Пеко Дапчевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
ПЕКО ДАПЧЕВИЋ
Peko Dapčević u Kolašinu 1943.jpg
Пеко Дапчевић у Колашину 1943.
Датум рођења (1913-06-25)25. јун 1913.
Место рођења Љуботињ, код Цетиња
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти 10. фебруар 1999.(1999-02-10) (85 год.)
Место смрти Београд, Србија Србија
 СР Југославија
Супруга Милена Дапчевић
Професија војно лице
Члан КПЈ од 1933.
Учешће у ратовима Шпански грађански рат
Народноослободилачка борба
У току НОБ-а командант Прве армије ЈА
Служба Интернационалне бригаде
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19371939.
19411955.
Чин генерал-пуковник
Начелник Генералштаба ЈНА
Период 19531955.
Претходник Коча Поповић
Наследник Љубо Вучковић
Народни херој од 22. октобра 1945.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден слободе
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден ратне заставе
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
совјетска одликовања:
Орден Кутузова првог степена
Орден Суворова првог степена

Пеко Дапчевић (Љуботињ, код Цетиња, 25. јун 1913Београд, 10. фебруар 1999), учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, друштвено-политички радник и амбасадор СФРЈ, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. У периоду од 1953. до 1955. године обављао је функцију начелника Генералштаба Југословенске народне армије.

Биографија[уреди]

Рођен је 25. јуна 1913. године у селу Љуботињ, код Цетиња. Потиче из свештеничке породице Јована Дапчевића. Имао је три брата — Влада, Драга и Милутина и сестру Даницу. Још као гимназијалац на Цетињу учествовао је у два штрајка, а као ученик осмог разреда био је ухапшен због активног учешћа у манифестацијама омладине и због тога је био хапшен.

По завршетку гимназије уписао се на Правни факултет у Београду и убрзо, у својој двадесетој години, 1933. постао члан Комунистичке партије Југославије. Три године касније касније вратио се у свој родни крај и као члан Окружног комитета КПЈ за Цетиње радио је на стварању и јачању партијских организација.

Шпански грађански рат[уреди]

У мају 1937. године Пеко је отишао у Шпанију, како би се у Шпанском грађанском рату борио против Франкових фашистичких снага. После краће обуке он је, као борац-митраљезац, био у батаљону „Димитров” 15. интернационалне бригаде. На фронту Брунете код Мадрида рањен је у главу. После изласка из болнице постао је политички делегат вода и убрзо политички комесар чете.

Ускоро је у борбама испољило своје војничке способности и постао командир чете. На фронту код Ебра поново је рањен у главу, а 1938. године рањен је трећи пут у руку. У разним борбама (Кинто, Белчите и Каталонија) испољио је високе ратничке способности. За кратко време напредовао је од десетара до поручника Шпанске републиканске армије.

Када је фебруара 1939. године после пораза Шпанске републиканске армије са осталим добровољцима прешао француску границу, чекали су га концентрациони логори. Реакција Француске бацила га је, заједно са осталим борцима интернационалних бригада у концентрациони логор у Анжелесу (Angeles). С групом својих пријатеља из Шпаније, француска полиција га је затворила у тврђаву Кољуре. У логору је остао до октобра 1940. године. Тада су Пеко Дапчевић и Фадил Јахић Шпанац добили задатак да побегну из логора и да организују бекство осталих другова. У вези с тим Пеко Дапчевић је у априлу 1941. године отишао на рад у Аустрију, одакле је организовао бекство и пребацивање другова у Југославију.

Народноослободилачка борба[уреди]

Одмах после повратка у Југославију ухапшен је у Сомбору и спроведен за Црну Гору, али је успео да побегне са станице у Никшићу. Ту се повезао са члановима Месног комитета КПЈ за Никшић и активно учествовао у припремама за устанак.

У првим данима, тринаестојулског устанка налазио се на функцији члана Окружног комитета КПЈ за Цетиње и команданта Ловћенског партизанског одреда. У борби на Кошћелама (на путу Цетиње-Ријека Црнојевића) 15. јула 1941. године, под његовом командом је најпре уништена моторизована колона, а потом и моторизовани батаљон италијанске дивизије „Месина”.

Био је члан, а извесно време и заменик команданта, Главног штаба НОП одреда за Црну Гору, од његовог формирања августа 1941. године. Као члан Главног штаба и командант Ловћенског партизанског одреда дао је велики допринос стварању и учвршћивању партизанских јединица, извођењу борбених подухвата и развоју Народноослободилачког покрета у Црној Гори.

У време кризе устанка на подручју Колашина, у зиму и пролеће 1942. године, као заменик команданта Главног штаба, објединио је команду на партизанским ударним батаљонима и одредима на овој територији. Ове снаге су на Сињајевини, на подручју Морача-Колашин, у Пољима, водиле дуге и тешке борбе са знатно бројнијим четницима, које су помагали Италијани.

