Пелопонески рат

Из Википедије, слободне енциклопедије
Пелопонески рат
Део Историје Античке Грчке.
Делски и Пелопонески савез уочи рата, 431. п. н. е.
Делски и Пелопонески савез уочи рата, 431. п. н. е.
Време: 431. п. н. е.. - 404. п. н. е..
Локација: Грчка, Мала Азија, Сицилија, Егејско море и Јонско море.
Узрок рата:
Резултат: Победа Пелопонеског савеза
Промене у територији:
Сукобљене стране
Делски савез
на челу са Атином
Пелопонески савез
на челу са Спартом
Заповедници
Перикле
Алкибијад
Клеон
Формио
Никија #
Демостен #
Ламах
Тукидид
Архидам II
Брасида
Агис II
Алкибијад
Ермократ
Гилип
Миндар
Лисандар
Јачина
32.000 32.000
Губици
16.800 мртвих хероја 5.700 мртвих хероја
{{{подаци}}}
Пелопонески рат
СиботаПотидејаХалкидаНаупактТанаграОлпејаПилосСфактеријаДелијАмфиполисМантинејаСицилијанска експедицијаСимаКиносемаКизикНотијумАргинуска острваЕгоспотам

Пелопонески рат (Старогрчки Πελοποννησιακός Πόλεμος) (431. п. н. е. - 404. п. н. е.) је био дуготрајни оружани сукоб у Античкој Грчкој између Делског и Пелопонеског савеза. Делски савез је био предвођен Атином, док Пелопонески савез је био предвођен Спартом. Рат је почео 431. п. н. е. између Атине и Спарте и завршио се поразом Атине, 404. п. н. е. када је Спарта испоставила своју доминацију на Хеленским светом. Размере Пелопонеског рата су биле веће од било ког рата који се догодио до тада у хеленском свету, и на тај начин многи историчари га називају Античким Светским Ратом. Разлози рата лежали су у супарништву измећу Атине и Спарте током периода после грчке победе над Персијанцима код Платеје када је Атина израсла у велику поморску силу и забележила низ победа против Ахеменидског краљевства. То је омогућило Атини да постане водећа сила у грчком свету и уздрма доминацију Спарте која се сматрала до тада највећом војном силом у Античкој Грчкој. Поморска експанзија, као и културни и економски процват Атине током 5. века п. н. е. није прошао незапажен од стране Спарте. Атина под вођством личности попут Темистокла и Кимона, а касније и Перикла, доживела је свој највећи процват у том периоду који је касније остао познат као златно доба Атине. Нагло јачање Атине је довело до повремених сукоба између Делског савеза који се био претворио у Атинску империју и Пелопонеског савеза. Ти сукоби су се завршили Тридесетодишњим миром, 446/445. п. н. е. који је признао равнотежу силе између Атине и Спарте у Грчкој. Међутим непрекидни спорови између држава-чланица двеју савеза су довели до мањих сукоба који су се распламсали у велики општехеленски рат, 431. п. н. е.

Пелопонески рат је углавном подељен на четири историјска периода која се доста разликију између себе. Први период је такозвани Архидамов рат који је трајао од 431. п. н. е. до 421. п. н. е. када је потписан Никијин мир. Тај део рата је добио име по спартанском краљу који је извршио инвазију на Атику, предводећи Пелопонеску војску. Други део рата је био такозвани, Средњи рат који је трајао од 420. п. н. е. до 415. п. н. е. и водио се између савеза Атине, Аргоса и појединих градова Пелопонеза против Спарте. Трећи део Пелопонеског рата, се одвијао углавном на Сицилији током катастрофалног Атинског похода у јужној Италији, и готово комплетном уништењу атинске експедиције. Четврти и последњи део рата је био такозвани Декелијски или Јонски рат који се одвијао углавном на Егејском мору и на обалама Мале Азије. Он је добио име по декелијском утврђењу на северозападу Атике, где су се Спартанци утврдили током 413. п. н. е. и по области Јонији, на егејским обалама Мале Азије где се одвијао већи део ратних операција.

