Перајари

Из Википедије, слободне енциклопедије
Перајари
Историја групе: касни Олигоцен — данас
фока (Phoca vitulina)
фока (Phoca vitulina)
Систематика
царство: Animalia
тип: Chordata
подтип: Vertebrata
класа: Mammalia
ред: Carnivora
подред: Caniformia
(некласификован) Pinnipedia
Illiger, 1811
фамилије

Odobenidae
Otariidae
Phocidae

Екологија таксона

Перајари (лат. Pinnipedia) су група великих водених сисара, који се одликују тиме што су им сва четири екстремитета потпуно адаптирана у пераја. Ова група има различите таксономске статусе — поједини је сматрају редом класе сисара, а поједини подредом (или натфамилијом) у оквиру реда звери (Carnivora).

Постоје 33 врсте перајара који се разврставају у три породице:

Карактеристике фамилија[уреди]

Праве фоке (Phocidae), немају спољашње ушне шкољке, тј. изнад крзна, виде се само отвори. Оне имају кратка пераја која углавном користе за кретање по тлу. Њихова задња пераја спојена су са репом, због кога се веома лако креће и налази храну. Поред данас вероватно изумрле карипске морске медведице, постоји још осамнаест врста правих фока. Оне могу бити веће, као нпр. морски слонови, или пак мање, као нпр. сиве фоке.

Крабетерова фока, припадник породице Phocidae

Ушате фоке (Otariidae), укључујући морске лавове и фоке крзнашице, имају мале ушне шкољке које су видљиве изван крзна, а уз помоћ пераја могу да подигну тело са земље. Њихова пераја су раздвојена, што им олакшава кретање на копну. У води, предње пераје им служи као главна покретачке снага. Ова породица има четрнаест врста које се организују у велике колоније. Ушате фоке се повремено сматрају примитивнијом групом, али су фосилни остаци ове породице стари колико и фосили правих фока.

Аустралијски морски лав, припадник породице Otariidae

Моржеви (Odobenidae) дебелог крзна, са својом набораном кожом и јединственим кљовама, једини су припадници своје групе. Ова породица данас има само једну врсту. Она се одликује својим упадљивим кљовама које су се развиле од очњака у горњој чељусти. Они, као и праве фоке, могу поставити своја задња пераја испод тела и користити их за кретање на сувом. На основу тога, може се закључити да су праве фоке и моржеви сродне породице, иако су моржеви низом особина веза између друге две породице. По неким научницима, моржеви су потпородица правих фока, док већина зоолога види снажне доказе за сврставање фамилије Otariidae и фамилије Odobenidae у један таксон- Otarioidea.

Еволуција[уреди]

Перајари су еволуирали од створења налик медведима још пре 25—30 милиона година. Најстарији фосили перајара су пронађени у европском делу Антарктика и у медитеранској регији. Пре око 8—10 милиона година, перајари су се преселили на северну Земљину хемисферу. На фосилима тадашњих створења су нађени велики зуби налик онима које има бела ајкула. Претпоставља се да је створење које их је имало било нека врста предатора у то време.

Научници немају јасан став према томе да ли је ова група монофилетска (има заједничког претка) или су се праве фоке развиле од групе, различите од предака ушатих фока и моржева. Захваљујући анализама ДНК (деоксирибонуклеинске киселине) откривено је да су праве фоке, ушате фоке и моржеви сроднији једни другима него осталим сисарима. То сведочи да су вероватно настали од заједничког претка који је живео на копну. Перајари су се преселили на северну хемисферу у последњих неколико милиона година (много времена након што су се развила у бића налик онима данас).

