Педофилско зближавање

С Википедије, слободне енциклопедије
Како педофил обманом настоји да створи пријатељство између одрасле особе и детета приказано на илустрацијама Мартина Ван Малеа, одрасла особа мало по мало задобија поверење детета.

Педофилско зближавање или педофилно приближавање (енг. Child grooming) је патолошка појава у којој нека особа покушава или остварује педофилско зближавања и успоставља контакта са децом, са крајњим циљем да са њима остви сексуални контака, смањењем сексуалних баријера и инхибиције код детета.[1]

Терминологија[уреди | уреди извор]

На многим језицима, као и у српском језику овај термин се обично поистовјећује са речју "педофил", иако то није исто значења. Чак и сексуално злостављање у породици може бити процес грооминга, у којем се починилац, у нормалним породичним односима, корак по корак, 'преусмерава' на сексуални однос. Међутим, ни сваки педофил који остварује контакт с децом нема за циљ да има полни контакт са дететом. Постоји, дакле, оправдање и потреба за разликовање између сексуалног зближавања и других пријатељских контаката између педофила и детета. Није све педо што остварује сексуални контакт, а ни сви педофили немају сексуални контакт са децом.

Истраживања[уреди | уреди извор]

Детектив-нспектор окружен компјутерима мобилним телефонима и дигиталним уређајима за чување података одузетим из домова осумњичених педофила.

Онлајн педофилско зближавање младих преко четовања конекције и веб-страница је појава на коју надлежни наилазе све чешће. Педофилско зближавања средствима савреме комуникације не односи на сама на појаву спријатељивања и успостављања емотивних веза са дететом, већ понекад и унутар породице, како би се смањила инхибиције жртве у циљу њеног сексуалног злостављања.

У склопу многих активности и понашање које је карактеристично за педофилију, је увлачење малолетника у трговину децом и нелегалне послове, као што су дечија проституција или производња дечије порнографије. Ово кривично дело је на различите начине обухваћено Међународном конвенцијом о сузбијању трговине женама и децом, који је настао 1921. године, као мултилатерални споразум Лиге народа која се бавила проблемом међународне злонамерне трговине женама и децом.

У случају сексуалног педофилског зближавања, дечје порнографске слике се често приказаују деци, као део процеса зближавања.

Давање поклона или новца детету без икаквог разлога, као и показивање видео или фото порнографије, има за циљ да дете лакше прихвати такве поступке као нормални облик понашање.[2][3][4]

Ухапшени напасници у својим исказима углавном говоре о сексуалним темама, односно неким од метода које су са дететом такве особе користитиле за стицање њиховог поверење и наклоности, и тако чинили оно што желе. Тако се у тим односима догађа остварује грљење и љубљење или други физички контакт, чак и када дете то не жели. То је само један од начина да се педофил приближе жртви.

Они могу разговарати о проблемима који се нормално дискутују између одраслих, или барем људи исте доби. Теме могу укључивати и брачне проблеме и друге сукобе. Они могу покушати чак и да стекану поверење родитеља детета све до пријатељстава, са циљем једноставнијег приступа детету. Тиме злостављач тражи могућности да има више времена да остане сам са дететом. Евидентирано је је да то може учинити нудећи родитељима чување деце. Могу и позвати дете на спавање, што им даје могућност да спавају у истој соби, или чак истом кревету с дететом.[5]

Осумњичени за такве активности као што су онлајн комуникације су правдали развијањем "одбрамбених фантазама", тврдећи да само изражавају фантазије али не и да планирају будуће девијантно понашање. У Сједињеним Америчким Државама, судска пракса прави разлику између та два типа и неких других случајева оптужених за педофилско зближавање, који су они успешно користили у одбрани.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Qué es el grooming y cómo podemos proteger a los niños en Internet”. Hipertextual (на језику: шпански). 2015-05-19. Приступљено 2021-10-11. 
  2. ^ Lewis H. J. (1992). Trauma and recovery. BasicBooks, New York, ISBN 0-465-08766-3.
  3. ^ Hunt N. C. (2010). Memory, war and trauma. Cambridge University Press, Cambridge, ISBN 978-0-521-71625-3.
  4. ^ Scaer R. C. (2005): The trauma spectrum: Hidden wounds and human resiliency. Norton, New York, ISBN 0-393-70466-1.
  5. ^ Levesque, Roger J. R. (1999). Sexual Abuse of Children: A Human Rights Perspective. Indiana University. p. 64. ISBN 0-253-33471-3.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]