Архидамов рат који је трајао десет година прекинут је мир из 421. п. н. е. у коме је посредовао атински генерал Никија, и повратио status quo у Грчком свету после десет година неисвесних борби на копну и намору који су потврдили атинску супериорност на мору и пелопонеску супериорност на копну. Након формирања антиспартанског савеза од стране Аргоса на Пелопонезу, у коме се укључила и Атина, дошло је до сукоба озмеђу тог савеза и Спарте, у којој су Спартанци однели победу. Атински војни поход на Сицилију био је кобан и завршио се катастрофом 413. п. н. е. када је уништена атинска војска од стране Сиракузе и Спартанаца. Спартанци су исте године утрвдили Декелију на северозападу Атине и пеузели потпуну контролу над Атиком. Упркос, олигархијском преврату 411. п. н. е. у Атини, и константним поразима Атина је успела да се опорави и да више пута победи Пелопонеску флоту, која се била саградила уз помоћ Персије. Међутим под вођством адмирала Лисандра, Спартанци ће задати одлучујући ударац Атињанима, 405. п. н. е. у месту Егоспотами и следеће године примораће Атину на предају.

Пелопонески рат је без сваке сумње био највећи рат Класичне Грчке и онај који је судбоносно ослабио његове учеснике. Тај рат се често сматра догађајем који је означио крај Класичне Грчке, чије је слабљење довело до пропада града-државе и отворила пут за потоњу доминацију хеленског света у 4. веку п. н. е. од стране Тебе, али углавном од стране Македоније.

Сажетак[уреди]

Alliances in the Pelopennesian War, 431 B.C. 1.JPG

Рат се, генерално, може поделити у три фазе:

  • Прва фаза је трајала десет година, од 431. п. н. е. до 421. п. н. е. Карактерисана је копненим продорима Пелепонеског савеза на Атику и пустошењем атинске земље. Атињани, вођени Периклом, су изабрали да не улазе у директан сукоб са надмоћном дорском војском, већ су се ослонили на своју флоту којом су нападали обале Пелопонеза и трудили се да омету трговину Коринта са Сицилијом. Тај период је обележен и појавом куге, услед које је Атина изгубила четвртину своје становништва и трећину хоплита. Прва фаза је окончана Никијиним миром 421. п. н. е.
  • Друга фаза је трајала, такође, десет година од 421. п. н. е. до 411. п. н. е. Најважнији догађај је атински поход на Сицилију (415. п. н. е.), пре свега против града Сиракузе. Експедиција се, после поморског пораза у сиракушкој луци, завршила и катастрофом копнене војске. Атинске снаге су изгубиле преко 200 бродова и 35.000 хоплита. После пораза Атина се нашла у очајном положају, без новчаних резерви и са све непоузданијим савезницима. Врхунац кризе представља олигархијски преврат који на власт доводи тзв. Веће од четири стотине и отворен раскол превратника са флотом и војском стационираном у Јонији.
  • Трећу фазу (од 411. п. н. е. до 404. п. н. е.) одликују борбе за контролу Хелеспонта, преко кога се вршио увоз жита и дрвне грађе из области око Црног мора. Током последњих седам година, атинска флота је очајнички бранила конвоје. Иако су Атињани имали знатних успеха у биткама код Абида, Кизика и Аргинуса, подлегли су последњој бици код Егоспотама 405. п. н. е.

Рат се завршио 404. п. н. е. капитулацијом Атине. Флота је заплењена, зидови који су спајали град са Пирејом, трговачком и ратном луком су срушени, а прекоморски поседи су јој одузети.

Узроци рата[уреди]

Према Тукидиду узрок рата је страх од раста атинске моћи током 5 века п. н. е. Током Грчко-персијских ратова формиран је Делски савез неколико полиса да би постојала и била финансирана стална морнарица, која се може користити против Персије. Атина је била највећи члан савеза, а имала је и највећу морнарицу. Због тога Атина преузима вођство савеза. Током следећих декада Атина претвара Делски савез у атинску империју. Неки чланови савеза су се с тим слагали, а неки су се бунили.

