Парк природе Бељанска бара

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Парк природе Бељанска бара
IUCN категорија V (заштићени крајолик/морски пејзаж)
Beljanska bara 01.jpg
Бељанска бара
Мапа са локацијом заштићене области Парк природе Бељанска бара
Мапа са локацијом заштићене области Парк природе Бељанска бара
Мјесто Србија
Најближи градТурија
Координате45°33′07″N 19°54′36″E / 45.55194° СГШ; 19.91000° ИГД / 45.55194; 19.91000Координате: 45°33′07″N 19°54′36″E / 45.55194° СГШ; 19.91000° ИГД / 45.55194; 19.91000
Површина173,12 ha
Управљачко тијелоСрбија, Покрајински завод за заштиту природе
Бељанска бара
Бела бара
Beljanska bara 01.jpg
Опште информације
Дужина39 km
Водоток
ИзворБечејски салаши
УшћеВелики бачки канал
В. ушћа78 m
Ук. пад5 m
Про. пад0,128 ​mkm тока

Парк природе Бељанска бара налази се у централној Бачкој, и заједно са реком Кривајом се улива у Велики бачки канал код места Турија. Својим вијугавим током, ова плитка бара усекла је бачку лесну терасу у дужини од 39 km.

На овом простору, живи свет је у великој мери задржао карактеристике из прошлости. Овде се налази преко 80 таксона флоре, 10 биљних заједница, многобројне врсте инсеката, 23 врсте риба, 7 врста водоземаца, пет врста гмизаваца, 136 врста птица и велики број сисара, а многе врсте су заштићене.

Бељанска бара представља значајно очувано влажно подручје, које се може похвалити бројним ретким врстама биљака и животиња у воденим, влажним и мочварним заслањеним стаништима. На њој се гнезде и заустављају многе врсте птица, а такође је мрестилиште аутохтоних врста риба: златног караша, лињака, чикова и балавца.

Географске одлике[уреди]

Парк природе Бељанска бара налази се на северу Србије, у Бачкој (тачније у Јужнобачком округу) Он се простире од плитких долова, тече на југозапад и улива се у Велики бачки канал код места Турија.[1]

Бара се простире на територији општина Србобран и Бечеј. Удаљена је од Србобрана 8 km, од Бечеја 31 km, од Новог Сада 50 km, а од Београда 130 km. Надморска висина Бељанске баре износи 77, 5 m, док висина околног терена не прелази 82 m. Под други степен заштите потпада 89,38 ha, а под трећи степен потпада 83,73 ha, што заједно чини 173, 12 ha укупне површине парка природе. Највећи део баре је под власништвом ЈВП „Воде Војводине“. Подручје Бељанске баре до сада није уживало статус заштите.[2]

Геоморфолошке одлике[уреди]

Заштићено подручје Бељанска бара налази се на простору централне Бачке и представља усек у лесној тераси на којој се могу уочити морфолошки облици: лучна удубљења, брежуљци, долови и долине.

Долови су морфолошки облици карактеристични за лесну терасу. Разликују се по површинама, у односу на географски изглед околине. Простиру се од југозапада ка североистоку, и нагнути су ка Великом бачком каналу. Сливањем воде настајали су ерозивно-флувијални процеси, што је довело до настанка долова.

Долазећи из правца североистока, Бељанска бара се приближава Криваји на удаљености од 400 m, затим тече паралелно са њом, а на крају се обе уливају у Велики бачки канал.

У оквиру еолских акумулација, издвајају се барски лес, копнени лес и лесоидни седименти. Од минералних сировина, могу се наћи лигнитски угаљ и гасовити угљоводоници, а од грађевинског материјала заступљени су цигларска иловача и песак.[3]

Хидролошке одлике[уреди]

Током геолошке еволуције Панонског басена у јужној Бачкој у оквирима неогених и квартарних седимената формирани су обилни порозни водоносни слојеви. Најближе површини налази се фреатска издан, на дубини од 20 - 60 m. Извори у Бачкој су малобројни и и њихов квалитет није задовољавајућ. Бељанска бара као драгоцено станиште живог света, спада у малобројне хидрографске објекте који су током времена остали углавном неизмењени на простору Војводине.[4][5]

Удео фреатских вода у је најзначајнији за водни режим Бељанске баре. Велика количина воде губи се испаравањем, нарочито током летњег периода када су високе температуре воде и ваздуха.[1]

Годишње колебање нивоа воде достиже и 40 cm. Провидност воде је мала, у доњим деловима тока је сивозелена, а у неким деловима чак и сивомрка. Током јаких зима, бара мрзне, а може се формирати ледени слој дебљине и до 30 cm.[6]

