Пређи на садржај

Арсланагића мост

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Перовића мост)
За другa значења, погледајте страницу Арсланагића Мост.
Арсланагића мост

Арсланагића мост, или Перовића мост, мост је на Требишњици у Требињу[1] а налази се на списку непокретних културних добара Републике Српске.[2] Мост се налазио на путу који је спајао Дубровник и Херцег Нови са Цариградским друмом.[3][1]

Неколико пута овај мост је девастиран. Први пут, 1944. године покушали су га срушити, али му је тада уништено само лијево крило. Други пут, 1965. године, мост је потопљен након изградње хидроелектране и акумулационог језера. Неколико година након тога мост је растављен и пренесен низводно око 10 километара те поново постављен.[1]

Овај споменик се налази на списку непокретних културних добара Републике Српске и један је од најљепших примјера османлијске архитектуре. На својим највишим дијеловима издиже се и до 15 метара изнад разине воде а дуг је око 92 метра.[1]

Историјат

[уреди | уреди извор]

Првобитна локација — Via Jesera

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Дубровачки пут и Цариградски друм

Мост је лежао на ријеци Требишњици у селу које се, такође, назива Арсланагића мост, на око пет километара узводно од Требиња, а на путу за Никшић. Подигнут је на некада важној саобраћајници Балкана, на путу који је знаменити Цариградски друм повезивао са Приморјем и Дубровником. Трговачки каравани су овим путем повезивали Републику св. Влаха са Скопљем и Софијом, Солуном и Цариградом на истоку, са Београдом и Будимом на сјеверу, као и са бројним другим трговачким центрима источног дијела Балкана.[4][5][6][7]

Саобраћајница је постојала прије турских освајања и изградње моста, још за вријеме средњег вијека. Из Дубровника пут је полазио непосредно из града, са Плоча, па се стрмо пењао јужним падинама Срђа до Жарковице, те одатле на село Бргат, које лежи на висоравни између Жрновничке жупе и Шумета. Даље је пут ишао преко царине на Леденицама или Царина, како су се од 1419. године звале Леденице изнад села Бргат. Данас се то мјесто зове Иваница. Од Царине пут је водио у плодну долину Требишнице и Требиња.[8][9][10] Требиње је представљало веома важан саобраћајни чвор друмских комуникација.[9] Одатле се пут рачвао на два пута, оба која су водила у Полимље и даље на Цариградски друм. Први, који је даље ишао за Билеће — Гацко — Чемерно — Тјентиште — Фочу, и даље или уз ријеку Ћехотину преко Пљеваља, или Дрином, до ријеке Лим.[11] Други пут, на ком је касније саграђен Арсланагића мост, је водио на исток, пролазио поред средњовековног града Мичевца (у чијој близини је и био лоциран мост),[12] кроз жупу Врм, затим поред жупског града Клобука за Оногошт, даље у изворну област Пиве, на данашњи Шавник, па се одатле пењао у област Дробњака (Језера), те онда преко реке Таре избијао на Лим. Како истиче историчар Михаило Динић, данас је тешко утврдити којим се путем од Језера прелазило у Полимље, а како наводи било их је неколико.[11][13] У дубровачким изворима овај пут је био познат под именом „Via Jesera”, „Via Anagasti” или „La via de le planine inverso Anagasto”.[11][13][14] Пут је даље од Пријепоља ишао до Сјенице, а одатле је ишао трасом римског пута, тј. на Шарски крш и даље обронцима Голије до Суве Ћуприје. Током 16. и 17. вијека на овој деоници траса је измијењена и пут је од Сјенице ишао на Дугу Пољану и одатле долином реке Људске пут је водио до Трговишта, касније Новог Пазара. У Новом Пазару, који је био раскрсница скоро свих путева којима се одвијала трговина Истока и Запада, пут је настављао преко Рогозне и долазио до Ибра, пео се на Копаоник чијим се источним падинама спуштао у Топлицу, односно Прокупље и настављао за Ниш и Цариград тј. спајао се са Цариградским друмом.[15][16]

Историчар Сергије Димитријевић наводи да се дубровачка трговина у 17. вијеку није користила путем Via Jesera, јер је у том периоду претила највећа опасност за дубровачке караване, пошто су исте нападали и угрожавали како Турци из Херцег Новог, тако исто и Црногорци. Стога је трговина ишла од Требиња пут Фоче и даље тим путем.[14]

Изградња моста

[уреди | уреди извор]

Контекст настанка и градитељ Арсланагића моста до данас нису дефинитивно познати, што, у историјској науци, представља још увијек не до краја расветљену епизоду историјата објекта и ширег контекста његове изградње за вријеме османске управе овим простором.[17]

Схематски приказ положаја важнијих старих мостова на територији Босне и Херцеговине; Аутори мапе су архитекта Џемал Челић и исламолог Мехмед Мујезиновић;[18]

