Партизани

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search

Партизани (итал. partigiano, франц. partisanпристалица)[1] припадници су нерегуларне војне силе која је створена да би се супротставила контроли стране силе над једним подручјем или страној војној окупацији, неким побуњеничким дјелатностима. Појам се може користити и као синоним покрету отпора, примјери могу бити цивили коју су се борили против нацистичке Њемачке или фашистичке Италије у неколико земаља током Другог свјетског рата.

Историја[уреди]

Француска ријеч partisan и италијанска partigiano су настале из латинског. Почетни концепт партизанског ратовања укључивао је и прикупљање локалног становништва из ратне зоне (или у неким случајевима и из регуларних снага) које би дјеловало иза непријатељских линија реметићи комуникацију, постављајући засједе, прекидајући доток залиха и приморавајући неријатељске снаге да се разиђу у циљу заштите оперативне базе.

Један од првих приручника партизанске тактике у 18. вијеку је био „The Partisan, or the Art of Making War in Detachment...“, а објавио је 1760. године[2] у Лондону Михаљ Лајош, мађарски официр који је служио у пруској војсци као капетан инжењерије током Седмогодишњег рата. Јохан фон Евалд је детаљно описао технику партизанског ратовања у свом дјелу „Abhandlung über den kleinen Krieg” (1789).[3]

Концепт партизанског ратовања ће касније представљати основу за „Партизанске ренџере” у Америчком грађанском рату. У том рату, партизанске вође војске Конфедерације, као што је Џон С. Мосби, дјеловале су дуж линије фронта по Фон Евалду (и касније Жомини и Клаузевиц). У суштини, у 19. вијеку амерички партизани су били сличнијим командосима или ренџерима током Другог свјетског рата него партизанским снагама које су дјеловале у окупираној Европи.

Партизани средином 19. вијека су били суштински различити од коњице или од неорганизованих или полуорганизованих герилских снага. Руски партизани су одиграли пресудни дио у паду Наполеона. Њихов жесток отпор и упорно продирање присилило је француског цара да напусти Русију 1812. године. Руска Империја је такође користила партизане током Првог свјетског рата.

Украјински партизани[уреди]

Украјинска устаничка армија (укр. Українська повстанська армія, УПА) је била оружано крило Организације украјинских националистаБандера и касније партизанска армија која је водила серију герилских акција против нацистичке Њемачке, Совјетског Савеза, Чехословачке и подземне и комунистичке Пољске. Настала је у Волињу у прољеће или љето 1943. године. Званични датум оснивања је 14. октобар 1943. године,[4] на дан Покрова Пресвете Богородице.

Циљ ОУН-а је био поновно успостављање јединствене, независне и националне државе на украјинском етничком простору. Насиље је прихваћено као политичко средство како страних тако и домаћих непријатеља за остварење циља, које би требало да се оствари кроз националне револуције које су вођене диктатуром како би протјерали окупаторе и формирали владу која би престављала све регионе и друштвене групе.[5] Организација је основана као покрет отпора, а развила се у геријску армију.[6]

Током свог постојања, УПА се борила против Пољака и Совјета као примарног непријатеља, мада се организација борила и против Нијемаца од фебруара 1943. Суочена са Совјетском претњом, у касно прољеће 1943. УПА и ОУН-Б започињу сарадњу са Нијемцима против Пољака и Совјета у нади да ће створити независну украјинску државу.[7] Армија је такође учествовала у етничком чишћењу Пољака у Волињу и Источној Галицију[8][9].[10][11][12] и накнадно у одбрани украјинског становништва од депортације; спречавајући депортацију Украјинаца из југоисточне Пољске.[13]

Совјетски партизани[уреди]

Совјетски партизани (рус. Советские партизаны) су током Другог свјетског рата ефикасно ометали њемачке снаге и тако им отежавали операције у областима дјеловања. Као резултат, Совјетска власт је поново успостављена дубоко у њемачкој територији. У неким областима партизани су подигли колхозе да би произвели храну и стоку. Међутим ово није био уобичајен случај, јер су партизани у појединим мјестима узимали храну од локалног становништва, понекад невољно.

Совјетски партизани су у Финској били познати по нападима на села и неселективно убијали становништво.[14] У Западној Карелији, већина партизана је нападали финске војне залихе и комуникацијске мете, али унутар финске територије, скоро двије трећине напада је било на цивиле,[15] убијајући 200 и рањавићу 50 цивила, већином жена, дјеце и стараца.[16][17][18]

Југословенски партизани[уреди]

Партизани или Народноослободилани порет је био европске најефектнији антинацистички покрет отпора.[19][20] Предводила га је Комунистичка партија Југославије[21] током Другог свјетског рата. Командант је био Јосип Броз Тито. Комунистички југословенски партизани су били водећа сила у ослобођењу Југославије током Народноослободилачког рата.