Сваке две, три године подземни гасови избијају на површину, те долази до масовног угинућа рибе. Но, ипак је рибљи фонд на задовољавајућем нивоу. Отпадних вода из индустријских постројења нема, али сељаци практикују топљење кудеље у води, што може да уништи поприличан број јединки штуке.[7]

Од 1964. године, Бељанска бара је регулисана на дужини од 16 km, што омогућава боље сливање воде из околних долова и депресија.[1]

Природни значај[уреди]

Бељанска бара се због свогиј вредности, реткости и значаја налази на Прелиминарној листи Објеката хидролошког наслеђа Србије, у оквиру четврте групе - баре, ритови, мртваје и тресаве: „Баре, мртваје и ритови су специфичне хидролошке појаве и њихов највећи значај је у томе што представљају све усамљенија и малобројнија, а самим тим драгоцена станишта разноврсног и ретког биљног и животињског света, што је и један од најзначајнијих критеријума за њихово издвајање. Очуваност, амбијентални изглед и настанак су још неке од особина које их издвајају, као и квалитет воде, који је веома често на забрињавајућем ниском нивоу.“[8]

Климатске одлике[уреди]

Средња годишња температура ваздуха износи 11,5 °C. Најтоплији месец је јул са средњом месечном температуром 22,1 °C, а најхладнији јануар са -0,3 °C. Средња месечна температура у вегетационом периоду износи 16,6 °C што изузетно погодује биљном и животињском свету на овој територији.

Годишње количине падавина износе 611 mm. У појединим годинама, попут 1999, количина падавина износила је 925 mm, док је 2000. било свега 269 mm. Због високих температура, велика количина падавина брзо испари, те оне не задовољавају потребе биљног станишта у вегетационом периоду.

Флора[уреди]

Мочварна коприва, неоендемска врста у Панонској низији
Барска папрат, строго заштићена врста

На подручју Бељанске баре заступљена је релативно богата рецентна флора од преко 80 врста. Једна врста припада разделу Chlarophyta, две разделу Pteridophyta (Thelypteris palustris Schott и Salvinia natans (L.) All.), а 79 разделу Magnoliophyta. Од овог броја, 26 биљних врста граде акватичну и семиакватичну вегетацију која је доминантна у водотоку и његовом приобаљу.[9]

Од водених биљака, најзаступљеније врсте су: кроцањ (Myriophyllum spicatum, M.verticillatum), дрезга (Ceratophyllum submersum, C. demersum), подводница (Najas marina), жабљак (Zannichellia palustris), мешинка (Utricularia australis) и друге.

Од семиакватичних врста, реч је о представницима реликтне фамилије шиљева (Cyperaceae), Табернемонтанова зука (Scirpus lacustris subsp. tabernaemontani) и мочварна коприва (Urtica kioviensis) која је на основу нових података о распрострањености постала неоендемска врста у Панонској низији.[10]

Из групе панонских ендема, забележен је панонски звездан (Aster tripolium subsp. pannonicus) на заслањеном станишту, између њива и корита Бељанске баре. Треба напоменути да се строго заштићена врста барске папрати (Thelypteris palustris) јавља само на једном микростаништу, док је друго уништено 2008. године приликом ископавања корита на почетку другог окна.[11]

Значајне биљне врсте[уреди]

Од национално и интернационално значајних таксона, забележено је 9 врста и 2 подврсте. Од тога су у „Правилнику о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста“[12] у категорији строго заштићених наведене 3 врсте и једна подврста (Scirpus lacustris subsp. tabernaemontani, Thelypteris palustris и Urtica kioviensis), а 5 врста је у категорији заштићених. Једна врста Salvinia natans наведена је у Додатку I Бернске конвенције као строго заштићена.[13]

  • Врсте васкуларне флоре значајне за очување биодиверзитета утврђене на подручју „Парка природе Бељанска бара“:
Таксон Црвена листа
Флоре Србије
Строго
заштићене
Заштићене
врсте
IUCN степен
угрожености
IPA
критеријум
Бернска
конвенција
Acorus calamus L. иђирот || || ||
|| није
процењиван || ||
Aster tripolium L. subsp.
pannonicus (Jasq.) Soo
панонски звездан
VU
Salvinia natans (L.) All.
водена папрат
није
процењиван
Scirpus lacustris L. subsp.
tabernaemontani Syme in Sowerby
Табернемонтанова зука
CR-VU (DD)
Thelypteris palustris Schott
барска папрат
VU
Urtica kioviensis Rogow.
барска коприва
EN
Utricularia australis R. Br.
мешинка
EN-VU (DD)
Utricularia vulgaris L.
мешинка
није
процењиван
Zannichellia palustris L.
жабокречина
VU-LC (DD)

Фауна[уреди]

Бељанска бара и њена околина представљају важно станиште најразличитијих врста животиња.