Према првој теорији о настанку, мост је настао на рубу османске цивилизације и њеног продора у ове крајеве Балкана, у периоду великих подухвата на реконструкцији и модернизацији комуникација Царства у XVI стољећу, за вријеме владавине султана Сулејмана Величанственог и његовог насљедника Селима II,[19] а коју спроводе велики везир хрватског поријекла Рустем-паша и велики везир Соколовић Мехмед-паша.[4] Турци углавном преузимају старе комуникационе правце зацртане још у доба Римљана, а коришћених и у средњем веку, али је стратешки и привредни значај ових комуникација добио оријентацију у готово супротном смјеру те је у складу са тим дошло и до промена у мрежи путева. У новим условима исходишна тачка постаје центар царства — Цариград, а основни путни правац постаје Цариградски друм.[20] Како истиче архитекта Џемал Челић:

Претходно Арсланагића моста, на Требишњици се, као већ споменуто, у доба Римљана налазио мост и био је лоциран недалеко од првобитне локације манастира Добрићево, тј. узводно од Арсланагића моста. Један натпис откривен крај Косијерова говори да је мост на овом мјесту обновљен између 78. и 84. године н.е. по наредби легата-пропреатора Луција Фунисулана Ветонијана, познате личности друге половине I вијека н.е. Како истиче Челић, мост на том мјесту настао је још раније, а вјероватно је са источним крајевима везао како Нарону, тако и Епидариус.[23] Иначе, истом трасом, а највероватније и истим правцем као и Via Jesera је у римско доба, од Требиња, водио стари римски пут за Оногошт, што се, како истиче историчар Гавро Шкриванић, да претпоставити с обзиром на постојање старог римског моста на ријеци Моштаници западно од Никшића, као и налазима миљоказа у селима Кусиде и Трубјела.[13] Када је овај римски мост на Требишњици нестао, није познато. У средњем вијеку, како наводи Челић, изгледа да је „газ” био уобичајен начин прелаза преко воде. У међувремену се развила Дубровачка република, а економски разлози диктирају интензиван саобраћај овог малог трговачког града-државе са залеђем, средњовековном Србијом и Босном, а потом и Османским царством. Но, све до 16. вијека на Требишњици није постојао солидан мост, премда је ријеч о важној саобраћајници која Дубровник и Приморје везује са Цариградским друмом и најважнијим градовима на овој саобраћајници.[23]

На основу биљежака двојице француских путописаца који су овуда прошли у осмој деценији шеснаестог стољећа, један број истраживача закључује да је мост на Требишњици изграђен између 1572. и 1574. године,[7] тј. довршен између 1573. и 1574. године.[23][24][19][25]

Први од двојице путописаца, Филип Дифрен Канеј (етим. Philippe du Fresne-Canaye) (en), идући из Дубровника за Цариград 1572. године, дошао је пространом равницом до ријеке „Trebigna” (Требишњица), прво је прегазио један њен рукавац, док се преко главног тока превезао барком и тако приспио у караван-сарај.[23][24][25][26][27] Други путописац је парижанин Пјер Лескалопје (етим. Pierre L’Escalopier), који је две године након Канеја у свом дневнику забележио: „Једанаестог марта 1574. године путовали смо готово цијелог дана пјешке због врлетног пута, па доста касно стигосмо у Требиње, названо тако по ријеци истог имена, која ту протиче и на којој се налази камени мост. С друге стране има караван-сарај покривен оловом, који је саградио Мехмед, паша султана Сулејмана II; син овог паше умро је као намјесник ове провинције, па је отац саградио ово склониште да би навео пролазнике да се помоле за његову душу”.[23][28][7][26][29] Из ова два податка произилази да је мост на Требишњици довршен између јануара 1573. и марта 1574. године.[25] У свом коментару ова два француска путописа, а у прилог тези да је мост настао у XVI стољећу у споменутом друштвено-политичком контексту, Џемал Челић закључује: „Као што се види из ове двије путне забиљежке, јасна је година градње, а у идентификацију поменутог моста са данашњим Арсланагића мостом не треба сумњати, будући да других мостова од камена на Требишњици није било и будући да се под појмом Требиње у средњем вијеку и под Турцима, све до осамнаестог вијека, подразумијевала шира област, а не данашњи град.”[23][30]

Кад је о утемељитељу моста ријеч, он је предмет више легенди које су се очувале у народу (в. опширније испод). Једна, која је према мишљењу дијела истраживача моста најближа историјској истини, говори о одређеном Арслан-аги који је дошао у ове крајеве и од султана добио дозволу да на овом мосту убире мостарину, чиме дио аутора објашњава и име моста.[19][31] Споменуту претпоставку да је Мехмед-паша Соколовић утемељитељ Арсланагића моста је потврђена податком из Дубровачког архива.[а] Како истиче Челић:

Челић надаље истиче и сличан поступак изградње као и код вишеградске ћуприје:[39][40]

Џамија Курд-бега Соколовића и џамијски комплекс у Хавси. Мимар Синан је са својим атељеом цариградских архитеката вјероватно градио комплекс, посвећен Мехмед-пашином сину, док је градио Селимију џамију у Једрену. Комплекс је реплика комплекса који је велики архитекта урадио за Мехмед-пашу Соколовића у Лилебургазу.[41] Фотографија од 1. јуна 2025.

