Патријарх

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Патријарх (вишезначна одредница).

Патријарх (грч. Πατριάρχης, од грч. πατήρотац и грч. ἀρχήгосподство, власт) титула је поглавара неких помјесних аутокефалних цркава.

Може да означава и црквени чин највиших епископа (бискупа) у другим хришћанским црквама. До Великог раскола (1054), чин патријарха су носили римски, цариградски, александријски, антиохијски и јерусалимски епископи (пентархија).

Историја[уреди]

У Старом завјету се говори о постојању десет патријараха прије ПотопаАдам, Сет, Енос, Кенан, Махалалел, Јеред, Енох, Метузалем, Ламех, Ноје. Послије Потопа, након што је Мојсије даровао Десет Божијих заповијести, назив патријарха су носили Аврам, Исак, Јаков и Јосиф.

Звање патријарха су носили и предсједници Санхедрина.

У раном хришћанству на челу Цркве је стајао епископ. Титула патријарха се почела користити у 5. вијеку, а титулу су добијали они епископи који су били претпостављени митрополитима. Термин се користио у документима Четвртог васељенског сабора (451).

У 9. вијеку у Византији се утврдило учење о пентархији, односно да у Цркви може бити само пет патријараха: римски, цариградски, александријски, антиохијски и јерусалимски.

Након Великог раскола из 1054, титула патријарха се задржала првенствено код неких поглавара унутар Православне цркве.

Пуна титула папе до 2006. године је између осталих укључивала и титулу „патријарх Запада“.[1]

Православна црква[уреди]

Након Великог раскола, на територији Византијског царства на челу Цркве су се налазила четири патријарха: цариградски, александријски, антиохијски и јерусалимски.

Након оснивања самосталних словенских држава (Србије, Бугарске, Русије) и давања аутокефалности њиховим црквама, њихови поглавари су такође добили титулу патријарха.

Данас, унутар Православне цркве, постоји девет епископа са чином патријарха: цариградски, александријски, антиохијски, јерусалимски, руски, српски, румунски, бугарски и грузијски.

Католичка црква[уреди]

Унутар Католичке цркве, достојанство патријарха углавном имају поглавари источних католичких цркава са статусом патријаршије.[2] У латинском обреду четири бискупа носе ту титулу: венецијански, лисабонски, источноиндијски и јерусалимски.[3][4][5]

Шест патријараха,[6] поглавара источних католичких цркава, бирају се од стране синода епископа одговарајућих цркава. Након избора, патријарх се устоличава и ступа у заједништво са римским папом (патријарси се једино по томе разликују од врховних архиепископа, будући да њихову кандидатуру папа потврђује). У јерархији Католичке цркве, патријарси источних католичких цркава имају ранг раван кардиналима-бискупима.

Референце[уреди]

  1. ^ Communique on Dropping of Papal Title, Приступљено 17. 4. 2013.
  2. ^ [http://www.vatican.va/archive/hist_councils/ii_vatican_council/documents/vat-ii_decree_19641121_orientalium-ecclesiarum_en.html DECREE ON THE CATHOLIC CHURCHES OF THE EASTERN RITE], Приступљено 17. 4. 2013.
  3. ^ Patriarcado de Lisboa, Приступљено 17. 4. 2013.
  4. ^ Catholic Encyclopedia: Patriarchate of the East Indies
  5. ^ Patriarch Fouad, Приступљено 17. 4. 2013.
  6. ^ The Eastern Catholic Churches 2008, Приступљено 17. 4. 2013.

Види још[уреди]