Рибе[уреди]

Златни караш, строго заштићена врсте рибе

Први доступни подаци о саставу ихтиофауне у Бељанској бари потичу из 60. година 20. века и у њима су забележени: шаран, гргеч, караш, лињак, црвенперка, белоперка, деверика, штука, смуђ, манић и ретки примерци сома.

Током истраживања спроведених 2007. и 2008. године, евидентирано је 23 врсте риба, од тога: из породице шарана (Cyprinidae) - 14 врста, гргечки (Percidae) - 3 врсте, и Esocidae, Ictaluridae, Gobiidae, Cobitidae, Siluridae и Centrarchidae са по једном врстом.

У складу са Законом о заштити природе, донет је Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива које имају посебан значај. Са овог списка, забележено је 11 врста. Међу строго заштићеним врстама налазе се златни караш (Carassius carassius), лињак (Tinca tinca) и чиков (Misgurnus fossilis), док су са списка заштићених врста присутне штука (Esox lucius), деверика (Abramis brama), црноока деверика (Abramis sapa), буцов (Aspius aspius), шаран (Cyprinus carpio), сом (Silurus glanis), гргеч (Perca fluviatilis) и смуђ (Sander lucioperca).[14]

Водоземци и гмизавци[уреди]

Површина око Бељанске баре је, због свог плодног земљишта и пољопривредне производње, под све јачим утицајем човека, па преостала станишта чине последње место за велики број врста водоземаца и гмизаваца. На овом подручју је забележено 7 врста водоземаца, што је 41% од укупно 17 врста које су заступљене у Војводини.[15][16]

Најзаступљеније су три фамилије Ranidae: зелена жаба (Pelophylax kl. esculenta), мала зелена жаба (Pelophylax lessonae) и велика зелена жаба (Pelophylax ridibundus), које су и најзначајније у ланцу исхране ових станишта.[17]

Зелена жаба, најзаступљенији водоземац у Бељанској бари
Назив Врста ПСЗДВ CITES IUCN Bern EU
Reptilia Гмизавци
Emys orbicularis барска корњача I - LRnt II II, IV
Natrix natrix белоушка I - LC III IV
Amphibia Водоземци
Lissotriton vulgaris мали мрмољак I - LC III -
Bombina bombina црвенотрби мукач I - LC II II, IV
Pseudepidalea viridis зелена крастача I - LC III IV
Hyla arborea гаталинка I - LRnt II IV
Pelophylax kl. esculenta зелена жаба II - LC III V
Pelophylax lessonae мала зелена жаба II - LC III IV
Pelophylax ridibundus велика зелена жаба II - LC III V
Пурпурна чапља, налази се на светској Црвеној листи

Птице[уреди]

Некадашњи војвођански ритови и оазе биолошке разноврсности састоје се од комплекса блиских водених станишта које чине Бељанска бара, Криваја, Јегричка, Тиса, Бечејски рибњак и Мртва Тиса.

Вегетација на овом простору служи као гнездилиште и важно хранидбено подручје за сеобу птица. Забележен је велики број чапљи, нарочито пурпурне чапље (Ardea purpurea), патке њорке (Aythya nyroca), као и малог вранца (Phalacrocorax pygmeus), које се налазе на Светској Црвеној листи. Примећене су и јединке модровољке (Luscinia svecica), веома ретке врсте, које у Србији има 100-150 парова. Укупно је регистровано 136 врста птица од којих су многе значајне за заштиту у националним и међународним размерама.

Сисари[уреди]

Видра је строго заштићена врста у Србији

На овом подручју фауна сисара је доста распрострањена, иако не представља темељну вредност простора и углавном су у питању врсте које су везане за воду или близину воде.

Међу врстама бубоједа, забележено је присуство јежа (Erinaceus concolor), кртице (Talpa europaea), као и водене ровчице (Neomys fodiens) која је строго заштићена врста.

Од животиња из реда глодара, примећени су бизамски пацов (Ondatra zibethica), водена волухарица (Arvicola tererestris), пољска волухарица (Microtus arvalis), кућни миш (Mus musculus) и сиви пацов (Rattus norvegicus).

Из реда звери, примећен је јазавац (Meles meles), твор (Mustela putorius) и ласица (Mustela nivalis) која је строго заштићена врста. Породица паса заступљена је са две врсте: широко распрострањеном лисицом (Vulpes vulpes) и све бројнијим шакалом (Canis aureus). Видра је строго заштићена врста у Србији, а према IUCN категоризацији, означена је као рањива, а њена популација је стабилна у Бељанској бари. Од ловне дивљачи, регистровани су зец (Lepus europaeus) и срна (Capreolus capreolus), а ловно подручје припада територији ловишта „Бечејски салаши“.