Касне 1944. године, укупан број бораца износио је 650.000 мушкараца и жена организованих у 4 армије и 52 дивизије, који су се бавили конвенционалним ратовањем.[22] Крајем 1945. године број партизана је био око 800.000.

Пред крај рата у марту 1945. године, сви покрети отпора у Југославији су били организовани и преимењени у Југославенска армија. Задржаће ово име све до 1951, када ће се звати Југославенска народна армија.

Списак значајних партизанских покрета и битака[уреди]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ „Вокабулар — значење ријечи партизан”. vokabular.org. Приступљено 19. 1. 2017. 
  2. ^ de Jeney, L. M. [Lewis Michael]: The Partisan, or the Art of Making War in Detachment..."translated from the French of Mr. de Jeney, by an Officer of the Army" [Thomas Ellis]. London: 1760. from French edition in Hag, 1757 see Mihály Lajos Jeney
  3. ^ Ewald J. (ed. & trans. Selig, R. and Skaggs, D) "Treatise on Partisan Warfare" Greenwood Press. 1991. ISBN 978-0-313-27350-6.
  4. ^ „Demotix: 69th anniversary of the Ukrainian Insurgent Army”. Kyivpost.com. Приступљено 15. 10. 2013. 
  5. ^ Myroslav Yurkevich, Canadian Institute of Ukrainian Studies, Organization of Ukrainian Nationalists (Orhanizatsiia ukrainskykh natsionalistiv) This article originally appeared in the Encyclopedia of Ukraine, vol. 3 (1993).
  6. ^ Українська Повстанська Армія — Історія нескорених, Lviv, 2007 pp. 28 (на језику: украјински)
  7. ^ Institute of Ukrainian History, Academy of Sciences of Ukraine, Organization of Ukrainian Nationalists and the Ukrainian Insurgent Army Chapter 4 pp. 193–199 Chapter 5
  8. ^ Norman Davies. (1996). Europe: a History. Oxford: Oxford University Press
  9. ^ Aleksander V. Prusin. Ethnic Cleansing: Poles from Western Ukraine. In: Matthew J. Gibney, Randall Hansen. Immigration and asylum: from 1900 to the present. Vol. 1. ABC-CLIO. (2005). стр. 204–205.
  10. ^ Snyder (2003). стр. 169-170, 176.
  11. ^ John Paul Himka. Interventions: Challenging the Myths of Twentieth-Century Ukrainian History. University of Alberta. (2011). стр. 4.
  12. ^ Grzegorz Rossoliński Liebe. "The Ukrainian National Revolution" of 1941. Discourse and Practice of a Fascist Movement. Kritika: Explorations in Russian and Eurasian History. Vol. 12/No. 1 (Winter 2011). стр. 83.
  13. ^ Snyder (2003). стр. 192.
  14. ^ Partisaanit tappoivat Väinö-pojan silmien edessä lähes koko perheen – Näin hän kertoo iskusta | Aamulehti
  15. ^ Eino Viheriävaara, .. Partisaanien jäljet 1941-1944, Oulun Kirjateollisuus Oy. 1982. ISBN 978-951-99396-6-7.
  16. ^ Veikko Erkkilä,. Vaiettu sota, Arator Oy. 1999. ISBN 978-952-9619-18-4.
  17. ^ Lauri Hannikainen,. Implementing Humanitarian Law Applicable in Armed Conflicts: The Case of Finland, Martinuss Nijoff Publishers, Dordrecht. 1992. ISBN 978-0-7923-1611-4.
  18. ^ Tyyne Martikainen,. Partisaanisodan siviiliuhrit, PS-Paino Värisuora Oy. 2002. ISBN 978-952-91-4327-6.
  19. ^ Jeffreys-Jones (2013). стр. 87.
  20. ^ Adams, Simon (2005). The Balkans. Smart Apple Media. стр. 1981. ISBN 978-1-58340-603-8. 
  21. ^ Rusinow (1978). стр. 2.
  22. ^ Perica, Vjekoslav (2004). Balkan Idols: Religion and Nationalism in Yugoslav States. Oxford University Press. стр. 96. ISBN 978-0-19-517429-8. 

Литература[уреди]