Соколовић је мост на Требишњици и објекте у његовој близини подигао у успомену на сина Касим Курд-бега који је обнашао дужност санџакбега Херцеговачког санџака, што наводи путописац Лескалопје.[7][6][40] Касим Курд бег је ову позицију обнашао кратко, пред сам крај свог живота, од октобра 1571. до априла 1572. године.[7] Осим моста на Требишњици, велики везир је, како истиче историчарка архитектуре Гулру Неципоглу (en), у спомен на сина подигао и Касим Курд-бегову џамију и објекте у њеном комлексу у Хавси (en) у Турској. У вакуфнами, која је на арпаском језику, у којој се третира џамијски комплекс у Хавси, се спомињу и мост и објекти — у вакуфнами је означен као: „дугачки мост” у Херцеговини, праћен „раскошним карвансарајем“ са месџидом и извором текуће воде, и оближњим тротоаром.[42] Ранопреминули Курд-бег иначе није једини из рода Соколовића у чији је спомен Мехемд-паша изградио задужбине, тако је у успомену на своју мајку у родном селу саградио цркву, а у успомену на погибију свог братића Али-бега саградио је велику џамију у селу Гјузелер у Турској.[40]

Градитељ моста није познат, а према Челићу, Соколовић је за његову изградњу довео најбоље градитеље и клесаре који су, како истиче овај истраживач, остварили дијело велике умјетничке вриједности. Челић истиче да мост сигурно није дјело Мимара Синана, али вјероватно неког из његовог цариградског атељеа.[34] Мост показује стилске сличности са мимар Хајрeдиновим Старим мостом у Мостару,[43][34] што, како наводи, сигурно није случајност.[34] Како је познат историјски податак да је Хајрeдин, након завршетка мостарске ћуприје, 1568. године послат у Макарску да гради тврђаву, то више истраживача истиче могућност да је након радова у Макарској Хајрeдин пребачен да гради мост на Требишњици.[39][43][44] Такође, постоји и хипотеза да су у изградњи моста учествовали и неки дубровачки мајстори — заснована на архивском податку да је дубровачка влада у јуну 1568. године послала дванаесторицу зидара: Јакова и Николу Влакушића, Николу Петковића, Марка Франовића, Цветка Илијића, Лазара Марковића, Николу Антунова, Радосава и Вица Николића, Тому Јакобовића, Стјепана Михочевића и Ивана Томковића — херцеговачком санџак-бегу (Consilium minus, XLIX, fol. 8 verso).[34][44] Сумирајући обе хипотезе, Челић истиче: „Толики број зидара морао је радити на неком веома замашном послу, о коме се старао санџак-бег, па није искључено да је то баш био овај мост. Ако је мост завршен између 1572. године и 1574. године, градња је морала бити започета већ 1568. године, што се закључује на основу трајања градње мостова у Вишеграду и Мостару. Треба се сјетити да је управо 1568. године мимар Хајрудин био послат да руководи радовима на тврђави у Макарској, па није искључено да је бар дјелимично и уз пут имао удјела и на овом објекту.”[34] Подржавајући ову хипотезу, оријенталиста Бехија Златар истиче да је Арслангића мост примјер до које мјере су дубровачки мајстори, који су у XV i XVI стољећу одлазили у Босну да учествују у градитељским подухватима Османлија, овладали техником градње на османским грађевинама да на њему нема посебних знакова запдњачког, дубровачког градитељства.[44] Сумирајући прву хипотезу о настанку моста Челић закључује:

Истраживање оријенталисте Алије Бејтића изнету теорију о настанку моста доводи у сумњу. Према Бејтићу, мост је добио назив много касније, по селу Арсланагића мост. Такође, Бејтић не побија чињеницу да је овдје постојао мост чији је утемељитељ Мехмед-паша Соколовић, али, на основу докумената, тврди да је тај мост пропао најкасније 1580. године, као и да се његова локација не поклапа са локацијом Арсланагића моста.[19] Кад је о имену моста ријеч, Бејтић истиче:

Кад је о питању утемељитеља моста ријеч, Бејтић, заснивајући своју тврдњу на писаним подацима о Морејском рату, на једном извјештају провидура у Котору из 1696. године, гдје се говори о погибији Ајдар-бега Кустурчића, човјека који је о свом трошку „подигао мост код требињског манастира”, препознаје право име оснивача моста — Хајдар-бега Кустурице. Из године његове погибије разултира да је мост подигнут у XVII стољећу, тј. прецизније у другој половини XVII стољећа.[19] Сумирајући питање утемељитеља, Бејтић истиче:

Надаље, кад је ријеч о правом утемељитељу те времену изградње моста, Бејтић, у својој студији о мосту на Требишњици која је објављена 1975. године, наводи:

Стари мост (bs) на Неретви у Коњицу (ФБиХ). Изграђен 1682. године, мост је срушен 1945. године приликом њемачког повлачења,[55][56] а обновљен 2009. године.[57] Према Бејтићу Арсланагића мост је настао у истом друштвено-политичком контексту и умјетничким приликама као и Стара камена ћуприја у Коњицу.[58] Фотографија од 3. септембра 2024.