Постепено средства намењена одбрани од Персије почела су се користити за атинске пројекте. Перикле је преместио средиште савеза са Дела у Атину, а средства савеза су кориштена и за градњу Партенона.

Чланови Делског савеза су постепено губили независност. Чланови лиге су били полиси око Јонског и Егејског мора и ослањали су се на бродове за трговину и одбрану од пирата и персијске флоте. Како се савез претварао у атинску империју, чланови савеза су губили независност, а тако су губили и контролу над својим бродовима. Атина је тако накупљала огромну морнарицу. Спарта, као вођа Пелопонеског савеза и дотад неприкосновена војна сила у Грчкој, почела је да гледа са великим подозрењем јачање Атине.

Непосредни поводи за рат су биле акције Атине, којима је погађала Спартанске савезнике. Тако је атинска морнарица интервенирала у спору између Коринта и Керкире (Крфа), тиме што је спречила Коринт да освоји Керкиру у бици код Сиботе. Атина је такође завела санкције против спартанског савезника Мегаре.

Прва фаза рата (431. п. н. е. - 421. п. н. е.)[уреди]

Спарта и њени савезници (осим Коринта) били су углавном копнене силе, које су могле скупити велику копнену армију, скоро непобедиву захваљујући легендарним Спартанцима. Атинска империја била је раширена преко Егејских острва. Атина је постала богата захваљујући данку, који су плаћала та острва.

Прва фаза рата се зове Архидамов рат, према краљу Архидаму, који је извршио инвазију Атике.

Стратегије[уреди]

Стратегија Спарте је била да инвазијом околине Атине онемогући Атини приступ обрадивој земљи. Пошто је Атина имала приступ мору, није трпјела много. Многи Атињани су напустили своје фарме и преселили се унутар зидина, које су повезивале Атину са њеном луком Пирејем. Спартанци би окупирали околицу Атине само по 3 седмице, а најдуже 40 дана.

Перикле је руководио атинском стратегијом, која је била да се избегавају отворене битке са много бројнијим и извежбанијим спартанским хоплитима. Атина се ослањала на морнарицу, која је била стратешка предност Атине. Атинска морнарица је кренула у офанзиву и добила је тако битку код Наупакта.

Куга у Атини 430. п. н. е.[уреди]

430. п. н. е. избија куга у Атини. Пошто је град био доста густо насељен, куга је усмртила 30.000 грађана, морнара, војника, чак Перикла и његове синове. Куга је била трећи учесник тог рата, који је значајно помогао Спартанској победи. Четвртина Атињана је страдала од куге. Од куге се никад нису опоравили, пошто је радна снага битно смањена, а чак и страни плаћеници нису хтели да ратују за град под кугом. Страх од куге је спречио и Спартанце да нападају. Спартанци су се повукли из Атике да не би били у додиру са зараженима.

Промена Атинске стратегије[уреди]

После смрти Перикла, Атињани мењају стратегију. Крећу у офанзивније акције. Вођени од генерала Демостена (не треба га бркати са говорником Демостеном) успевају у низу поморских напада на Пелопонезу. Атињани шире војне активности по Беотији и Етолији и учвршћују низ места око Пелопонеза. Једно од таквих места је близу Пилоса, на малом острвцету Сфактерији.

Покушај иницирања побуне у Спарти и битка код Сфактерије[уреди]

Та утврда близу Пилоса битно погађа најслабији део Спарте. Спарта је била зависна од робова хелота. Хелоти су се бавили земљорадњом и сточарством, док су грађани Спарте вежбали да буду војници.

Атинска утврда крај Пилоса је почела привлачити хелоте. Хелоти су бежали. Спартанцима је бежање хелота био тежак ударац, а још теже им је падала могућност опште побуне хелота у присуству Атињана. Спарта повлачи све трупе из околине Атине и одлучује се на акцију и напада атинску утврду на острву Сфактерији. Демостен успева да се одупре и протера спартанску флоту, а спартански хоплити остају у окружењу на Сфактерији. Коначно, Клеон предводи Атињане који у бици на Сфактерији заробљавају 300-400 спартанских хоплита. Та пораз је био понижавајући за Спарту.

