Партизани

Из Википедије, слободне енциклопедије

Партизани (итал. partigiano, франц. partisanпристалица)[1] припадници су нерегуларне војне силе која је створена да би се супротставила контроли стране силе над једним подручјем или страној војној окупацији, неким побуњеничким дјелатностима. Појам се може користити и као синоним покрету отпора, примјери могу бити цивили коју су се борили против нацистичке Њемачке или фашистичке Италије у неколико земаља током Другог свјетског рата.

Историја[уреди]

Француска ријеч partisan и италијанска partigiano су настале из латинског. Почетни концепт партизанског ратовања укључивао је и прикупљање локалног становништва из ратне зоне (или у неким случајевима и из регуларних снага) које би дјеловало иза непријатељских линија реметићи комуникацију, постављајући засједе, прекидајући доток залиха и приморавајући неријатељске снаге да се разиђу у циљу заштите оперативне базе.

Један од првих приручника партизанске тактике у 18. вијеку је био „The Partisan, or the Art of Making War in Detachment...“, а објавио је 1760. године[2] у Лондону Михаљ Лајош, мађарски официр који је служио у пруској војсци као капетан инжењерије током Седмогодишњег рата. Јохан фон Евалд је детаљно описао технику партизанског ратовања у свом дјелу „Abhandlung über den kleinen Krieg” (1789).[3]

Концепт партизанског ратовања ће касније представљати основу за „Партизанске ренџере” у Америчком грађанском рату. У том рату, партизанске вође војске Конфедерације, као што је Џон С. Мосби, дјеловале су дуж линије фронта по Фон Евалду (и касније Жомини и Клаузевиц). У суштини, у 19. вијеку амерички партизани су били сличнијим командосима или ренџерима током Другог свјетског рата него партизанским снагама које су дјеловале у окупираној Европи.

Партизани средином 19. вијека су били суштински различити од коњице или од неорганизованих или полуорганизованих герилских снага. Руски партизани су одиграли пресудни дио у паду Наполеона. Њихов жесток отпор и упорно продирање присилило је француског цара да напусти Русију 1812. године. Руска Империја је такође користила партизане током Првог свјетског рата.

Украјински партизани[уреди]

Украјинска устаничка армија (укр. Українська повстанська армія, УПА) је била оружано крило Организације украјинских националистаБандера и касније партизанска армија која је водила серију герилских акција против нацистичке Њемачке, Совјетског Савеза, Чехословачке и подземне и комунистичке Пољске. Настала је у Волињу у прољеће или љето 1943. године. Званични датум оснивања је 14. октобар 1943. године,[4] на дан Покрова Пресвете Богородице.

Циљ ОУН-а је био поновно успостављање јединствене, независне и националне државе на украјинском етничком простору. Насиље је прихваћено као политичко средство како страних тако и домаћих непријатеља за остварење циља, које би требало да се оствари кроз националне револуције које су вођене диктатуром како би протјерали окупаторе и формирали владу која би престављала све регионе и друштвене групе.[5] Организација је основана као покрет отпора, а развила се у геријску армију.[6]

Током свог постојања, УПА се борила против Пољака и Совјета као примарног непријатеља, мада се организација борила и против Нијемаца од фебруара 1943. Суочена са Совјетском претњом, у касно прољеће 1943. УПА и ОУН-Б започињу сарадњу са Нијемцима против Пољака и Совјета у нади да ће створити независну украјинску државу.[7] Армија је такође учествовала у етничком чишћењу Пољака у Волињу и Источној Галицију[8][9].[10][11][12] и накнадно у одбрани украјинског становништва од депортације; спречавајући депортацију Украјинаца из југоисточне Пољске.[13]

Совјетски партизани[уреди]

Совјетски партизани (рус. Советские партизаны) су током Другог свјетског рата ефикасно ометали њемачке снаге и тако им отежавали операције у областима дјеловања. Као резултат, Совјетска власт је поново успостављена дубоко у њемачкој територији. У неким областима партизани су подигли колхозе да би произвели храну и стоку. Међутим ово није био уобичајен случај, јер су партизани у појединим мјестима узимали храну од локалног становништва, понекад невољно.