Како је изградњу моста датовао у другу половину седамнаестог стољећа, Алија Бејтић закључује да тиме ни градитељ моста није могао бити Мимар Синан, нити његови директни ученици, тј. да је ријеч о сасвим другом грађевинском циклусу. Оријенталиста је такође мишљења, ослањајући се на компаративну анализу других објеката, да су дубровачки мајстори вјероватно учествовали у градњи моста[58]:

Историчарка Фазилета Хафизовић истиче да је Бејтић у свом раду из часописа „Преглед” од септембра 1975. године, научно аргументовано разјаснио судбину моста Мехмед-пашиног, али како примјећује у свом истраживању из 2018. године, и даље се у публикацијама и радовима Арсланагића мост на Требишњици назива Мехмед-пашином задужбином, а не задужбином његовог стварног легатора Хајдар-бега Кустурице.[61]

Стражарница

[уреди | уреди извор]

Кућица која је постојала на Арсланагића мосту, а која се види на старим фотосима моста, заправо је била мала капи кула.[59] Била је то једнократница, зидана од камена, висока око 4 метра; испод куће био је пролаз са двије засвођене капије, са двоструким јаким крилима и мандалима, а на горњем боју била је просторија за чуваре.[62][63] Док Челић и Мујезиновић, по аналогији са сличном стражарницом која је постојала на Вишеградском мосту и споменутом легендом о Арслан-аги, наводе да је она озидана накнадно, те су мишљења да, као што се њеним рушењем на мосту на Дрини указао портал са натписима и софа, да је могуће рушењем ове на Арсланагића мосту порушен неки оригинални дио моста,[62] Бејтић истиче да ова стражарница није никаква накнадна грађевина него је оригинална градња, настала упоредо са самим мостом.[59] Њена функција је, како истиче, била да служи као контролна станица за трговачке товаре у мирнодопским условима, а стратешког запосједнутог пункта за вријеме рата. Бејтић наводи да је први и најстарији помен стражарнице сачинио савременик, млетачки историчар Пјетро Гарзони (етим. Pietro Garzoni) (fr) 1694. године, наводећи да су те године млетачке јединице у околини Требиња уништиле манастир Тврдош, а на „великом мосту” утврђену стражарску кулу да се „Турци” не би опет утврдили.[59]

Постојање стражарнице је забиљежено и у Дубровачком архиву, гдје се налази податак да је на мосту била путна царина, звана још од Дубровчана и Херцеговаца тог времена „кланчарина”, те да су 1684. године неки Новљани приграбили службу пандура на мосту, што како истиче Бејтић, указује да је у ту сврху тада постојала стражарска кула на мосту. Бејтић наводи да је овај податак заправо први и најстарији помен Арсланагића моста.[59] Како наводи историчар Владислав Скарић, у контексту споменуте злоупотребе кланчарине:

Контретнији податак о стражарници је из 1713. године, када је требињски капетан Осман Ресулбеговић саградио на требињском мосту врата од јаке грађе да контролише товаре, јер су Дубровчани интервенисали да товари из Босне не иду на Нови и Рисан, пошто су потоњи били на млетачком територију.[59][65]

Стражарница је уклоњена око 1890. године, када су извршене и неке мање поправке на мосту. Према наводу учитеља Делића, то је прва поправка моста у народном памћењу.[62][66][63] Међу османским мостовима на простору бивше Југославије једино су мост у Вишеграду и Арсланагића ћуприја имали стражарницу.[67]

  • Слика Арсланагића моста објављена у часопису „Босанска вила” 1888. године;[68]
    Слика Арсланагића моста објављена у часопису „Босанска вила” 1888. године;[68]
  • Слика Арсланагића моста какву је објавио Стеван Делић 1891. године.[69]
    Слика Арсланагића моста какву је објавио Стеван Делић 1891. године.[69]
  • Дрвена кула осигурана мањим топовима на средини моста Мехмед-паше Соколовића. Подигнута највјероватније за вријеме Првог српског устанка, уклоњена 1886. године.[70] Скица из бечког часописа „Allgemeine Bauzeitung” од 1873. године.[71][72]
    Дрвена кула осигурана мањим топовима на средини моста Мехмед-паше Соколовића. Подигнута највјероватније за вријеме Првог српског устанка, уклоњена 1886. године.[70] Скица из бечког часописа „Allgemeine Bauzeitung” од 1873. године.[71][72]

Три легенде о настанку моста

[уреди | уреди извор]

Како је монументална грађевина вијековима импресионирала посматраче, а нарочито околно становништво, о настанку моста говоре бројне међусобно контрадикторне легенде.[73] Већина легенди је забиљежена и објављена у 19. стољећу[73] — легенде је забиљежио учитељ из требињског краја Стеван Делић и објављене су 1891. у „Гласнику земаљског музеја” у Сарајеву.[25][74][47]

