Патагонијска пустиња
| Патагонијска пустиња | |
|---|---|
 | |
| Локација |  Аргентина Чиле Велика Британија(Фолкландска острва) |
| Површина | 572 883 (заштићено 70,970) km2 |
| Геологија | |
| Тип | пашњаци, саване и грмље |
| Географија | |
| Координате | 41° 19′ Ј; 69° 19′ З / 41.32° Ј; 69.32° З |
Патагонијска пустиња, позната и као Патагонијска степа, највећа је пустиња у Аргентини и по површини је 8. по величини пустиња на свету, заузима 673.000 km². Налази се првенствено у Аргентини и омеђена је Андима на западу и Атлантским океаном на истоку, у региону Патагоније, на југу Аргентине. На северу пустиња се сврстава у регион Кујо и Монте. Централним деловима степе доминирају жбунасте и зељасте биљне врсте, мада на западу, где су падавине веће, грмље замењу траве.[1] Топографски се пустиња састоји од наизменичних равница и масива испресецаних долинама река и кањона. Западнији делови степе имају језера ледничког порекла и сврставају се у неплодне планине или хладне умерене шуме дуж долина.
Насељена ловцима-сакупљачима од пре-хиспанских времена, пустиња се суочава са миграцијом у 19. веку Аргентинаца, Велшана, и других европских народа, трансформишући је из конфликтне пограничне зоне у саставни део Аргентине, уз гајење говеда, оваца и коња као примарне употребе земљишта.
Патагонијска пустиња постоји од средњег миоцена (пре 14–12 милиона година) и настала је подизањем Анда ка западу.[2]
Географија и клима
[уреди | уреди извор].jpg)
Патагонијска пустиња је највећа на 40. паралели, хладна зимска пустиња, где температура ретко прелази 12 °C и просечно само 3 °C. Регион доживљава око седам месеци зиме и пет месеци лета. Мраз није неуобичајен у пустињи, али због врло сувог стања током целе године снег је реткост. Анди, на западу пустиње, примарни су разлог статуса Патагонијске пустиње јер спречавају да западни проток влаге из јужног Тихог океана да доспе у унутрашњост. Ово ствара кишну сенку која објашњава настанак пустиње и зато се, упркос томе што је приближно половина пустиње удаљена само око 200 миља од океана, у региону налази тако велика пустиња.[3] Хладна Фолкландска струја у близини атлантске обале Јужне Америке такође доприноси сувоћи подручја.
Могу се разликовати различите климе: обала северно од 45. паралеле је много блажа због топлих струјања из Бразила, а цела северна половина региона је знатно топлија лети, када преовлађује сунчано време. Дневне температуре лети досежу 31 °C у регији Рио Колорадо, углавном 26 °C до 29 °C на северној обали и 24 °C до 28 °C у северној равници, са ноћима при око 12 °C до 15 °C у приморју и између 7 °C и 10 °C у степи. На југу се летње температуре смањују са 22 °C на само 16 °C дуж обале, а од 24 °C до 17 °C дуж степа, док је ноћима од 8 °C до 11 °C на обали, а од 6 °C до 10 °C у степи.
Током зиме су близина обале и надморска висина главни фактори: док северна обална подручја имају благе зиме, од 2 °C ноћу до око 11 °C током дана, јужни Санта Круз креће се од -2 °C до 5 °C, а Тијера дел Фуего, од -3 °C до 3 °C, са средњом вредношћу од 0 °C. У унутрашњости се температуре северне области крећу од 0 °C до 10 °C у ниским пределима, а од -5 °C до 5 °C на висоравнима (опет, средња вредност око 0 °C), док се на југу у ниским подручјима крећу од -3 °C до 4 °C, а на вишим подручјима су испод 0 °C. Најхладнија места обично региструју температуре између -20 °C и -25 °C током хладних таласа, а званични рекорд је -33,9 °C у провинцији Чубут. Међутим, неки градови тврде да су евидентирали око -35 °C.
