Пароброд Касија Милетић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Путнички пароброд Касија Милетић 1929. године, са посадом

Пароброд Касија Милетић је парни путнички брод на вијак који је изграђен 1890. године у Будимпешти. Име је добио по Касији Милетић, представници Кола српских сестара и добровољној болничарки током рата. Брод је служио за превоз путника и робе, а током ратова и за превоз ратника и рањеника. Настрадао је у експлозији 1945. године у близини Босанске Раче.

Историја[уреди]

Месингано звоно
Пароброд Касија Милетић у периоду од 1926-1928 године

Брод је првобитно назван Јоланка и служио је као превоз робе и путника на релацији Нови СадКаменица. Након Првог светског рата пароброд је припао Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Том приликом је промењено име у Касија Милетић по истакнутој представници Кола српских сестара и добровољној болничарки у болици у Ваљеву, Касији Милетић. Брод је наставио да плови на истој линији.[1]

Године 1925. брод је на рачун ратних репарација генерално ремонтован у Регенсбургу у Немачкој. Том приликом је на премцу постављено месингано звоно које се данас налази и чува у Музеју науке и технике у Београду.

У октобру 1944. године, при крају Другог светског рата, пароброд Касија Милетић налазио се у бродарској радионици на Чукарици. Након тога, брод је склоњен у пролаз између Аде Циганлије и Аде Јарац на иницијативу капетана београдског пристаништа. Немачке трупе су у том периоду потапале све пловне објекте на које би налазили током повлачења. Пароброд је склоњен на сигурно и спречено је да дође до његове оштете. Када је Београд ослобођен 20. октобра 1944. године, брод је мобилисала Команда речне пловидбе. Брод је под заповедништвом капетана Љубомира Иванишевића служио за превоз путника на линији Београд − Шабац.[1]

Пароброд је у пролеће 1945. године коришћен за потребе борби на Сремском фронту. Био је коришћен за превоз оружја и друге опреме до Жупање и Брчког, војника из Шапца у Кленак, а током последњег путовања је служио као болнички брод. Рањеници са Сремског фронта су 17. априла 1945. године укрцани на брод и требало је да буду пребачени из Брчког у Сремску Митровицу. Броду је због великог броја рањеника била прикључена и мања дрвена тегларица без мотора, дрварица Ана. Дрварица је имала квар на крмилу и због тога је била привезана уз бок брода Касија Милетић. Брод је из Брчког кренуо са 15 бораца, 193 рањеника и 16 чланова посаде.[1]

Када се брод налазио на Сави између Брчког и Босанске Раче, низводно од села Јамена, наишао је на магнетну речну мину која је експлодирала на средини корита. Брод је потонуо заједно са дрварицом која је била хаварисана и то је онемогућило спашавање путника и посаде.[2] Преживела је само 21 особа од укупно 224 укрцаних. Међу преживелима били су и морнар Иван Пожег, заповедник Љубомир Иванишевић и други крмар Тодор Бајић.[3]

Олупина брода је подигнута са дна реке Саве почетком 1947. године.[4] У олупини је понађено 28 тела настрадалих која су сахрањена на обали Саве код Босанске Раче. Породице настрадалих су желеле да тела добију и сахране у Београду. Посебно се за то право борио београдски бродовласник Динко Пушић чији је син Марко погинуо у експлозији брода. Године 1955. тела су пренета бродом Банат у Београд, а потом и сахрањена у заједничкој гробници на Новом гробљу о којој брине породица Пушић.[5][6][7]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Каровић Г. 2018, стр. 113–115
  2. ^ Антић, Бошко (1991). Речна ратна флотила Народноослободилачке војске Југославије. Београд: Војноиздавачки и новински центар. стр. 135. 
  3. ^ Каровић, Гордана (2018). Дунав у Србији - путовање кроз техничке музеје. Београд: Музеј науке и технике Београд. стр. 113—115. ISBN 9788682977643. 
  4. ^ „Списак извађених пловила 1947. године”. Архива Музеја науке и технике, ЗРБ. 
  5. ^ „Сведочења Љубомира Иванишевића и Тодора Бајића”. Архива Музеја науке и технике, ЗРБ. 
  6. ^ Савић, Радиша (1977). Дејства на пловним рекама у НОР. Морнарички гласник. стр. 108—110. 
  7. ^ Атић. Речна ратна флотила НВЈ. стр. 134—136. 

Литература[уреди]

  • Каровић Гордана, Дунав у Србији − путовање кроз техничке музеје. Београдː Музеј науке и технике Београд. стр. 113—115.