После понижења у бици код Сфактерије, спартански генерал Брасида, заузима важну атинску колонију Амфипољ, која је са неколико околних рудника сребра била врло важна за финансирање рата. У бици код Амфипоља убијени су и Брасида и Клеон.

Никијин мир 421. п. н. е.[уреди]

Обе стране су биле уморне од рата, па се склапа мир 421. п. н. е. који траје 6 година. По одредбама мировног споразума обе стране углавном (сем две изнимке) враћају све што су заузели, Амфипољ се враћа Атини, а Атињани ослобађају заробљене у бици на Сфактарији.

Моћна држава на Пелопонезу Аргос, уз атинску помоћ прави коалицију демократских државица Пелопонеза. Спарта покушава да разбије коалицију, али безуспешно. Охрабрени Аргос са савезницима и уз помоћ мало Атињана покушава да заузме Тегеу, близу Спарте. Спарта са мало савезника се налазила близу стратешког пораза.

Битка код Мантинеје 418. п. н. е. била је највећа копнена битка током Пелопонеских ратова. С једне стране је била Спарта са савезницима, а са друге стране Аргос, Матинеја, Аркадија и Атина. У почетку битке Аргос са савезницима је био успешан, да би на крају били побеђени. Демократски савез државица Пелопонеза је разбијен, те се већина његових чланова враћа у Пелопонески савез. Спарта се спасава од стратешког пораза и поново успоставља доминацију на Пелопонезу.

Сицилијанска експедиција (415 - 413. п. н. е.)[уреди]

415. п. н. е. један од атинских савезника на Сицилији нападнут је од стране Сиракузе. Атињани предвођени Алкибијадом одлучују да помогну савезнику, али и да заузму целу Сицилију.

Алкибијад

Алкибијад открива планове инвазије Спарти[уреди]

Заузимање Сицилије и околине би донело Атини велике приходе и војнике, који би послужили заузимању Пелопонеза. Током припрема за експедицију, неко је уништио религиозне кипове, а оптужба пада на Алкибијада. Страхујући да ће бити неправедно оптужен, Алкибијад бежи у Спарту и открива атинске планове о заузимању Сицилије.

Никија одуговлачи[уреди]

Атина шаље 100 бродова и 5.000 пешака у сицилијанску експедицију под водством Никије. Након искрцавања неколико градова се придружује Атини. Уместо да одмах нападне Никија одуговлачи, тако да до зиме и не наноси неку већу штету Сиракузи. Са доласком зиме Атињани се повлаче и скупљају савезнике за следећу сезону. Та одгода омогућава Сиракузи да добије помоћ од Спарте.

Долазак Спартанаца на Сицилију и пораз Атине[уреди]

Спартански генерал Глиф долази на Сицилију са појачањима, преузима команду сиракушке војске и побеђује атинску војску. Глиф саветује Сиракужане да изграде морнарицу. Никија моли Атину да пошаље појачање. Генерал Демостен предводи флоту од 100 бродова и 5.000 војника, која долази да помогне, али Сиракуза са савезницима поново побеђује. Демостен је тражио да се повуку у Атину. Никија се после још неуспеха сложио, али помрачење месеца, што протумачише као лош знак, спречило их је да се повуку. Та одгода их је скупо коштала јер су били тешко поражени у поморској бици код Сиракузе. Преостали атински војници тражили су где да се склоне, али сиракушка коњица их убија или поробљава. Од Атинске флоте и људи не остаје ништа. Они који су остали живи претворени су у робове.

Копнена опсада Атине[уреди]

Током рата на Сицилији, по савету Алкибијада Спартанци се учвшћују крај Атине у Декелији, да би спречили Атињанима кориштење земље целу годину. Утврђење у Декелији спречава било какав копнени превоз намирница. Атина је принуђена да добавља намирнице морским путем по далеко већој цени. После пораза Атина се нашла у очајном положају, без новчаних резерви и са све непоузданијим савезницима. Атинска омладина је или страдала у ратовима или заробљена у страној земљи. Назирао се почетак краја Атинске империје.

