Пајазитово

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Пајазитово
Zapis-0128-Pajazitovo-Crkva 20150321 2029.JPG
Административни подаци
Држава Србија
Управни округШумадијски
ГрадКрагујевац
Становништво
 — 2011.Пад 187
Географске карактеристике
Координате44°06′00″ СГШ; 20°47′00″ ИГД / 44.1° СГШ; 20.783333° ИГД / 44.1; 20.783333Координате: 44°06′00″ СГШ; 20°47′00″ ИГД / 44.1° СГШ; 20.783333° ИГД / 44.1; 20.783333
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина266 м
Пајазитово на мапи Србије
Пајазитово
Пајазитово
Остали подаци
Поштански број34325
Позивни број034
Регистарска ознакаKG

Пајазитово је насељено место града Крагујевца у Шумадијском округу, налази на 15 километара северзападно од Крагујевца.

Простире се левој страни речице Угљешнице, те по околним брдима.[1] Село је некада обухватало и Миронић и Мали и Велики Шењ. Прма надморској висини и положају у односу на речицу[2] дели се на Доњи крај који се налази на речици, а обухвата и јужну страну Великог Брда, док Горњи крај обухвата брдо Грабар, северозападну страну Великог Брда и брдо Купињак.[3]

Према попису из 2011. било је 187 становника. Насеље је основано 1804. године. Под њивама се налази 351,37 ha, воћњацима 63,56 ha, виноградима 3,53 ha, ливадама 24 ha, пашњацима 76,89 ha док остало земљиште заузима 0,08 ha.

Порекло назива[уреди]

Према предању село је добило име по турском султану Бајазиту, који је дошао на преговоре након Косовске битке.

Настанак села[уреди]

Пајазитово је основано у доба Првог српског устанка, између 1804. и 1810. године. Највећи број родова доселико се са Карађорђем 1809, када се враћао са Сјенице, Досељавање је трајало до 1815. године. Истовремено су формирани Горњи и Доњи Крај, а њихове махале, које су добиле називе према главним досењаним родовима[2] су настале овим редом: Иванићка, Павловићка, Милојевићка, Степановићка и на крају Панићка. Горњи Крај је имао три махале: Панићку, Милојевићку и Степановићку, док је Доњи Крај имао две махале: Ивановићку и Павловићку.[4]

Село је некада обухватало и заселак Миронић, од кога је касније формирано посебно насеље.[5]

Пајазитово се први пут помиње у „Пописнику села, кућа, пореснких обвезника и арачких лица” из 1822. године, затим 1827. године у часопису у Даница, који је уређивао Вук Караџић, где је записано као Пајазитово, затим као Појаситово (Pojasitowo) поменуо Ото Дубислав Пирх у „Путовањима по Србији” (1829), а помиње се и у „Речнику географијско-статистичном Србије” Јована Гавриловића из 1846. године, према тадашњем важећем правопису као Паязитово, а на исти начин је убележено на Руској карти из 1831. године, на карти Кнежевине Србије Јована Миленковића објављеној у Београду 1850. године и на карти објављеној 1853. године у Београду, коју је за школске потребе израдио бечки професор Константин Дажарден.[4]

Село је насељено становништвом из Старе Србија (7 родова са 58 кућа) и Тимока (1 род са 11 кућа). Сви родови су досељени у збеговима, бежећи од турске најезде и насиља. У периоду између 1804. и 1814. године досељени су:

  • Арсенијевићи (огранак Петронијевићи) из Сјенице, који су славили Јовањдан.
  • Ивановићи (огранци Галовићи, Васиљевићи, Ђорђевићи, Јанићијевићи, Јовановићи, Николићи, Срећковићи и Раковићи – Ракићи), из Сјенице, који су славили Ђурђевдан.
  • Милојевићи (огранци Гајићи – Гајовићи; Милојевићи, Благојевићи – Блажићи; Вићентијевићи, Ракићи – Раковићи; Тодоровићи и Ћировићи) из Сјенице, који су славили Јовањдан
  • Павловићи, из Сјенице, који су славили Петровдан
  • Панићи, из Књажевца, који су славили Никољдан.
  • Ристићи из Сјеница, који су славили Ђурђевдан.
  • Стевановићи (ограници Стојановићи и Степановићи) из Сјенице, који су славили Никољдан.

Школа[уреди]

У Пајазитову се налази истурено одељење ОШ „Сретен Младеновић” из Десимировца. Зграда школе је изграђена 1962. године. Школу похађа свега неколико ђака.

Црква[уреди]

У Пајазитову се налази црква брвнара посвећена Светој тројици, а носи и назив црква Трећег српског устанка. Црквена слава је Други дан Тројица 12. јун. Подигнута је 1944. године, преко пута сеоског гробља на иницијативу Равногорског покрета, који је током Другог свстског рата у Пајазитову имао своје чврсто упориште. Припреме за подизање цркве започеле су марта 1943. године,[6] а радови су завршени крајем маја 1944. године. За подизање цркве прилоге су дали мештани Пајазитова и околна села, а у њеној изради учествовало је око педесет мајстора. Црквени кров је првобитно био прекривен шиндром, који је 1957. године замењен лименим плехом.[1]

Демографија[уреди]

У насељу Пајазитово живи 194 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 45,5 година (43,0 код мушкараца и 48,4 код жена). У насељу има 83 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,90.

Ово насеље је у потпуности насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Демографија[7]
Година Становника
1948. 534
1953. 503
1961. 473
1971. 389
1981. 351
1991. 286 270
2002. 241 263
2011. 187
Етнички састав према попису из 2002.[8]
Срби
  
241 100,0 %
непознато
  
0 0,0 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Мићић 1997, стр. 17.
  2. 2,0 2,1 Радивојевић 1930, стр. 179.
  3. ^ Радивојевић 1930, стр. 178.
  4. 4,0 4,1 Радивојевић 1930, стр. 180.
  5. ^ Радивојевић 1930, стр. 174.
  6. ^ Мићић 1997, стр. 176.
  7. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  8. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  9. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Извори[уреди]

  • Радивојевић, Тодор (1930). Ердељановић editor-first=Јован, ур. Насеља и порекло сановништва II. Београд: Српска краљевска академија. 

Спољашње везе[уреди]