Одлике[уреди]

Кретање[уреди]

Фоке поседују пераја којима се, углавном, служе на води. Праве фоке се на копну крећу тако што се клижу на својим телима, с тим што на снегу и леду могу да користе своја предња пераја као својеврсне педале, како би се кретали брже. На тај начин могу да достигну запањујуће брзине. Крабетерове фоке, клижући се, могу да достигну брзину од 25 km/h на арктичком леду. Правим фокама, тело је потпуно прилагођено кретању кроз воду: глава и врат су мали, а њушка је издужена. Цело тело има облик торпеда. Phocidae сва своја четири екстремитета користе за кретање по копну. Стражња пераја не могу окренути према напред, како то могу учинити Otariidae, које их могу користити за ходање. На предњим перајима постоје канџе, које им значајно помажу при кретању копном. Делови удова који су слободно покретни су подлактице и потколенице, док је остатак удова увучен у тело. Те особине смањују отпор воде. Зависно од врсте, фоке могу ронити до великих дубина, чак и до 600 метара. Док су се удови фока претварали у пераја, реп им је практично нестао. На тај начин су фоке почеле да се разликују од осталих водених сисара, китова и морских крава, који су изгубили своје задње ноге, али своје моћне репове користе за пливање. Морски лавови су најбржи међу фокама, а могу да достигну брзине и до 40 km/h. Ове фоке су толико савитљиве да скоро могу да дотакну своја задња пераја носом када се савију уназад.

Грађа тела две врсте фока

Величина и тежина[уреди]

Фоке су средње до врло велики сисари. Најмање фоке дуге су 1,2 m, а највеће и до 6 m, а тежина им варира, зависно од врсте којој припадају. Женке арктичког морског медведа су тешке око 25 kg, док су, на пример, мужјаци јужног морског слона тешки око 4 тоне. Такође, изузетно велике су и женке моржева, које могу бити и веће од 3,5 метара, а њихова тежина је већа од 1.700 kg. Врло често се уочава упадљиви полни диморфизам - мужјаци морских слонова су и до четири пута тежи од женки. Глава ових водених звери је спљоштена и врло нејасно одвојена од остатка тела, а реп постоји још само у рудиментарном облику.

Северни морски слон, једна од највећих фока

Скелет[уреди]

Зависно од припадности одређеној породици, имају различито развијене делове кичме. Ушате фоке, код којих предњи удови имају средишњу улогу у кретању, имају снажније развијен вратни и прсни део кичме. За разлику од њих, праве фоке које за кретање користе задње удове, имају развијенији доњи део кичме. Све четири ноге су им се, током еволуције, преобразиле у пераја, при чему су се задње ноге повукле према завршетку тела, а по пет издужених и спљоштених прстију, спојени су кожицама за пливање. Још израженија специјализација њихових пераја није се догодила због потребе повременог кретања копном.

Крзно[уреди]

Младунчад је прекривена густим крзном које нестаје током одрастања. Њега замењује кратка длака. Неке врсте и у зрелом добу задржавају упадљиво густо крзно, док моржеви, практично, немају длаку. Ушате фоке мењају крзно заједно са горњим слојем коже у раздобљу и до месец дана, док се код правих фока тај процес одвија веома нагло - у само пар дана. Заштиту од хладноће, пружа им слој сала дебео и до десет центиметара, који им служи и као залиха хране, али им смањује специфичну тежину тела и омогућава лакше пливање.

Остали делови тела[уреди]

Фоке су у стању да дуго чувају удахнути кисеоник, тако да дуго могу да остану у великим дубинама, много дуже него што људи то могу. Када фока зарони, њено срце почиње спорије да куца (око 1/10 темпа којим иначе куца). У исто време, артерије које у себи носе кисеоник се стискају, тако да само витални органи и нервни систем настављају са примањем крви (и кисеоника) нормалним темпом. Мишићи фока такође у себи могу дуго да чувају кисеоник, као и јетра (у којој се кисеоник сједињује са крвљу). Јетра фока је неприродно велика, тако да чини својеврстан резервоар кисеоника.