Почетком априла 1942. године постављен је за команданта Главног штаба НОП одреда за Црну Гору и Боку, а маја исте године именован је за члана Врховног штаба НОП и ДВЈ. Од тада до 10. јуна, црногорске јединице су под његовом командом водиле изузетно тешке борбе на ширем подручју Црне Горе с неколико италијанских дивизија, бројним четничким јединицама и снагама црногорских сепаратиста. Борбе у пољима Колашинским, на Сињајевини и Дурмитору, око Никшића, на путу Никшић-Грахово и Цетиње-Грахово спадају и по ангажованим снагама и по жестини у најтеже борбе у Трећој непријатељској офанзиви.

Када је, 11. јуна 1942. године формирана Четврта пролетерска црногорска ударна бригада, Пеко је именован за њеног команданта. Под његовом командом бригада је учествовала у походу на Босанску крајину. До средине јула, заузела је Хаџиће (на прузи Сарајево-Мостар), Горњи Вакуф и водила борбе на сектору Бугојна. У августу је извршила два снажна напада на јако утврђени Купрес и претрпела тешке губитке. После овога водила је борбе с јаким Немачким снагама на Мањачи, затим је у септембру учествовала у нападу на Јајце, а потом је учествовала у жестоким борбама на правцима Јајце-Доњи Вакуф и Јајце-Травник. У октобру је учествовала у ослобођењу Мркоњић-Града.

Када су 1. новембра 1942. године формиране прве дивизије НОВЈ, Пеко Дапчевић је постављен за команданта Друге пролетерске дивизије. Од тада до средине септембра 1943. године, под његовом командом Друга дивизија је учествовала у најтежим борбама на југословенском ратишту. Од новембра 1942. до фебруара 1943. године дивизија је дејствовала на ширем граничном појасу између Босне и Далмације. У новембру је разбила непријатељске снаге на сектору Книн-Босанско Грахово, 14. децембра ослободила Ливно, потом напала Купрес, ослободила Шујицу и Дувно и водила борбе на правцу Дувно-Имотски; крајем децембра 1942. и почетком јануара 1943. године дивизија је извела успешна офанзивна дејства у Цетињској крајни.

У време битке на Неретви Друга дивизија, је имала веома важну улогу. У фебруару је учествовала у ослобођењу Посушја и Имотског, продрла у долину Неретве, ослободила Дрежницу и Јабланицу, и делом снага учествовала у нападима на Коњиц. Хероизам њених бораца и успеси штаба и команданта посебно су дошли до изражаја у тешким борбама крајем фебрура и почетком марта 1943. године. Главнина снага дивизије учествовала је у одбрамбеним борбама на правцу Горњи Вакуф-Прозор и у чувеном против удару код Горњег Вакуфа, а други део снага је водио тешке одбрамбене борбе на Неретви. Друга пролетерска дивизија је прва форсирала Неретву, марта 1943. године и задала снажан удар четницима. Од тада су почела њена офанзивна дејства на исток, Главина дивизије је наступала правцем Чичево-Главатичево-Калиновик-Фоча и учествовала у више тешких борби и разбијању снажних четничких групација, а други део снага је ангажован на борбама у Херцеговини.

У сарадњи са Првом дивизијом, Друга дивизија је форсирала Дрину, разбила италијанско-четничке снаге јачине неколико хиљада, и ослободила северну Црну Гору, а у сарадњи са Трећом дивизијом у борбама на Јаворку и Биочу разбила изалијанско-четничке снаге, такође јачине неколико хиљада. У време Пете непријатељске офанзиве Друга дивизија је најпре водила тешке борбе са Првом немачком брдском дивизијом, на сектору Мојковца и Колашина, потом учествовала у стварању мостобрана на Вучеву и у тешким борбама на Јаворку пивском. У борбама у долини Сутјеске њене бригаде су играле одлучујућу улогу у нападима на Кошур и у одбрани на Барама. У време пробоја на Зеленгори изузетно значајне су одбрамбене борбе на Љубином гробу и Кошути, и продор према комуникацији Фоча-Калиновик.

Пеко Дапчевић се обраћа италијанским војницима који су се придружили партизанима после капитулације Италије.
Генерал Пеко Дапчевић и генерал Владимир Жданов у ослобођеном Београду 1944.

Октобра 1943. године Пеко је постао командант Другог ударног корпуса НОВЈ. Под његовом командом корпус је постао једна од најјачих јединица НОВЈ. У јесен 1943. године учествовао је у ослобођењу већег дела територије Црне Горе, Херцеговине и Санџака. Потом корпус је водио тешке борбе у Лимско-дринској операцији, у пролеће 1944. године извео Мојковачку операцију и друге подухвате за одбрану слободне територије Црне Горе и Санџака, а током лета учествовао у Андријевичкој операцији. Јула 1944. године Пеко је именован за команданта Оперативене групе дивизија, с којом је продро у Србију и ослободио знатну територију у сливу Јужне и Западне Мораве. Септембра 1944. године командовао је Првом армијском групом, која је извела операције за ослобођење западне Србије и Шумадије и Београдску операцију.

