije Vojvodine.
- Shimazu, Naoko (1998). Japan, Race and Equality. Routledge. ISBN 978-0-415-17207-3.