Летњи мраз је уобичајен свуда, осим на северној обали, па чак и суснежица и слаб снег могу пасти током топле сезоне. Ветрови су стални и врло јаки, у већини случајева западни.
Пре формирања Анда, регион је вероватно био покривен умереним шумама. Међутим, након формирања Анда, пепео из оближњих вулкана прекривао је шуме, а воде засићене минералима продирале су у пањеве, фосилизујући дрвеће и стварајући једну од најбоље очуваних окамењених шума у средишту пустиње.[4] Патагонија се углавном састоји од шљунковитих равница и висоравни са кањонима од пешчара и глиненим облицима, исклесаним од пустињског ветра.[5] Регија која обухвата пустињу, међутим, има много различитих особина. Привремене реке, језера и дренажни депозити од пролећног отапања са Анда формирају се годишње, угошћујући разне пловуше и водене траве. Разне ледничке, речне и вулканске наслаге такође се налазе у региону и временом су значајно утицале на климу пустиње, посебно доприносећи седиментима шљунка који покривају делове Патагоније.
Пустиња је такође прилично ветровита, што је резултат ефекта кишне сенке и спуштања хладног планинског ваздуха. Овај ветар помаже да Патагонија постане један од највећих извора прашине изнад јужног Атлантског океана.[6]
На западу Патагонијских пашњака - део Патагонијске пустиње, су шуме јужне букве Магеланових субполарних шума.[7]
Вулканске стене покривају више од 120.000 км² Патагонијске пустиње, углавном у масиву Сомун Кура (тј Северно-патагонијски масив) и масиву Десеадо.[8] Нека друга вулканска подручја укључују вулканско поље Пали-Аике у близини Магелановог мореуза. Вулканске стене резултат су изалучног базена распоређеног углавном у две епизоде: једна у еоцену и миоцену, а друга од касног миоцена до плеистоцена.
Фауна и флора
[уреди | уреди извор]Упркос суровом пустињском окружењу, бројне животиње живе у Патагонији. Неке живе само у географски разноликим периферијама пустиње, где је храна обилнија, а животна средина мање непријатељска, али се сви налазе у региону који обухвата Патагонију. Подземна кукумавка, мали нанду, гванако, мара, армадило, патагонијска ласица, пума, патагонијска сива лисица, пустињска игуана, змија и разне врсте орлова и јастребова су неке од различитих животиња које живе у региону.
Флора региона прилично је обична због климе и укључује неколико врста пустињског грмља попут Acantholippia и Benthamiella и бусенове траве попут ковиља и власњаче. Водене траве и већа флора постоје на периферији пустиње и око ефемерних језера која настају у току отапања са Анда.
Коришћење земљишта од стране људи
[уреди | уреди извор]
У пустињи су у прошлости живели разни аутохтони народи, о чему сведоче пећинске слике у том подручју. Најранији становници пустиње су становници комплекса Теуелче. Теуелчеси су живели као ловци-сакупљачи и нису се бавили пољопривредом у долинама пустиње. У 18. и 19. веку северни део пустиње је био под утицајем Мапучеа (Арауканаца) током процеса арауканизације. Мапучи су дошли да се баве гајењем коња у северном делу патагонијске степе. Племена Мапучеа су дошла да контролишу трговину преко пустиње и тргују са градовима јужног Чилеа, као и са Буенос Аиресом и регионом Кујо.
Од средине 19. века надаље, неколико аргентинских и европских насеља, од којих су нека спорадична, појавило се на ивицама пустиње. Најважније су утврдили велшки имигранти 1860. године на изливу реке Чубут. Перито Морено је истраживао пустињу 1870-их. 1870-их аргентинска војска је предузела кампању Освајања пустиње, масовно поражавајући вође Мапучеа. Освајање пустиње праћено је наглим падом аутохтоног становништва пустиње; неки су прогоњени у Чиле и периферна подручја у Андима. Процењује се да је Освајање пустиње проузроковало смрт око 1.000 староседелаца Америке. Уз то је заробљено 10.000 америчких домородаца, од којих је 3.000 завршило у Буенос Аиресу одвојено по половима како би се избегло размножавање. Уговором о граници из 1881. између Чилеа и Аргентине купљен је већи део пустиње под дефинитивним аргентинским суверенитетом.