Прва легенда говори о одређеном Арслан-аги који је дошао у ове крајеве и од султана добио дозволу да на овом мосту убире мостарину, те говори и о настанку стражарнице. Као напоменуто, архитекта Џемал Челић и исламолог Мехмед Мујезиновић овој легенди приписују историјску истинитост и на основу ње објашњавају име моста,[75][76], док оријенталиста Алија Бејтић, као већ изнијето, ову тврдњу одриче и износи како је мост добио име.[77] Легенда, како ју је Делић забиљежио гласи:

Друга легенда говори о настанку моста, посредно је везујући за неименованог султана и човијека јужнословенског поријекла Кустурицу, који је од блага које је добио од султана као награду за побиједу на мегдану на ком се борио умјесто султана, саградио мост на Требишњици.[75] Бејтић, као напоменуто, Бејтић легенди приписује историјску вјеродостојност, јер се лаже са извјештајем млетачког провидура гледе презимена оснивача моста.[54] Како ју је Делић пренио, легенда гласи:

Трећа легенда, у чијој основи, према Челићу, лежи фантастика везана за мутна сјећања на средњи вијек — вјероватно краљицу Ану Анжујску која је једно вријеме живота провела у овом крају, те на неки страшни земљотрес (вјероватно онај у ком је страдао Дубровник).[75] Према Делићу:

Изглед моста

[уреди | уреди извор]

Када су га концем прошлог вијека као, уосталом, и све наше боље старе мостове, називали римским, уколико то није била тотална произвољност, онда их је сигурно на такво резоновање навела сличност овог моста с једнима заиста римским мостом, који је познат под називом Алкантара и налази се у Шпанији. Два лука великог распона, који се ослањају на средњи стуб, ритам ситнијих отвора на прилазним дијеловима и славолук над средњим стубом, на мјесту које одговара капијама порушене стражарнице Арсланагића моста - то су елементи сличности ова два споменика различитих епоха у двије удаљене земље.

По елеганцији облика и пластици маса Арсланагића мост је заузимао завидно мјесто међу нашим мостовима и може се равноправно мјерити са мостарским и вишеградским.

На локацији овог моста имамо наглашено асиметричан попречни профил ријеке, са јако наглашеном стрмом десном обалом. Асиметрија укомпонираних облика, логично прилагођена профилу ријеке, даје објекту грандиозним масама посебну мекоћу линије, која његову строгу архитектуру приближава скулпторалном третману.

Мост је утемељен у релативно плитком кориту ријеке на неуобичајен начин, који је, међутим, сагледљив при уочавању цијеле концепције. Доминира снажан средишњи пилон, ширине 3,57 метара, а дужине, укључивши узводни браник и низводни контрафор, скоро пуних девет метара (8,97 метара). Између централног стуба и приобалних конструкција распони су приближно једнаки; ти распони су подијељени секундарним стубовима у кориту ријеке у приближном односу 1:2, тако да је распон према средишњем стубу два пута већи од распона између приобалне конструкције и првог стуба. Преко овако распоређених стубова, у омјерима 1:2:2:1, корито ријеке је пресвођено са четири полукружна свода. Тачне мјере отвора и стубова су следећи (мјерено од лијеве према десној обали):

Арсланагића мост
  • први отвор има 8,95 метара;
  • први стуб има 2,29 метара;
  • други отвор има 17,66 метара;
  • други (средњи) стуб има 3,57 метара;
  • трећи отвор има 18,60 метара;
  • трећи стуб има 2,26 метара;
  • четврти отвор има 9,00 метара.

Укупно, све има 62,33 метра.

С обзиром на асиметричан профил корита, приобалне конструкције се знатно разликују. На десној обали имамо заштитне крилне зидове, преко којих се продужује прилазни дио моста у укупној дужини од осам метара; на лијевој обали, ипак, прилазна рампа, у дужини од 22 метра, представља разрађен систем којим се нивелета моста продужује у континуираном правцу до терена, а која сам терен висински диференцира у два нивоа, остављајући на нижем нивоу три мања пропусна отвора за случај великих вода. Ови пропусни отвори на грандиозном Арсланагића мосту чине се ситним детаљем, а у ствари представљају конструкцију једног мањег мостића на три отвора: њихов распон је 2,10 и 1,27 метара, стубови између отвора су 90 и 95 центиметара, а свеукупна дужина је 8,35 центиметра.

Специфичан распоред стубова и отвора резултирао је и посебним фасадним изгледом моста. Два наглашена средња отвора, полукружно засвођена, разликују се за око један метар у ширини, а пропорционално томе и у висини. Њихова лежишта на средњем и бочним стубовима се разликују обликовно и по висини: на средњем стубу они расту из вертикалне конструкције и почињу на вишој коти, док на секундарним стубовима израстају конзолно изнад саме површине воде. На тај начин настаје оптичко дјеловање јачег наслањања отвора на централни пил. Нивелета моста, постављена тако да готово тангира велике отворе изнад тјемена, лагано пада према нижој лијевој обали - овај лагани пад омогућио је неједнак распон отвора; над средином великих отвора та нивелета се ломи и онда се с јачим падом спушта према обалама. На средњем дијелу пад нивелете износи око 3%, а на бочним дијеловима 17% и 20%. Нивелета моста наглашена је на фасадама објекта профилираним вијенцем, који је у равнини стазе преко моста, а на вијенцу почива масиван коркалук од камених плоча дебљине 20-22 центиметра.