Културно-историјско наслеђе[уреди]

Већ крајем бронзаног доба почело је насељавање појаса између Криваје, Бељанске баре и Црне баре. Бронзано доба је трајало између 2000-1000 година п. н. е. и у том периоду настала је ватинска и дубровачко-жутобрдска култура. Трагови ових насеља откривени су у близини Турије.[5]

Забележени су следећи археолошки локалитети:[18]

Утицај човека[уреди]

Простор око Парка природе Бељанска бара је под све већим утицајем човека, а овај утицај се посебно испољава кроз:

  • уништавање природног станишта флоре и фауне;
  • фрагментацију станишта;
  • развој пољопривредне производње уз границе заштићеног добра;
  • водопривредне радове и захвате;
  • урбанизацију (изградња викендица);
  • уношење предаторских врста животиња.

Очување диверзитета влажних станишта је од изузетне важности за постизање и очување специјског диверзитета присутних врста животиња.[19]

Фрагментација станишта доводи до парења животиња у блиском сродству и смањења генетске варијабилности у малим, изолованим популацијама, што изазива смањену адаптивност на промене у окружењу, а затим и до изумирања на локалном нивоу.[20]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Томић, П. (1990): Географска монографија Турије. Природно-математички факултет, Институт за Географију Нови Сад-Турија
  2. ^ Букуров, Б. (1975): Физичко-географски проблеми Бачке. Посебна издања САНУ, књ. 43, Београд
  3. ^ Анђелковић, М. (1975): Геологија Србије, стратиграфија. Кенозоик. II-3. Универзитет у Београду, Рударско-геолошки факултет, Београд
  4. ^ Томић, П. (1978): Хидросистем Дунав - Тиса - Дунав. Глобус, Српско географско друштво, бр. 10, стр: 216-225, Београд
  5. 5,0 5,1 Зеремски, М. (2002): Неотектонски процеси нафтног поља у средишњем делу источне Бачке. Гласник Српског географског друштва, свеска 82-број 2, Београд
  6. ^ Симић, П. Бајић, М. (1982): Водопривредни значај река Бачке. Зборник радова ВЕКШ-а, бр. 1. pp. 39-44, Нови Сад
  7. ^ Марковић, Т. (1962): Риболовне воде (водич). Туристичка штампа, Београд
  8. ^ Гавриловић, Љ.; Белиј, С.; Симић, С. (2008): Хидролошко наслеђе Србије - Прелиминарна листа. I Симпозијум „Заштита природе у Србији“. Зборник извода:107-108. Нови Сад
  9. ^ Перић, Р.; Станковић, М. (2007): Нови подаци за флору „СРП Засавица“. Научно стручни скуп „Засавица 2007“, Покрет горана Сремска Митровица. pp. 23-32, Сремска Митровица
  10. ^ Славнић, Ж. (1956): Водена и барска вегетација Војводине. Зборник Матице српске, Серија природних наука, бр. 10. pp. 5-73, Нови Сад
  11. ^ Стојшић, В. Пањковић, Е. (2005): Угроженост барске папрати (Thelypteris palustris Schott.) на влажним стаништима у Србији. 8. симпозијум о флори југоисточне Србије и суседних региона, Апстракти, ст. 64, Ниш
  12. ^ „Службени гласник РС“, број 5/10
  13. ^ App.I, strictly protected plant species, 1992 and 1999 rev., Appendix 1/ Annexe 1
  14. ^ „Службени гласник РС“ бр. 36/09 88/2010 и 91/2010
  15. ^ Радовановић, М. (1951): Водоземци и гмизавци наше земље. Научна књига, Београд
  16. ^ Arnold, E. N.; Burton, J. A. (1985): A field guide to the reptiles and amphibians of Britain and Europe. Collins, London
  17. ^ Џукић, Г. (1995): „Диверзитет водоземаца и гмизаваца Југославије“. Ин. Стевановић, В.; Васић, В. (едс.): Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја. Биол. фак. и Еколибри, Београд
  18. ^ Субић, Р. Ј. (2003): Становништво Општине Србобран (демографске монографија). Народна библиотека Србобран, ст. 105
  19. ^ Porej, D. (2004): Faunal aspects of wetland creation and restoration. Dissertation, The Ohio State University
  20. ^ Green, M. David (2003): The ecology of extinction: popular fluctuation and decline in amphibians. Biological Conservation 111. pp. 331-343