Фоке које роне у највеће дубине, могу да зароне и до неколико стотина метара, и да на тим дубинама остану један или два сата. Током роњења, угљен диоксид се ослобађа у крви, тако да нестанак кисеоника проузрукује повећање нивоа киселина у мишићима. За разлику од већине животиња, фоке су у стању да дуго подносе бол, тако да могу да поднесу ово повећање нивоа киселина. Али, када се фока једном врати на површину воде, потребан јој је период опоравка како би се стање у организму поново вратило на нормалу. Брза циркулација крви кроз велике вене које воде право у плућа олакшавају ослобађање организма од угљен-диоксида. Вене фока су толико велике, да би нормалан човек могао да их навуче као панталоне.

Распрострањеност и начин живота[уреди]

Све породице фока живе у сланим водама. Изузетак је једна искључиво слатководна врста која живи у Бајкалском језеру. Осим Бајкалског, фоке се могу наћи у још неким језерима. Могу се срести и на обалама канадских језера, а две подврсте прстенасте фоке се могу наћи у језерима Ладога (Русија) и Саимаа (Финска). У Јадранском мору, живи средоземна медведица која је готово истребљена. Фоке, ради разних активности, често морају излазити на копно. Због тога се они ретко удаљавају од копна, па се не могу срести на отвореном мору.

Распрострањеност моржева

Највећи део породице живи у поларним и субполарним морима. Мора Арктика и Антарктика обилују низом врста. На обалама ненастањених острва у тим подручјима, многе врсте формирају велике колоније. С приближавањем умереним климатским зонама, број врста нагло опада, па тако да фока готово и нема у топлим подручјима. Неколико врста фока се може наћи и у топлијим пределима. Неке врсте су нађене у пределима северније од Канаде, јужно од Масачусетса, у Аљасци, Мексику, па све до обале Пацифика. Северна слон-фока живи само у водама у којима нема леда. Она се може наћи у области ванкуверских острва, Канаде, као и у Мексику.

Морске медведице припадају правим фокама и воле чисте, топле воде. Средоземна морска медведица живи око неколико острва у Грчкој и Турској као и северозападно од Африке. Хавајска морска медведица живи у близини малих Хавајских острва.

Већина фока са ушним шкољкама живи далеко од предела окованих ледом. Изутетак је северна фока са крзном која живи на обалама Антарктика. Неке фоке са ушним шкољкама се селе, прелазећи притом велике удаљености. Углавном се селе током летње сезоне парења. Северне фоке са крзном пливају током лета од Беринговог мора (Аљаска), до северне Калифорније или Хоншуа (Јапан).

Моржеви се могу наћи једино на северној Земљиној полулопти. Атлантски моржеви живе у областима од канадских вода, па све до северне Европе, укључујући Русију. Пацифички моржеви живе углавном у Беринговом мору и у областима Сибира. Велика крда моржева се селе разбијајући лед пред собом, али се старији припадници не селе. Миграције моржева могу бити дуге и око 3000 km.

Најизолованије врсте фока живе у централној Азији, у Бајкалском и Каспијском језеру. Претпоставља се да су ове фоке доспеле ту тако што су пливале и по неколико хиљада километара кроз реке које се уливају у Северни ледени и Атлантски океан. Неке фоке су пронађене и у неким мањим језерима у областима Русије, Канаде и Аљаске.

Велика подручја у којима уопште нема фока су обале тропског дела Африке, азијске обале Индијског океана и острва западног дела Тихог океана. Један од неизоставних услова за подручја која настањују фоке је тај да температура воде током целе године не пређе 20°C. Од тог правила, једини изузетак су морске медведице.

Колонија фока

Супротно китовима и морским кравама који су потпуно прилагођени животу у води, фоке живе живот сличан водоземцима. Парење и подизање младунаца се одвија на копну. Фоке спавају на копну, иако то могу да раде и на површини воде. Неке праве фоке живе под површином леда већином године. Оне налазе пукотине у леду како би удахнуле ваздуха. У зависности од врсте, фоке користе главу, вилице или зибе како би разбиле лед и дошле до ваздуха.

