Патријарх српски

Из Википедије, слободне енциклопедије

Патријарх српски је врховни поглавар Српске православне цркве.

Он је први међу једнаким архијерејима, као и епархијски архијереј у Архиепископији београдско-карловачкој, са сједиштем у Београду. Од 22. јануара 2010, патријарх српски је Иринеј.

Титуле[уреди]

Титула првог патријарха самосталне српске цркве Јоаникија II није сасвим сигурна. У предговору Душановог законика назива се он "преосвећеним патријархом кир Јоаникијем", дакле без праве и потпуне титуле. У писму папе Инокентија IV које је било упућено патријарху Јоаникију из Авињона, крајем 1354, пише: патријарху Србије (Joanichio Patriarchae serviae). Прва титула је могуће, гласила: "патријарх Србима — српски (Србљем). Ширењем српске цркве на грчке области и титула је проширена и Јоаникије је назван патријархом "Србљем и Грком".[1]

Након уједињења обласних српских цркава 1920 било је неколико званичних верзија титуле српског патријарха.

Прва је била Српски Патријарх Православне Цркве Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.[2] Усљедила је: Димитрије, Божјом вољом први српски Патријарх обновљене Српске Патријаршије, Архиепископ Пећски и Карловачки и Митрополит Београдски.[3] Архиепископ Београдски, Патријарх Српски, Димитрије. [4] Димитрије, Први Патријарх Српски, Архиепископ Пећски и Митрополит Београдско-Карловачки. [5] Од 1922. до данас је оваква титула: Архиепископ Пећски, Митрополит Београдско-Карловачки и Патријарх Српски [6] Разлика је само што је временом изостављено слово с код пећски, па је у данашњој титули пећки, како је било и 1940. године.[7]

Избор[уреди]

За више информација погледајте: Изборни сабор Српске православне цркве

Избор патријарха српског се врши на засједању Светог архијерејског сабора, проширеном и активним викарним епископима и то најдаље у року од три мјесеца од дана када се патријарашки престо упразни. Бира се између активних епархијских архијереја који управљају епархијом најмање пет година.

Патријарх српски се бира када је присутно најмање двије трећине чланова, под предсједништвом најстаријег архијереја по посвећењу и то жријебом између тројице кандидата изабраних тајним гласањем и апсолутном већином. Одсутни архијереји могу овластити друге епархијске архијереје да уместо њих гласају, с тим да један архијереј може бити опуномоћен само једним гласом.[8]

Делокруг[уреди]

Патријарх, као врховни поглавар Српске православне цркве, сем права која му дају канони и црквени прописи, има још и ова:[9]

  • представља Српску православну цркву пред осталим аутокефалним црквама;
  • представља Српску православну цркву на црквеним, државним и народним свечаностима;
  • одржава јединство у јерархији Српске православне цркве;
  • посвећује по црквеним прописима, лично или преко овлашћених архијереја, лица изабрана за епархијске и викарне епископе;
  • освећује свето миро за цијелу Српску православну цркву;
  • даје одсуство епархијским архијерејима изван њихових епархија;
  • носи, као нарочито црквено одличје, бијелу панакамилавку с крстом и панагију свих српских светитеља, даровану од стране државе првом српском патријарху обновљене Српске патријаршије, која остаје као насљеђе свих патријараха;
  • првенствује при богослужењу, и ословљава се са „Свјатјејши“ и „Светости“;
  • помиње се на архијерејским литургијама од архијереја у цијелој Српској православној цркви;
  • даје црквена одликовања и одличја, по уредби коју прописује Свети архијерејски сабор;
  • поставља декретом службенике по Уставу;
  • управља црквама и мисијским подручјима у иностранству, гдје нема организоване српске православне епархије.

О Српској патријаршији[уреди]

Са османским провалама настају тешка времена за Српску патријаршију. Услед турских освајања, са померањем државног тежишта ка северу, померају се и црквени центри. У 15. веку се спомињу Београдска и смедеревска митрополија. Манастирски центри такође се померају на север. Манастири које су градили кнез Лазар и његови наследници налазе се сви у Поморављу и Подунављу. Из овог времена сачувано је мало историјске грађе на основу које би могли пратити подробније последице турских освајања на српску цркву. Уочљиво је само да су многи средњовековни српски манастири запустели или им се чак губи траг.

Након турског освајања Београда (1521) и победе и бици на Мохачу (1526) долази до значајних промена. У то време, под вођством смедеревског митрополита Павла започиње борба за обнову Српске патријаршиије са средиштем у Пећи. Током наредних година, Павле је постигао низ привремених успеха, поставши накратко архиепископ пећки и патријарх српски. Иако је његов покрет на крају доживео неуспех (1541), тежња ка обнови Српске патријаршиије није напуштена.