Атина се опоравља[уреди]

После пропасти Сицилијанске експедиције Атина се нашла у очајном положају са све непоузданијим савезницима. Спарта охрабрује побуну Атинских савезника, тако да се побунило много јонских градова. Сиракужани помажу својом морнарицом на Пелопонезу, а и Персијанци помажу Спарту и новцем и бродовима. Атина се нашла на рубу пропасти.

Ипак успевају да преживе, јер им непријатељи нису били довољно жустри. Коринт и Сиракуза су споро довукли своје бродове, а и други савезници су били доста спори. Персијанци су исто тако били спори у испуњавању обећања у новцу и бродовима. Јонски градови су очекивали жаштиту Спарте, а нису је добили. Изгледа да је Атина преживела највише због недостатка дипломатских вештина код Спартанаца. На почетку рата Атина је одвојила 100 бродова и извесну суму новца као задњу резерву у случају најгорег. Ти бродови су тада ушли у употребу и користили су се до краја рата.

Олигархијски преврат у Атини[уреди]

Врхунац кризе представља олигархијски преврат који на власт доводи тзв. веће од четири стотине и отворен раскол превратника са флотом и војском стационираном у Јонији. Био је могућ мир са Спартом, али Атинска флота базирана на острву Самосу одбија да призна превратнике. Флота поставља Алкибијада као вођу и наставља рат у име Атине. Алкибијад је био осуђиван као издајица, али још увек је био важан за Атину. Спречио је да атинска флота напада Атину у доба борби за власт. Није дозволио повратак демокрације ратом. Успео је да помогне успостављање демокрације на суптилнији начин. Та флота ратује са Спартом 411. п. н. е. у бици код Симе.

Поновна успостава демократије и узлет Атине[уреди]

Након две године успоставља се поново демократска власт у Атини. Алкибијад уверава Атињане да требају напасти Спартанску флоту. У бици код Кизика 410. п. н. е. спартанска флота је поражена, а Атина поново има велику поморску надмоћ, која омогућава поново јачање финансијске основе Атинског царства. Захваљујући Алкибијаду, између 410. п. н. е. и 406. п. н. е. Атина побеђује у бици за битком, поново враћајући велике делове Атинског царства.

Лисандар побеђује[уреди]

Спарта је тада саградила морнарицу да изазове атинску поморску силу и има одличног војсковођу Лисандра. Лисандар побеђује у бици код Нотијума. То је био повод да победи фракција против Алкибијада, у Атини смењују Алкибијада. После поморске битке код Аргинуских острва, Атињани губе 12 бродова и не могу да спасе посаду због лошег времена. Атињани криве највише морнаричке официре и убијају их, а то убија и морал целе атинске морнарице.

Лисандар искоришћава пометњу и заузимајући Хелеспонт, спречава опскрбу Атине житом са подручја Црног мора. Под претњом глади, Атињани су послали своју задњу морнарицу да се суочи с Лисандром који их је одлучно поразио код Егоспотама (405. п. н. е. ). Уништено је 168 атинских бродова. Само 12 је побегло, неки чак до Кипра.

Губитак властите морнарице запријетио је Атини пропашћу. Суочавајући се са глађу и болестима услед опсаде Атина је затражила мир, а Спарта је то условљавала очекивано тешком погодбом: Атина је изгубила властите зидине, морнарицу и све прекоморске посједе. Уз спартанску помоћ антидемократска странка је завладала у Атини.

После рата[уреди]

Уз спартанску помоћ антидемократска странка тридесет олигарха завладала је у Атини 404. п. н. е. Демократија је укинута, али је поново успостављена, а олигарси свргнути 403. п. н. е.

Спарта је постала доминантана сила у Грчкој. Атина то више није била. Атина се нешто повратила током Коринтског рата. Спарта је доживела пораз од Тебе тек 371. п. н. е., да би само нешто касније дошло до македонске доминације.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Пелопонески рат