Већина фока је врло друштвена. Самотњачке врсте су оне, као нпр. Росова фока. Такве врсте су веома ретке. Фоке се окупљају у колоније, пре свега у раздобљу коћења и подизања младунаца. Те колоније могу бројати од неколико (као код сиве фоке), па све до више милиона јединки (фоке крзнашице).

Размножавање и младунчад[уреди]

Типично раздобље размножавања је пролеће и рано лето. Код већине врста, мужјаци покушавају да добију за себе што веће подручје које је женкама погодно за рађање и подизање младунаца. Женке се углавном паре са мужјаком чију територију одаберу за коћење. Због тога, између мужјака долази до врло озбиљних борби око што веће и боље територије. Мужјаци имају велико испупчење на грлу које производи звук налик звону коју привлачи женке.

Младунче морског слона

При томе, слабији мужјаци бивају потиснути, па се догађа да млађи и слабији мужјаци уопште не успеју освојити територију, па се тако и не могу парити. Проучавање слонова фока је показала да само 9% мужјака успе да се пари са женком. Код многих врста, полни органи су скривени у прорезима и џеповима у кожи.

Женке, скотне од прошле сезоне парења, долазе у колонију најчешће пар недеља након мужјака. Тада бирају најповољније место у колонији, које је по правилу, заузео најбољи (најснажнији) мужјак, и ту донесе на свет своје младунце. Праве фоке доје младунчад, зависно од врсте, од неколико дана до неколико недеља. Након што престану дојити, паре се са „власником“ територије. Однос између мајки и младунаца је у том тренутку завршен. Супротно томе, код „ушатих фока“, веза између мајки и младунаца се наставља и након парења, које се догађа након недељу дана после коћења младунаца. Младунчад постаје самостална тек после четири до шест месеци, но мајке понекад доје младунце и после следећег окота.

Мужјак и његов харем

Ембрион фока почиње са развијањем тек 3 до 5 месеци након зачећа. Младунци су различитих величина (у зависности од врста). Младунче рингенд фоке тежи само 12 kg, док новорођени моржеви теже око 63 kg. Након оплодње, ембрион се развије до стадијума бластуле, шупље кугле уз чију се овојницу с унутрашње стране налазе још недефинисане ћелије. Тек након раздобља мировања које је различито од врсте до врсте, настаје плацента. Само на тај начин, женке успевају да ускладе коћење са следећим раздобљем плодности.

Зависно од врсте, трудноћа траје од осам до петнаест месеци. Све врсте, по правилу, коте само једног младунца. Врло ретко се догоди и да се окоте близанци, но тада мајка нема довољно млека да подигне оба младунца. Новорођена младунчад се рађају са паперјастим крзном које се назива лангуо, а често се бојом разликује од одраслих. Код неких врста правих фока, замена тог крзна одвија се још у телу мајке, док се код већине „ушатих фока“, замена тог младеначког крзна врши тек у добу од два до три месеца. Предивно бело крзно које имају мале фоке може имати и ефекат стаклене баште, јер у себе упија и чува топлоту коју добија од Сунца. Длаке на телу фоке су толико густе, да их се на једном центиметара квадратном може налазити и до 120.000 (ради поређења, на целој људској глави има око 100.000 длака).

Борба између два мужјака калифорнијског морског лава за територију

Иако теоретски фоке могу пливати од тренутка рођења, младунци још неко време немају довољно дебели слој масноће да им осигура топлотну изолацију у води, па стога први пут крећу у воду тек у добу када имају неколико недеља старости. Младунци су на почетку живота врло рањиви, те расту и напредују веома брзо, како би тај рањиви период њиховог живота био што краћи.