Прилика за обнову се појавила нешто касније, у време када је знатан утицај на турском двору имао везир (и потоњи велики везир) Мехмед-паша Соколовић (1555-1579), који је био српског порекла. У таквим околностима Макарије, брат Мехмед-пашин, добио је берат којим га је султан потврдио за првог патријарха обновљене Српске патријаршиије са средиштем у Пећи (15571571; умро 1574). Обновљена српска црква под турском влашћу добила је иста права и повластице које је турски султан дао Васељенској патријаршији.

Раздобље које следи обележено је борбама са Турцима, било је ту и периода кратких примирја, која су искоришћена за обнову и изградњу порушених храмова, али би затим увек уследила турска одмазда која је бивала све страшнија. Тако је 11.септембра 1766. године султан издао берат којим се: "... Од сада укида и само име Пећке патријаршије, с тим да се ни под којим условом не дозвољава њена обнова, па чак ни подношење молбе у том погледу“. Био је ово прави насилни акт над једном аутокефалном црквом. До обнове патријаршије долази тек 1920. године после стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Патријарх Српске православне цркве носи титулу: архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски.

Списак српских патријарха[уреди]

Године Патријарх
1. 1338—1354. архиепископ, од 1346. патријарх српски Јоаникије II
2. 1354—1375. патријарх српски Сава IV
3. 1375—1379. патријарх српски Јефрем
4. 1379—1389. патријарх српски Спиридон
- 1389—1390. поново патријарх српски Јефрем
5. 1390—1396. патријарх српски Данило III
6. 1396—1406. патријарх српски Сава V
7. 1406-1407. патријарх српски Данило IV
8. 1407—1419. патријарх српски Кирило I
9. 1420—1435. патријарх српски Никон
10. 1446. патријарх српски Теофан
11. 1446—1453. патријарх српски Никодим II
12. 1453—1463. патријарх српски Арсеније II
* 1526—1541. патријарх српски Павле I (покушај обнове)
13. 1557—1571. патријарх српски Макарије
14. 1571—1575. патријарх српски Антоније
15. 1575—1586. патријарх српски Герасим
16. 1587. патријарх српски Саватије
17. нема податка патријарх српски Никанор I (из поменика)
18. 1589—1591. патријарх српски Јеротеј
19. 1591—1592. патријарх српски Филип
20. 1592—1614. патријарх српски Јован
21. 1614—1647. патријарх српски Пајсије I
22. 1648—1655. патријарх српски Гаврило I
23. 1655—1674. патријарх српски Максим I
24. 1674—1690. патријарх српски Арсеније III
25. 1691—1710. патријарх српски Калиник I
26. 1711—1712. патријарх српски Атанасије I
27. 1712—1725. патријарх српски Мојсије I
28. 1725—1737. патријарх српски Арсеније IV
29. 1739—1746. патријарх српски Јоаникије III
30. 1747—1752. патријарх српски Атанасије II
31. 1752. патријарх српски Гаврило II
32. 1752. патријарх српски Гаврило III
33. нема податка патријарх српски Викентије I
34. нема податка патријарх српски Пајсије II
35. нема податка патријарх српски Гаврило IV
36. 1758—1763. патријарх српски Кирило II
37. 1763—1765. патријарх српски Василије I
38. 1765—1766. патријарх српски Калиник II
39. 1920—1930. патријарх српски Димитрије (Павловић)
40. 1930—1937. патријарх српски Варнава (Росић)
41. 1938—1950. патријарх српски Гаврило (Дожић)
42. 1950—1958. патријарх српски Викентије (Проданов)
43. 1958—1990. патријарх српски Герман (Ђорић)
44. 1990—2009. патријарх српски Павле (Стојчевић)
45. 22. јануар 2010. патријарх српски Иринеј (Гавриловић)

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Гласник“ СПЦ, број 7 од 1920
  2. „Гласник“ СПЦ, број 10 од 1920
  3. „Гласник“ СПЦ, број 11 од 1920
  4. „Гласник“ СПЦ, број 9 од 1921, стр.131.
  5. „Гласник“ СПЦ, број 24 од 1921
  6. „Гласник“ СПЦ, број 19 од 1922
  7. „Гласник“ СПЦ, број 1. и 2. од 1940
  8. Члан 42. и 43. Устава Српске православне цркве („Гласник“ СПЦ, број 6 од јуна 2005)
  9. Члан 55. Устава Српске православне цркве (II издање Светог архијерејског синода, Београд, 1957)

Литература[уреди]