Патријарх московски и све Русије
Његова Светост патријарх московски и све Руси (рус. Патриарх Московский и всея Руси, црсл. Свѧтѣ́йшїй патрїа́рхъ моско́вскїй и҆ всеѧ̀ рꙋсѝ) титула је предстојатеља Руске православне цркве. Кроз историју коришћене су разне варијације титуле: „патријарх московски и све Русије”, „патријарх московски и све велике и мале и бијеле Русије” и друге.[1] Савремени облик „патријарх московски и све Руси”, коришћен је у прошлости и користе га савремени историчари за означавање свих патријарха. Када је 1943. митрополит Сергије (Страгородски) изабран на патријаршијски пријесто, титула је постала званична.[2]
Као владајући архијереј Московске епархије, коју чини град Москва, патријарх московски и све Руси, поред тога, у складу са уставом РПЦ,[3] има низ општецрквених овлашћења у оквиру помјесне Руске православне цркве.
Патријаршија је успостављена у Москви 1589. године: први патријарх био је Јов. Послије смрти патријарха Адријана није изабран насљедник. Укинута је 1721, а обновљена 28. октобра (10. новембра) 1917. одлуком Помјесног сабора Православне руске цркве. Након обнављања Патријаршије, Тихон је постао патријарх 5. новембра (18. новембра) 1917. године.
Положај
[уреди | уреди извор]Патријарх је први по части међу епископатом Руске православне цркве и одговоран је Помјесном сабору и Архијерејском сабору.[4] Он управља Руском православном црквом заједно са Светим синодом чији је предсједник. Патријарх заједно са Светим синодом сазива Архијерејски сабор (изузетно и Помјесни сабор) и предсједава њима.[5]
Патријарх московски и све Русије је епархијски архијереј Московске епархије која обухвата град Москву и Московску област. Он је и архимандрит Тројице-Сергијеве лавре и низа других манастира од историјског значаја, а управља и свим ставропигијама.
У управљању Московском епархијом помаже му патријарашки намјесник са правима епархијског архијереја који носи титулу митрополит крутицки и коломенски.[6]
Избор
[уреди | уреди извор]Патријарха бира Помјесни сабор у складу са Уредбом о избору патријарха московског и све Русије (рус. Положение об избрании Патриарха Московского и всея Руси).[7] Патријарашко достојанство је доживотно. Право умировљења патријарха има Помјесни сабор, а право суда над њим има Архијерејски сабор који дјелује у саставу Помјесног сабора (судска одлука Архијерејског сабора ступа на снагу ако је потврди 2/3 чланова Помјесног сабора).[8]
Кандидат за патријарха мора испунити сљедеће услове: бити архијереј Руске православне цркве; имати високо богословско образовање, довољно искуство у управљању епархијом, бити посвећен канонском поретку; имати добар углед и повјерење јерарха, клира и народа; имати добро свједочанство од оних који су ван Цркве; имати најмање 40 година.[9]
Дјелокруг
[уреди | уреди извор]Према Уставу Руске православне цркве патријарх московски и све Русије:[10]
- сноси одговорност за извршавање одлука Помјесног сабора, Архијерејског сабора и Светог синода;
- подноси Помјесном сабору и Архијерејском сабору извјештаје о стању Руске православне цркве у периоду између два саборска засједања;
- подржава јединство јерархије Руске православне цркве;
- сазива сједнице Високог црквеног савјета и предсједава им;
- предлаже Светом синоду кандидате за чланове Међусаборског присуства;
- врши општи надзор над свим синодалним установама;
- обраћа се пастирским посланицима ка пуноћи Руске православне цркве;
- потписује општецрквене документе након одговарајућег одобрења Светог синода;
- врши извршно-наредбодавне дужности у вези са управљањем Московском патријаршијом;
- разговара с предстојатељима православних цркви, у име Помјесног сабора, Архијерејског сабора или Светог синода, или у своје име;
- представља Руску православну цркву у односима с највишим органима државне власти и управе;
- дужан је да званично умољава и посредује[а] пред органима државне власти, како на канонској територији тако и ван ње;
- потврђује уставе самоуправних цркава, егзархата, митрополијских округа и епархија;
- потврђује журнале синода егзархата и митрополијских округа;
- прима апелације од епархијских архијереја самоуправних цркава;
- потврђује одлуке Високог општецрквеног суда када је то предвиђено Уредбом о црквеном суду (рус. Положение о церковном суде);
- доноси указе о избору и именовању епархијских архијереја, руководилаца синодалних установа, викарних архијереја, ректора духовних школа, као и других лица које именује Свети синод (изузев ректора духовних школа, игумана (игуманија) и намјесника манастира који су у епархијској потчињености);
- стара се о благовременом попуњавању упражњених архијерејских катедри;
- повјерава архијерејима привремену управу над епархијама у случају дуже болести, смрти или налажења под црквеним судом епархијских архијереја;
- врши надзор над извршавањем архипастирске дужности архијереја у вези са старањем о епархији;
- има право посјете, у неопходним случајевима, свих епархија Руске православне цркве;
- потврђује годишње извјештаје епархијских архијереја;
- даје архијерејима братске препоруке које се односе на лични живот, али и на извршавање архипастирске дужности; у случају неуважавања његових препорука предлаже Светом синоду доношење одлуке о том питању;
- разматра послове који су у вези са неразумијевањем међу архијерејима, који су се добровољно обратили његовом посредовању без формалног судског поступка; одлуке патријарха у таквим случајевима су за обје стране обавезне;
- прима жалбе на архијереје и поступа у складу с њима;
- даје архијерејима отпуст на рок већи од 14 дана;
- награђује архијереје установљеним титулама и највишим црквеним одликовањима;
- награђује клирике и мирјане црквеним наградама;
- на предлог Просвјетног комитета (рус. Учебный комитет) потврђује оснивање нових катедри у духовним школама;
- потврђује стицање научних степена и звања;
- стара се о благовременој припреми и освећењу светог мира за општецрквене потребе.
Види још
[уреди | уреди извор]Напомене
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Страхова, О. Б. (2007). „Официальная титулатура русских патриархов в изданиях Московского Печатного двора (1589—1700 гг.)”. Palaeoslavica (на језику: руски). Cambridge. XV (2): 117—206.
- ^ Цыпин, Владислав (1997). „ГЛАВА VII. Русская Православная Церковь при патриархе Сергии (Страгородском)”. История Русской Церкви (1917—1997) - протоиерей Владислав Цыпин - читать, скачать (на језику: руски). Москва: Спасо-Преображенского Валаамского монастыря. ISBN 5-7302-0815-4. Приступљено 16. 10. 2022.
- ^ Глава IV 2017.
- ^ Глава IV 2017, Статья 2.
- ^ Глава IV 2017, Статья 4. и 6.
- ^ Глава IV 2017, Статья 9. и 10.
- ^ Глава II 2017, Статья 5.
- ^ Глава IV 2017, Статья 11. и 12.
- ^ Глава IV 2017, Статья 17.
- ^ Глава IV 2017, Статья 7.
Литература
[уреди | уреди извор]- „Глава II. Поместный Собор”. Устав Русской Православной Церкви (на језику: руски). Русская Православная Церковь. 2017. Приступљено 16. 10. 2022.
- „Глава IV. Патриарх Московский и всея Руси”. Устав Русской Православной Церкви (на језику: руски). Русская Православная Церковь. 2017. Приступљено 16. 10. 2022.