Совјетски партизани су у Финској били познати по нападима на села и неселективно убијали становништво.[14] У Западној Карелији, већина партизана је нападали финске војне залихе и комуникацијске мете, али унутар финске територије, скоро двије трећине напада је било на цивиле,[15] убијајући 200 и рањавићу 50 цивила, већином жена, дјеце и стараца.[16][17][18]

Југословенски партизани[уреди]

Партизани или Народноослободилани порет је био европске најефектнији антинацистички покрет отпора.[19][20] Предводила га је Комунистичка партија Југославије[21] током Другог свјетског рата. Командант је био Јосип Броз Тито. Комунистички југословенски партизани су били водећа сила у ослобођењу Југославије током Народноослободилачког рата.

Касне 1944. године, укупан број бораца износио је 650.000 мушкараца и жена организованих у 4 армије и 52 дивизије, који су се бавили конвенционалним ратовањем.[22] Крајем 1945. године број партизана је био око 800.000.

Пред крај рата у марту 1945. године, сви покрети отпора у Југославији су били организовани и преимењени у Југославенска армија. Задржаће ово име све до 1951, када ће се звати Југославенска народна армија.

Списак значајних партизанских покрета и битака[уреди]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. „Вокабулар — значење ријечи партизан”. vokabular.org. Приступљено 19. 1. 2017. 
  2. de Jeney, L. M. [Lewis Michael]: The Partisan, or the Art of Making War in Detachment..."translated from the French of Mr. de Jeney, by an Officer of the Army" [Thomas Ellis]. London: 1760. from French edition in Hag, 1757 see Mihály Lajos Jeney
  3. Ewald J. (ed. & trans. Selig, R. and Skaggs, D) "Treatise on Partisan Warfare" Greenwood Press. 1991. ISBN 978-0-313-27350-6.
  4. „Demotix: 69th anniversary of the Ukrainian Insurgent Army”. Kyivpost.com. Приступљено 15. 10. 2013. 
  5. Myroslav Yurkevich, Canadian Institute of Ukrainian Studies, Organization of Ukrainian Nationalists (Orhanizatsiia ukrainskykh natsionalistiv) This article originally appeared in the Encyclopedia of Ukraine, vol. 3 (1993).
  6. Українська Повстанська Армія — Історія нескорених, Lviv, 2007 pp. 28 (украјински)
  7. Institute of Ukrainian History, Academy of Sciences of Ukraine, Organization of Ukrainian Nationalists and the Ukrainian Insurgent Army Chapter 4 pp. 193–199 Chapter 5
  8. Norman Davies. (1996). Europe: a History. Oxford: Oxford University Press
  9. Aleksander V. Prusin. Ethnic Cleansing: Poles from Western Ukraine. In: Matthew J. Gibney, Randall Hansen. Immigration and asylum: from 1900 to the present. Vol. 1. ABC-CLIO. (2005). стр. 204–205.
  10. Snyder (2003). стр. 169-170, 176.
  11. John Paul Himka. Interventions: Challenging the Myths of Twentieth-Century Ukrainian History. University of Alberta. (2011). стр. 4.
  12. Grzegorz Rossoliński Liebe. "The Ukrainian National Revolution" of 1941. Discourse and Practice of a Fascist Movement. Kritika: Explorations in Russian and Eurasian History. Vol. 12/No. 1 (Winter 2011). стр. 83.
  13. Snyder (2003). стр. 192.
  14. Partisaanit tappoivat Väinö-pojan silmien edessä lähes koko perheen – Näin hän kertoo iskusta | Aamulehti
  15. Eino Viheriävaara, .. Partisaanien jäljet 1941-1944, Oulun Kirjateollisuus Oy. 1982. ISBN 978-951-99396-6-7.
  16. Veikko Erkkilä,. Vaiettu sota, Arator Oy. 1999. ISBN 978-952-9619-18-4.
  17. Lauri Hannikainen,. Implementing Humanitarian Law Applicable in Armed Conflicts: The Case of Finland, Martinuss Nijoff Publishers, Dordrecht. 1992. ISBN 978-0-7923-1611-4.
  18. Tyyne Martikainen,. Partisaanisodan siviiliuhrit, PS-Paino Värisuora Oy. 2002. ISBN 978-952-91-4327-6.
  19. Jeffreys-Jones (2013). стр. 87.
  20. Adams, Simon (2005). The Balkans. Smart Apple Media. стр. 1981—. ISBN 978-1-58340-603-8. 
  21. Rusinow (1978). стр. 2.
  22. Perica, Vjekoslav (2004). Balkan Idols: Religion and Nationalism in Yugoslav States. Oxford University Press. стр. 96. ISBN 978-0-19-517429-8. 

Литература[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]