Због неуобичајене пропорције средњих и бочних лукова моста, чији су радијуси приближно у омјеру 1:2, уз наведени пад нивелете ипак би изнад бочних сводова остала велика маса чеоних зидова. Да ово избјегне, стари градитељ је изнад мањих сводова убацио још једну етажу, по један полукружан олакшавајући отвор, чији је распон на лијевој страни 5,42 метра, а на десној 5,49 метара. Види се да се и овде појављује приближан однос 2:3, мада је могуће да је ово настало сасвим случајно.

Ширина моста од свода до свода нешто варира, што је, можда, посљедица накнадних деформација, а креће се око 4 метра, док је стаза на мосту 3,5 метара. Секундарна пластика чеоних лукова и вијенаца суздржљива је, али зато снажна; градитељ је умио да у пропорцији с величином објекта да мјерило сваком детаљу, водећи рачуна о пластичном ефекту који треба да се добије. Но најважнији пластични ефекат намијењен је конструктивно неопходном средњем пилону, који својим трокутастим габаритом избија испод тлоцртне контуре моста за 3,60 метара узводно, а полигоналним низводним потпорњем за 1,5 метара. На секундарним стубовима ови испади су дискретнији, иако формални исти. По вертикали стубови моста дижу се неуобичајено високо и завршавају скоро равно. Ако погледамо са узводне стране, стубови секундарног карактера завршавају ниже од главног стуба, управо у пропорционалном односу са својом ширином и мјерним диференцијама у троцртним габаритима. Може се констатовати да влада пуна пропорционална одмјереност свих детаља међусобно, што је могао реализовати само темељно школован градитељ са дугогодишњим искуством.

Са низводне стране средњи пил је посебно пластично разрађен: постепеним испуштањем словеја клесанаца полигонални тлоцрт прелази у правоугаони, који се диже све до висине стазе на мосту, стварајући са низводне стране проширење аналогно софи на вишеградском мосту. Не може се, међутим, рећи како је овај пил у првобитном облику био завршен, јер су, свакако, настајале преинаке, које су већ давно упропастиле оригиналну форму.

Над овим пилом је, наиме, постојала стражарница на мосту, која се у неким најстаријим илустрацијама још може видјети, а која је уклоњена око 1890. године. Била је то једнокатница, зидана од камена, висока око 4 метра, испод куће је био пролаз са двије засвођене капије, са двоструким јаким крилима и мандалима, а на горњем боју је била просторија за чуваре. Према традицији, коју смо већ изнијели, стражарницу је подигао Арслан-ага, што није искључено, јер смо видјели да је и на вишеградском мосту оваква кућица настала накнадно. Пошто је срушена вишеградска стражарница, указао нам се портал са натписима и софа, а питање је није ли рушењем стражарнице на овом објекту уништен и неки његов првобитни дио. Године 1890. поред уклањања стражарнице извршени су и неке мање поправке, и како је Делић записао, то је прва поправка овог моста коју народ памти.[86]

Остварење пројекта хидроенергетског система на Требишњици угрозило је опстанак споменика културе у њеној долини. Уз консултацију најширег круга југословенских стручњака, историчара умјетности, архитеката и конзерватора, постављен је за нас јединствен начин конзервације највриједнијих од њих: њихово преношење на нове погодне локације, које остају изван потопљеног подручја. На тај начин спасен је манастир Добричево са фрескама и неким пратећим зградама, а исти поступак требало би да буде примијењен и на Арсланагића мост.

Приликом избора нове локације посебно је узета у обзир околност да се на најближој периферији самог Требиња могу наћи погодни профили корита ријеке, на које би се трансплантирао овај споменик. На тај начин би Арсланагића мост и на новој локацији имао практично-функционални, културни, туристички и урбанистички значај. Могућности погодног уклапања габарита моста на шест могућих локација анализиране су у претпројектима, које је радио инжењер Милан Гојковић у сарадњи са надлежним заводима за заштиту споменика културе; ове анализе објављене су у Зборнику заштите споменика културе 1963. године.