Исхрана[уреди]

У односу на друге групе животиња из групе звери, фоке имају другачију грађу зуба. Готово да и немају очњаке. Њихови зуби су потпуно прилагођени начину исхране. Неке врсте имају секутиће и кутњаке прилагођене прехрани рибама, док су се зуби код других преобликовали у неку врсту сита. Моржеви се одликују дугачким кљовама. Немају све фоке исти број зуба — он се углавном креће између 26 и 36.

Све фоке су месождери. При томе, велика већина храни се рибама. Но, неке врсте су развиле и другачије прехрамбене навике. Тако постоје и врсте које једу ракове, главоношце, пингвине, па и друге фоке. Моржеви се хране пужевима и шкољкама са морског дна. Мању ловину прогутају још под водом, док већи плен изнесу на површину где онда одгризају поједине делове. Моржеви имају дугачке бркове који су веома осетљиви на мирис и вибрације. Они им помажу да нађу храну на морском дну. Велики морж може појести и до 45 kg рибе у једном дану.

Росова фока храни се лигњама и шкољкама. Младим животињама је потребна нарочито хранљива храна, јер, због још малог тела, имају неповољан однос између запремине и површине тела, па се и топлота брже губи. Њу морају надокнадити енергијом из хране. Здраве одрасле јединке, могу због слоја масноће испод коже да поднесе и дужа раздобља без хране. Леопард фоке понекад лове и људе тако што пробију лед над којим човек стоји или изазивају вибрације како би лед пукао и човек пао у воду.

Млеко фока је изузетно богато масноћама и протеинима. Праве фоке имају највиши ниво масноћа и млеку (40-50%), док морски лавови и фоке са крзном у млеку имају 10-14% протеина и масноћа. Млеко слона фоке је лепљиво.

Гастролити у желуцима фока су познати, али улога камења у желуцима је још увек углавном нејасна. Могуће је да служе уситњавању хране у желуцу, али је исто тако могуће и да служе смањењу притиска воде и тиме олакшавају роњење.

Чула[уреди]

Вид[уреди]

Очи су им релативно велике и омогућавају добру видљивост под водом. Грађене су на тај начин, да у условима слабог светла још увек добро виде. Ова осетљивост, развила се на штету боја. Врсте које дубоко роне, боље виде у подручју плаве, а оне које живе уз обалу и роне на мале дубине, виде боље у зеленом спектру. Слично, попут неких копнених грабљиваца, имају способност хватања остатка светлости. Уз проблем видљивости под водом, њихове очи су се морале прилагодити и другачијем индексу лома светлости у води него у зраку. Код фока, тај проблем је решен на следећи начин: сочива су им обликована скоро као кугле чиме је битно повећан лом светлости и повећана њихова могућност оријентације под водом. Међутим, како на ваздуху и рожњача делује на лом светлости, животиње су на копну (где вид има мање значење), јако кратковидне. Поред тога, важно је то што имају високу толеранцију према снажној сунчевој светлости, чак и његовог одбљеска у леду. Тај проблем решавају тако што сужавају зенице у танку црту. Спољни завршетак ока сачињава рожната кожа која је непрекидно обложена сузном течношћу како би испирала евентуално страно тело, али је спречила директни контакт ока са сланом водом.

Слух[уреди]

Спољни део уха (ушна шкољка), јако им је закржљала, или је уопште немају. Ако је имају (породица Otariidae), оне се током роњења затварају. Упркос томе, фоке имају изврстан слух. Унутрашње ухо им је повезано са само једном кости лобање, што онемогућује пренос звучних таласа кроз целу лобању. На тај начин добро одређују смер из ког долази звук. Фоке производе звукове и чују звуке под водом. Њихов кашаљ, врисци, јецаји, стењање и јауци се користе у обичној комуникацији, као позив на парење, али и за одбрану територије. Неке врсте, укључујући и брадате фоке, моржеве и Веделове фоке, производе сложене звуке који могу трајати дуже од минута. Ескими, ловци на фоке, слушају њихове песме и хватају их тако што поставе оштрицу неколико центиметара испод воде. Још увек је непознато да ли фоке користе одбијање светлосних зрака на таласима или ехо како би се сналазиле у дубини или ишле у лов.

