Пепино мозаик вирус
Пепино мозаик вирус је добио име по врсти Solanum muricatum, биљци "пепино", са које је вирус први пут изолован.
Распрострањеност
[уреди | уреди извор]Африка (Јужноафричка Република), Америка (Канада, Чиле, Мексико, Перу, САД), Азија (Сирија), Европа (Аустрија, Белгија, Бугарска, Кипар, Данска, Француска, Немачка, Мађарска, Италија, Шпанија, Велика Британија). Ради спречавања интродукције и ширења вируса и болести на територији Европске уније, Европска комисија је донела одлуку о стављању пепино мозаик вируса на А2 алерт листу (no 369, 2004/200/EC).[1]
Физичке и хемијске карактеристике, грађа вируса
[уреди | уреди извор]Има кончасте честице дужине 510 nm, ширине 12,5 nm. Протеински омотач је саграђен од једног полипептида. Геном је једноделан, ss (+) RNK са полиаденилним завршетком на 3' крају. Утврђено је више сојева вируса, оригинални изолат из Перуа (LP), европски (EU), амерички (US1 и US2) и чилеански (CH2).[2]
Круг домаћина
[уреди | уреди извор]У Европи је од овог вируса и болести највише угрожен парадајз, а осетљиве биљке према овом вирусу су и друге биљке из породице Solanaceae кромпир, патлиџан и дуван. Са овим вирусом је вештачки заражен и краставац. Утврђен је на татули, као и на другим коровским врстама.
Патогенеза
[уреди | уреди извор]Није познат вектор вируса. Лако се преноси механички путем директног контакта оболелих и здравих биљака, као и активношћу човека. На семену је детектован у ниском проценту. Постоји могућност да опрашивачи бумбари (из рода Bombus) имају улогу у преношењу вируса.[2]
Симптоматологија и економски значај
[уреди | уреди извор]На парадајзу симптоми болести подсећају на оштећења од хербицида. Вршни део биљака закржљава. Лиске су сужене и клобучаве, са жутим пегама и мрљама, може доћи и до појаве некротичних промена. На плодовима се јавља мраморавост или "тиграста" пругавост. Мрке пруге се могу појавити и на стаблу. Симптоми варирају у зависности од услова спољашње средине. Услед промене на плодовима вирус проузрокује значајан губитак у квалитету парадајза, те се заражени плодови сврставају у ниже класе квалитета, што се негативно одражава на економичност производње. Постоји синергизам између пепино мозаик вируса и гљивичног обољења - вертицилиозног увенућа, што доводи до још значајнијих економских губитака.
Мере сузбијања
[уреди | уреди извор]Пошто се вирус и болест преноси механичким путем, мере хигијене у производњи представљају основу успешне заштите. Препоручује се уклањање заражених биљака, ограничење улаза у заштићени простор и кретања у њему, дезинфекција руку, одеће и алата. Кутије у које се пакују убрани плодови парадајза се не смеју премештати са заражених у незаражене делове заштићеног простора. Исто то се односи и на цеви и друге делове система за наводњавање. Пре заснивања производње или између циклуса производње, важна је дезинфекција целог заштићеног простора. У Шпанији је утврђено да корови могу представљати безсимптомне домаћине вируса, те је важно њихово уништавање. На већа растојања се вирус може проширити семеном, те је здраво и дезинфиковано семе важан предуслов у превенцији. Ради спречавања интродукције и ширења овог вируса у Републику Србију, Министарство Пољопривреде је донело Наредбу о спровођењу фитосанитарних прегледа ради откривања вируса мозаика пепина, као и о мерама које се предузимају у случају штетног организма (Службени гласник РС, 54, 2011). Посебан надзор у усеву парадајза за овај вирус је предвиђен и Правилником о утврђивању програма мера заштите здравља биља за 2015. годину.[3]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „EPPO Alert List”. European and Mediterranean Plant Protection Organization. фебруар 2021.
- ^ а б Hanssen, Inge M.; Thomma, Bart P. H. J (2010). „Pepino mosaic virus: a successful pathogen that rapidly evolved from emerging to endemic in tomato crops”. PMC.
- ^ Баги, проф. др Ференц (2016). Вирозе биљака. Нови Сад: Универзитет у Новом Саду, Пољопривредни факултет. стр. 218. ISBN 978-86-7520-372-8.
Литература
[уреди | уреди извор]Баги, проф. др Ференц; Јаснић, проф. др Стеван; Будаков, доц. др Драгана (2016). Вирозе биљака. Нови Сад. Универзитет у Новом Саду, Пољопривредни факултет. ISBN 978-86-7520-372-8