Новија историја

[уреди | уреди извор]

БХ Пошта, јавно предузеће које углавном послује на подручјима са бошњачком већином у Федерацији Босне и Херцеговине, је током 1995. године у склопу серије „Умјетност и споменици — Мостови БиХ” издавала поштанске марке са мотивом османских мостова на простору Босне и Херцеговине.[87][88] У серији се нашао и Арсланагића мост на поштанској маркици издатој 15. децембра 1995. године. Аутор рјешења је Асад Џ.[89] Мост се поново нашао на маркици БХ Пошта, 2018. године, када је издата поштанска марка „Лик и задужбине Мехмед-паше Соколовића” на којој се, уз друге Соколовићеве задужбине, насликан нашао и Арсланагића мост. Аутор ликовног рјешења маркице је Абдулах Бранковић.[90][91][92] Поште Српске су, такође, 2018 године, издале маркицу са приказом Арсланагића моста. Марка је изашла унутар серије „Европа – мостови”, а заједно са њом унутар серије је и марка са приказом моста Мехмед-паше Соколовића у Вишеграду. Аутори рјешења су Тања Курузовић и Милош Ђуровић.[93][94]

Галерија

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Архивски испис је у Дубровачком архиву открио др. Бранислав Недељковић,[32] те га је онда уступио историчару уметности Војиславу Ј. Ђурићу који га је широкој читалачкој публици представио у чланку насловљеном „На Требишњици мост” у београдској „Политици” од 1.-3. маја 1964. године. Чланак је доцније пуно цитиран у контексу историје моста.[25][33][34][35] Исти извор је користио и историчар Тома Поповић у својој књизи „Турска и Дубровник у XVI веку” објављеној 1973. године,[25][36] али за разлику од прве двојице, како истиче оријенталиста Алија Бејтић, Поповић овај Соколовићев мост није поистоветио са Арсланагића мостом.[25] (в. опширније испод)
  2. ^ Бејтић реферише на чланак историчара Хамдије Капиџића насловљеног „Везе Дубровника и Херцеговине у XVIII вијеку”, објављеног у календару „Гајрет” за 1940 годину. У чланку Капиџић, цитирајући извор из Хисторијског архива у Дубровнику од јануара 1759. године, помиње „Хаџи Омерагу Арсланагића на „Мосту””.[25][45]
  3. ^ Бејтић реферише на требињске сиџиле у Оријенталном институту у Сарајеву, од 1868. и 1876—1878. године.[25][46]
  4. ^ Бејтић се позива на чланак учитеља Стевана Делића „Ћуприја на Мосту”, објављеног 1891. године у „Гласнику Земаљског музеја у Босни и Херцеговини”, у којем Делић саопштава три легенде о изградњи моста.[25][47] [в. опширније испод]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г „Арсланагића мост”. upoznajsrpsku.com. Приступљено 1. 2. 2026. 
  2. ^ Измјена и допуна просторног плана Републике Српске до 2025 (PDF). Бања Лука: Министарство за просторно уређење, грађевинарство и екологију. 2015. стр. 349. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 09. 2017. г. Приступљено 29. 12. 2021. 
  3. ^ Мостови у БиХ. 
  4. ^ а б Čelić & Mujezinović 1998, стр. 297.
  5. ^ Самарџић 1993, стр. 434.
  6. ^ а б Korić 2016, стр. 69.
  7. ^ а б в г д Necipoğlu 2005, стр. 444.
  8. ^ Jireček 1951, стр. 117.
  9. ^ а б Шкриванић 1974, стр. 43—44.
  10. ^ Ердељановић & Николић 1899, стр. 137.
  11. ^ а б в Динић 2003, стр. 693.
  12. ^ Tošić 1990, стр. 91.
  13. ^ а б в Шкриванић 1974, стр. 44.
  14. ^ а б Димитријевић 1958, стр. 98.
  15. ^ Premović-Aleksić 2012, стр. 45—47.
  16. ^ Димитријевић 1958, стр. 98—104.
  17. ^ Gojković 1977, стр. 181;475—476.
  18. ^ Čelić & Mujezinović 1998, стр. 67.
  19. ^ а б в г д Gojković 1977, стр. 181.
  20. ^ Čelić & Mujezinović 1998, стр. 25—26.
  21. ^ а б в Čelić 1972, стр. 27.
  22. ^ Čelić 1972, стр. 27—28.
  23. ^ а б в г д ђ е Čelić 1972, стр. 28.
  24. ^ а б Čelić & Mujezinović 1998, стр. 298.
  25. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Bejtić 2010, стр. 970.
  26. ^ а б Динић 1940, стр. 96—97;110—112.
  27. ^ Canaye 1897.
  28. ^ Čelić & Mujezinović 1998, стр. 298—299.
  29. ^ Cleray 1921.
  30. ^ Čelić & Mujezinović 1998, стр. 299.
  31. ^ Čelić & Mujezinović 1998, стр. 300—301.
  32. ^ Čelić & Mujezinović 1998, стр. 301.