Пошто неке фоке испуштају кликтаве звукове високе фреквенције, претпоставља се да имају систем за ултразвучно оријентисање, слично оном код китова.

Њух[уреди]

Као и већина копнених животиња имају добро развијено чуло мириса. Ноздрве су им, у ствари, коси прорези који се у води затварају, тако да се чулом мириса служе само на копну. Он је изузетно важан у сусретима са припадницима исте врсте: однос мајка-дете се одржава чулом мириса, а код многих „ушатих фока“, мужјак њухом одређује спремност женке за парење.

Додир[уреди]

За оријентисање у води, важно им је још једно чуло: чуло додира. На њушци, фоке имају више водоравних редова осетљивих оштрих длака. Свака од њих излази из посебне капсуле, пуне крвних судова и живчаних станица, па су врло осетљиве. Уз помоћ тих длака, могу осетити промену притиска и смер кретања воде, а вероватно служе животињама и за одређивање брзине којом се крећу.

Непријатељи и угроженост[уреди]

Непријатељи фока су, пре свега, морски пси и китови убице. Популација китова убица уз обале Патагоније се специјализова за лов на фоке до те мере, да се у лову на њих бацају на обалу, како би их уловили. На Арктику је важан непријатељ фока бели медвед, а на Антарктику је то морски леопард који се, иако је и сам из групе фока, специјализовао за лов на мање чланове исте групе. Постоје и случајеви у којима је примећено да су орлови нападали младунце каспијских фока.

Као последица масовног убијања фока током прошлих векова, изразито велике колоније су постале ретке. Вероватно су највећи непријатељи фока управо људи. Они убијају фоке због хране и коже коју користе за одевање, па чак и за прављење кућа и мањих чамаца. Основна потреба се претворила у велики посао у Европи и Америци у 1700-им. Као и китови, и фоке су ловљене због свог сала. Њихове масноће се користе као уље за гориво и подмазивање. Фоке са крзном се ловљене искључиво због свог меканог крзна. И данас се фоке убијају због коже (у Канади и Русији). Такође, у 18. веку у Канади била је популарна једна врста „спорта“ у коме се жива фока ударала палицама, а циљ је био угурати је у гол. Овакав вид иживљавања над фокама је заустављен.

Након 50 година интензивног лова у 19. веку, северни морски слон је готово истребљен. Хавајска и средоземна морска медведица живе у топлим водама у којима се људи купају. Пошто се не боје људи, прилазе веома близу обали, што их чини још рањивијим. Обе врсте су готово истребљене. Трећа врста морске медведице, која је живела у Карипском мору, изумрла је у 1950-им.

Истребљени јапански морски лав

Један од првих покушаја да се заштите фоке десио се 1911. када су се САД, Канада, Русија и Јапан сложиле да се забрани лов на фоке. Када је Мексико забранио ловљење фоке 1922. године, популација северних морских слонова је почела да расте. Године 1910. само 100 фока је нађено на острву Гвадалупе. Данас овај број износи око 150.000, а скоро цела колонија се из простора северној Мексика преселило у јужну Аљаску. Ипак, неке врсте су ипак нестале, јер фоке нису биле заштићене на свим просторима.

Неке државе имају законе којима се штите фоке и други морски сисари. Ипак, ови закони су донесени превише касно како би се спасла карипска монк фока. Иако је лов на фоке много мање интензиван него у прошлом периоду, фоке и даље страдају од ловокрадица, али и од мрежа које рибари бацају како би хватали рибу.

Већина врста има очекивани животни век од око тридесет година. Моржеви често доживе и више од четрдесет година, док многе ушате фоке не доживе старост већу од двадесет година. Код фока које живе у колонијама, мужјаци најчешће живе пуно краће од женки, због борби за територију.

Галерија[уреди]


Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Перајари