Пајсије II Цариградски
| Пајсије II Цариградски | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Место рођења | Кјумурцоглу, Цезареја, |
| Датум смрти | 11. децембар 1756. |
| Место смрти | Халки, |
| Религија | Православље |
| Патријарх васељенски | |
| Године | 20. новембар 1726 – септембар 1732 август 1740 – мај 1743 март 1744 – 28. септембар 1748 мај 1751 – септембар 1752 |
| Претходник | Калиник III Цариградски Неофит VI Цариградски Кирило V Цариградски |
| Наследник | Јеремија III Цариградски Неофит VI Цариградски Кирило V Цариградски |
Пајсије II Цариградски (грч. Παΐσιος Κιουμουρτζόγλου; преминуо 11. децембра 1756) је био васељенски патријарх Цариграда четири пута у 18. веку.[1]
Живот
[уреди | уреди извор]Пајсије је рођен у Цезареје, а његово породично презиме је било Киумурцоглу (уобичајено турско презиме међу Караманлидима и кападокијским Грцима). Вероватно се рано преселио у Цариград и постао митрополит Никомедије пре 1716. године,[2]:186 вероватно 1712. године.[3]
Пајсије је први пут изабран за цариградског патријарха 20. новембра 1726. године, на дан када је Калиник III Цариградски пронађен мртав од срчаног удара пре устоличења. Пајсија II је одмах изабрала фракција која је претходно изабрала Калиника III како би се спречио повратак на престо Јеремије III Цариградског.[2]Прве године његове владавине обележили су сукоби са фракцијом окупљеном око заједнице Цезарије, чији су главни представници били Јеремија III, а касније и Неофит VI Цариградски, упркос чињеници да је и сам Пајсије II рођен у овом граду. Године 1731. ова фракција је покушала да га свргне и врати Јеремију III, али није успела. Други покушај у септембру 1732. био је успешан када га је Јеремија III свргнуо.[3] Када је касније Јеремија III морао да се повуче због здравствених проблема, уследио је патријарх из Никомедије (Серафим I Цариградски), а касније поново из Цезареје (Неофит VI) који је владао шест година.
Владавина Неофита VI окончана је одлуком великог везира, који је дозволио да Пајсије II буде поново постављен на престо на други мандат у августу 1740. Међутим, три године касније, у мају 1743, Пајсије II је свргнут од стране османских власти због финансијских проблема, а Неофит VI је враћен на престо.[3]
Трећа владавина Пајсија II почела је у марту 1744. године, када је свргнуо Неофита VI. Убрзо након тога, међутим, појавио се нови противник: Митрополија Никомедије и будући патријарх Кирило V Цариградски, који је изнео жалбе против њега и успео је да га свргне 28. септембра 1748. године. Жалбе су се углавном односиле на Пајсијево финансијско управљање милетом, тј. хришћанском грађанском заједницом којом је владао патријарх, како би смањио висок ниво дугова, Пајсије II је повећао опорезивање, посебно лаика, а то је изазвало његово незадовољство.[3]
Четврти мандат Пајсија II био је увод у владавини Кирила V и почео је последњих дана маја 1751. године када је Кирило V заправо свргнут од стране митрополита, како због својих прописа о порезима, тако и због свог снажног става у корист потребе за поновним крштењем јерменских и латинских обраћеника. Кирила V је, међутим, подржавао велики део становништва и демагошки монах Авксентије, који је подстакао немире који су кулминирали насилним нападом на Патријаршију и хапшењем самог Пајсија II.[4] Пајсије II је потом свргнут, а Кирило V је враћен на престо 7. септембра 1752. године након што је османским властима поклонио 45.000 пијастри:[5]:166
Након свог четвртог и последњег свргавања, Пајсије II се повукао у манастир Камариотиса на острву Халки, где је и умро 11. децембра 1756.[3]
Напомене и референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Παΐσιος Β'” (на језику: грчки). Ecumenical Patriarchate. Приступљено 28. 6. 2011.
- ^ а б Kiminas, Demetrius (2009). The Ecumenical Patriarchate. Wildside Press. стр. 41, 47, 186. ISBN 978-1-4344-5876-6.
- ^ а б в г д Moustakas Konstantinos. „Παΐσιος Β΄ Κωνσταντινουπόλεως” (на језику: грчки). Encyclopaedia of the Hellenic World, Asia Minor. Приступљено 28. 6. 2011.
- ^ Frazee, Charles (2006). Catholics and sultans - The church and the Ottoman Empire 1453–1923. Cambridge University Press. стр. 160—162. ISBN 0-521-02700-4.
- ^ Papadopoulos, Theodōros (1952). Studies and documents relating to the history of the Greek Church and people under Turkish domination. стр. 166.
Литература
[уреди | уреди извор]- Frazee, Charles (2006). Catholics and Sultans - The Church and the Ottoman Empire 1453–1923. Cambridge University Press. ISBN 9780521027007.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