  33. ^ Самарџић 1993, стр. 433—434.
  34. ^ а б в г д ђ Čelić & Mujezinović 1998, стр. 303.
  35. ^ Andrejević 1990, стр. 46;50.
  36. ^ Поповић 1973, стр. 310.
  37. ^ Čelić & Mujezinović 1998, стр. 301—302.
  38. ^ Čelić 1972, стр. 28—29.
  39. ^ а б в г Čelić 1972, стр. 29.
  40. ^ а б в Čelić & Mujezinović 1998, стр. 302.
  41. ^ MÜDERRİSOĞLU, MEHMET FATİH (2009). „SOKULLU MEHMED PAŞA KÜLLİYESİ : Edirne Havsa’da XVI. yüzyılın ikinci yarısında inşa edilen menzil külliyesi”. TDV Islam Ansiklopedisi (на језику: турски). 37. стр. 359—360. Приступљено 4. 3. 2026. 
  42. ^ Necipoğlu 2005, стр. 444;551.
  43. ^ а б Andrejević 1990, стр. 46.
  44. ^ а б в Zlatar 2003, стр. 68.
  45. ^ Капиџић 1939, стр. 108.
  46. ^ Hasandedić 1990, стр. 245—246.
  47. ^ а б Делић 1891, стр. 115—122.
  48. ^ Bejtić 2010, стр. 970—971.
  49. ^ а б в г д ђ е Bejtić 2010, стр. 971.
  50. ^ Matković 1895, стр. 62—63.
  51. ^ Necipoğlu 2005, стр. 551.
  52. ^ Contarini 1856, стр. 13.
  53. ^ Станојевић 1970, стр. 395.
  54. ^ а б в г д Bejtić 2010, стр. 972.
  55. ^ Čelić & Mujezinović 1998, стр. 220—224.
  56. ^ Ахунбеј, Зејнеп; Хаџимухамедовић, Амра; Ловреновић, Дубравко; Шево, Љиљана; Вик, Тина (2. 7. 2003). „Одлука о проглашењу историјске грађевине - остаци Старог каменог моста у Коњицу националним спомеником Босне и Херцеговине [Број: 08.1-6-5/03-4 ]” (PDF). Комисија за очување националних споменика Босне и Херцеговине. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 05. 2023. г. Приступљено 8. 1. 2025. 
  57. ^ „Prije 14 godina počela obnova Starog kamenog mosta u Konjicu: Dragulj Hercegovine”. sarajevskasehara.com. 12. 05. 2020. Приступљено 5. 3. 2026. 
  58. ^ а б в Bejtić 2010, стр. 972—973.
  59. ^ а б в г д ђ е Bejtić 2010, стр. 973.
  60. ^ Скарић 1933, стр. 45.
  61. ^ Hafizović 2018, стр. 23.
  62. ^ а б в Čelić & Mujezinović 1998, стр. 306.
  63. ^ а б в г д Делић 1891, стр. 116.
  64. ^ а б Скарић 1933, стр. 56.
  65. ^ Скарић 1933, стр. 57.
  66. ^ Gojković 1977, стр. 183.
  67. ^ Gojković 1977, стр. 278.
  68. ^ Босанска вила год. III, бр. 13 1888, стр. 197.
  69. ^ а б в Делић 1891, стр. 117.
  70. ^ Čelić 1953, стр. 177—178.
  71. ^ Allgemeine Bauzeitung : mit Abbildungen 1873, стр. 60/2.
  72. ^ Čelić 1953, стр. 177.
  73. ^ а б Čelić & Mujezinović 1998, стр. 299—300.
  74. ^ а б в г Arslanagića most [...] 1972, стр. 12.
  75. ^ а б в Čelić & Mujezinović 1998, стр. 300.
  76. ^ Bejtić 2010, стр. 969.
  77. ^ Bejtić 2010, стр. 969—970;972.
  78. ^ Arslanagića most [...] 1972, стр. 12–13.
  79. ^ Делић 1891, стр. 116—117.
  80. ^ а б в г д ђ е ж з Arslanagića most [...] 1972, стр. 13.
  81. ^ Делић 1891, стр. 117—118.
  82. ^ а б в г д ђ е Делић 1891, стр. 118.
  83. ^ Arslanagića most [...] 1972, стр. 13–14.
  84. ^ а б в Делић 1891, стр. 119.
  85. ^ а б Arslanagića most [...] 1972, стр. 14.
  86. ^ С. Делић, Ћуприја на мосту, страна 116
  87. ^ „1995”. БХ Пошта. Приступљено 3. 3. 2026. 
  88. ^ Mulić 2003, стр. 40.
  89. ^ „UMJETNOST I SPOMENICI – Mostovi BiH, Arslanagića most – Trebinje”. БХ Пошта. Приступљено 3. 3. 2026. 
  90. ^ „U prometu poštanska marka “Lik i zadužbine Mehmed-paše Sokolovića””. БХ Пошта. 28. 02. 2018. Приступљено 3. 3. 2026. 
  91. ^ „Lik i zadužbine Mehmed-paše Sokolovića”. БХ Пошта. 28. 02. 2018. Приступљено 3. 3. 2026. 
  92. ^ „Bilten prigodnih poštanskih maraka za 2018. godinu” (PDF). БХ Пошта. 2018. стр. 4—5. Приступљено 3. 3. 2026. 
  93. ^ „Европа – мостови”. Поште Српске. 2018. Приступљено 3. 3. 2026. 
  94. ^ „Evropa - marka”. Поште Српске. 2018. Приступљено 3. 3. 2026. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Књиге, поглавља и зборници

[уреди | уреди извор]

Часописи

[уреди | уреди извор]

Новински чланци

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

42° 42′ 53″ С; 18° 21′ 14″ И / 42.714721° С; 18.353983° И / 42.714721; 18.353983

Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Арсланагића_мост&oldid=31732655”