У неколико деценија пре и после 1900. године, мање суви делови патагонске степе доживели су процват узгоја оваца, трансформишући регион у један од највећих светских извозника производа од оваца.
Подручје је данас слабо насељено и они који овде живе опстају углавном узгајањем стоке попут оваца и коза. Ископавање ресурса, посебно нафте, гаса и угља у деловима региона, још је један начин на који људи ступају у интеракцију и утичу на пустињско окружење.
Заштићена подручја
[уреди | уреди извор]Проценом из 2017. године утврђено је да је 70.970 km², или 12%, екорегиона у заштићеним подручјима. Заштићена подручја укључују Национални парк Перито Морено, Резерват биосфере Азул Патагоније и Резерват биосфере Валдес.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ The Physical Geography of Patagonia and Tierra del Fuego. Andrea M. J. Coronato, Fernando Coronato, Elizabeth Mazzoni and Mirian Vazquez
- ^ Folguera, Andrés; Encinas, Alfonso; Echaurren, Andrés; Gianni, Guido; Orts, Darío; Valencia, Víctor; Carrasco, Gabriel (2018). „Constraints on the Neogene growth of the central Patagonian Andes at thelatitude of the Chile triple junction (45–47°S) using U/Pb geochronology insynorogenic strata”. Tectonophysics. 744: 134–154. doi:10.1016/j.tecto.2018.06.011.
- ^ McDonald, James E. Climatology of Arid Lands Архивирано 2007-06-16 на сајту Wayback Machine, Arid Lands Information Center, University of Arizona.
- ^ PBS. Central Steppes
- ^ BBC. Paian Архивирано 2008-01-03 на сајту Wayback Machine
- ^ Gasso, S.; Gaiero, D. M.; Villoslada, B.; Liske, E. Observations and Measurements of Dust Transport from the Patagonia Desert into the South Atlantic Ocean in 2004 and 2005. The Smithsonian/NASA Astrophysics Data System, Harvard University.
- ^ World Wildlife Fund; C.Michael Hogan. 2010. Magellanic subpolar forests. Encyclopedia of Earth, National Council for Science and the Environment. Washington DC
- ^ Late Cenozoic Quaternary Volcanism in Patagonia and Tierra del Fuego. Hugo Corbella and Luis E. Lara
Литература
[уреди | уреди извор]- Gasso, S.; Stein, A.F. (2007). „Does dust from Patagonia reach the sub-Antarctic Atlantic ocean?”. Geophys. Res. Lett. 34 (1): L01801. Bibcode:2007GeoRL..34.1801G. doi:10.1029/2006GL027693.
- McConnell, Joseph R.; Aristarain, Alberto J.; Banta, J. Ryan; Edwards, P. Ross; Simo, Jefferson C. (2007). „20th-Century doubling in dust archived in an Antarctic Peninsula ice core parallels climate change and desertification in South America”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 104 (14): 5743—5748. Bibcode:2007PNAS..104.5743M. PMC 1851562
. PMID 17389397. doi:10.1073/pnas.0607657104. - The Last Cowboys at the End of the World: The Story of the Gauchos of Patagonia, Nick Reding, (2002) ISBN 0-609-81004-9
- The Old Patagonian Express, Paul Theroux, 1979.