Првог јануара 1945. године Пеко Дапчевић је именован за команданта Прве армије ЈА. Прва армија је водила борбе на сремском фронту и 12. априла извршила пробој. У завршним операцијама за ослобођење Југославије армија је ослободила знатан део Славоније и Хрватске, продрла у Словенију и са Трећом армијом на сектору Цеље-Марибор разбила и заробила главне Немачке и колаборационистичке снаге, под командом генерала Александра Лера (јачине око 300.000 људи).

Послератни период[уреди]

Гроб Пека Дапчевића на Новом гробљу у Београду

Маја 1945. године именован је за команданта Четврте армије и команданта Војне управе у Истри. У току рата био је члан Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) и члан Председништва Црногорске антифашистичке скупштине народног ослобођења (ЦАСНО).

Од 1946. до 1948. године завршио је Вишу војну академију „Ворошилов” у Москви. После повратка из Совјетског Савеза до 1953. био је заменик, а од 1953. до 1955. године начелник Генералштаба ЈНА. После демобилисања 1955. године био је члан Савезног извршног већа, као секретар за саобраћај и везе, од 1955. до 1961. и амбасадор у Грчкој и учесник великог броја дипломатских мисија. Био је потпредседник Савезне скупштине.

Био је посланик Привремене народне скупштине и Уставотворне скупштине ДФ Југославије, а за посланика Савезне скупштине и Републичке скупштине СР Црне Горе биран је више пута. На Седмом и Осмом конгресу СКЈ биран је за члана Централног комитета СКЈ. Био је члан Председништва ССРН Југославије, Главног одбора СУБНОР-а и Савета федерације, .

Године 1943. произведен је у чин генерал-мајора, 1944. у чин генерал-потпуковника, а 1947. у чин генерал-пуковника. Заједно је са Кочом Поповићем на четрдесетогодишњицу ослобођења 9. маја 1985. године од стране Председништва СФРЈ, предлаган за унапређење у чин генерала-армије. То унапређење је сматрано као награда за њихово изузетно командовање армијским јединицама у завршним операцијама за ослобођење Југославије. Од стране обојице овај предлог је одбијен. Преминуо је 10. фебруара 1999. године у Београду, и сахрањен је на београдском Новом гробљу.

Књиге и одликовања[уреди]

Написао је књиге:

  • Рат у Кореји“, Београд 1951;
  • Значај и снага маневра“, Београд 1954;
  • Како смо водили рат“, Београд 1956;
  • Тактика партизанских одреда и бригада“, Београд 1961;
  • Мале ратне приче“, Београд 1961;
  • Од Пиринеја до Цетиња“, Београд 1981. и
  • Казивања о Београдској операцији
  • За Београд1984;
  • Огледи из Војне Мисли1986;

Октобра 1945. године на годишњицу ослобођења, проглашен је за првог почасног грађанина Београда. Добитник је Награде АВНОЈ-а. Носилац Партизанске споменице 1941., Ордена слободе, Ордена јунака социјалистичког рада, као и више других високих југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 22. октобра 1945. године.

Поводом обележавања 70. годишњице ослобоđења Београда, одлуком Градске скупштине Београда, део Кумодрашке улице у општини Вождовац од 18. септембра 2014. носи име Булевар Пеке Дапчевића.[1]

Породица[уреди]

Читава Пекова породица је учествовала у Народноослободилачкој борби, али су се после сукоба КПЈ и Информбироа, Пекова браћа - Владо и Милутин изјаснили за Резолуцију Информбироа, због чега су били ухапшени и осуђени на вишегодишње казне затвора.

Пекова супруга била је глумица Милена Врсјаков-Дапчевић, са којом има ћерку Милицу и сина Вука.

Песме о Пеку[уреди]

О Пеку Дапчевићу

Црна Гора једва чека
Дапчевића друга Пека.

'Ајде Пеко 'ајде рисе,
Црној Гори пожури се.

Иде Пеко од Дробњака,
За њим иде војска јака,

Па га ето кроз језера
Са корпусом пролетера.

Иде Пеко к'о машина
Пут крвава Колашина.

Јаше Пеко на зеленка-
Коме баста нека чека!

Дапчевићу, генерале,
Наше су те горе дале!

Што је онај црвен пламен
Што разбија студен камен?

Оно су ти љуте змије
Из Пекове дивизије!

Хајде Пеко

Хајде, Пеко, хајде рисе,
Црној Гори пожури се!

Хајде, Пеко, ђе си, ђе си,
На Дурмитор топ изнеси!

Два три пута нека груне,
Црна Гора нека чуне.

Ето Пека про Језера
Са корпусом пролетера.

Куд Пекова војска креће,
Ни тврђаве остат' неће.

Ој четници, црни врани,
Црни су вам дошли дани!

Црни су вам дошли дани:
Иду на вас партизани!

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]