- In Patagonia, Bruce Chatwin, 1977 and (1988) ISBN 0-14-243719-0
- Patagonia Express, Luis Sepulveda, (2004) ISBN 978-8483835784
- Patagonia: A Cultural History, Chris Moss, (2008) ISBN 978-1-904955-38-2
- Patagonia: A Forgotten Land: From Magellan to Peron, C. A. Brebbia, (2006) ISBN 978-1-84564-061-3
- The Wild Shores of Patagonia: The Valdés Peninsula & Punta Tombo, Jasmine Rossi, (2000) ISBN 0-8109-4352-2
- Luciana Vismara, Maurizio OM Ongaro, PATAGONIA – E-BOOK W/ UNPUBLISHED FOTOS, MAPS, TEXTS (Formato Kindle – 6 November 2011) – eBook Kindle
- Adventures in Patagonia: a missionary's exploring trip, Titus Coan, 1880. Library of Congress Control Number 03009975. A list of writings relating to Patagonia, 320-21.
- Idle Days in Patagonia by William Henry Hudson, Chapman and Hall Ltd, London, 1893
- Bruniard, Enrique D. (1982). „La diagonal árida Argentina: un límite climático real”. Revista Geográfica (на језику: Spanish): 5—20.
- Villagrán, Carolina; Hinojosa, Luis Felipe (1997). „Historia de los bosques del sur de Sudamérica, II: Análisis fitogeográfico”. Revista Chilena de Historia Natural (на језику: Spanish). 70: 241—267.
- Folguera, Andrés; Encinas, Alfonso; Echaurren, Andrés; Gianni, Guido; Orts, Darío; Valencia, Víctor; Carrasco, Gabriel (2018). „Constraints on the Neogene growth of the central Patagonian Andes at thelatitude of the Chile triple junction (45–47°S) using U/Pb geochronology insynorogenic strata”. Tectonophysics. 744: 134—154. doi:10.1016/j.tecto.2018.06.011. hdl:11336/88399 .
- Bruniard, Enrique D. (1982). „La diagonal árida Argentina: un límite climático real”. Revista Geográfica (на језику: шпански): 5—20.
- Villagrán, Carolina; Hinojosa, Luis Felipe (1997). „Historia de los bosques del sur de Sudamérica, II: Análisis fitogeográfico”. Revista Chilena de Historia Natural (на језику: шпански). 70: 241—267.
- Abraham, Elena María; Rodríguez, María Daniela; Rubio, María Clara; Guida-Johnson, Bárbara; Gomez, Laura; Rubio, Cecilia (2020-01-08). „Disentangling the concept of "South American Arid Diagonal"”. Journal of Arid Environments. 175: 104089. Bibcode:2020JArEn.175j4089A. S2CID 213655544. doi:10.1016/j.jaridenv.2019.104089.
- Armesto, Juan J.; Arrollo, Mary T.K.; Hinojosa, Luis F. (2007). „The Mediterranean Environment of Central Chile”. Ур.: Veblen, Thomas T.; Young, Kenneth R.; Orme, Anthony R. Physical Geography of South America. Oxford University Press. стр. 184—199.
- Villagrán, Carolina; Hinojosa, Luis Felipe (2005). „Esquema biogeográfico de Chile”. Ур.: Llorente Bousquests, Jorge; Morrone, Juan J. Regionalización Biogeográfica en Iberoámeríca y tópicos afines (на језику: шпански). Mexico: Ediciones de la Universidad Nacional Autónoma de México, Jiménez Editores.
- Folguera, Andrés; Encinas, Alfonso; Echaurren, Andrés; Gianni, Guido; Orts, Darío; Valencia, Víctor; Carrasco, Gabriel (2018). „Constraints on the Neogene growth of the central Patagonian Andes at the latitude of the Chile triple junction (45–47°S) using U/Pb geochronology insynorogenic strata”. Tectonophysics. 744: 134—154. Bibcode:2018Tectp.744..134F. S2CID 135214581. doi:10.1016/j.tecto.2018.06.011. hdl:11336/88399 .
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- „Patagonian Steppe”. Terrestrial Ecoregions. World Wildlife Fund.
