Пређи на садржај

Персеполис (графички роман)

С Википедије, слободне енциклопедије
Персеполис
Насловне стране четири тома графичког романа Персеполис
Настанак
Ориг. насловPersepolis
АуторМарђан Сатрапи
ИлустраторМарђан Сатрапи
ЗемљаФранцуска
Језикфранцуски (преведен на српски)
Садржај
Жанр / врста делааутобиографија, мемоари
ТемеИранска револуција
Место и време
радње
Иран; 1980/1994
Издавање
Издавачпрво издање: L'Association
српско издање: Фабрика књига
Датумпрво издање: 2000
српско издање: 2006
Број страница1. том: 79
2. том: 86
3. том: 95
4. том: 100
Тип медијаМеки повез (српско издање)
Превод
ПреводилацСлавица Милетић
Хронологија
НаследникПилетина са шљивама

Персеполис је први графички роман француске илустраторке иранског порекла Марђан Сатрапи. То је, уједно и први ирански стрип у историји, који је својој ауторки донео светску славу.[1]

Графичка новела Персеполис је изванредно мудра, духовита и дирљива аутобиографска прича о одрастању у Ирану за време Исламске револуције. Прва свеска романа објављена је 2000. године у Француској, где је добила одушевљене похвале критичара и била упоређена са Шпигелмановим Маусом.[2]

Специфичност Персеполиса је у томе што не само да се стрип као форма ослања на комбинацију визуелног и текстуалног елемента, већ је и синтеза западњачке и источњачке перспективе и приповедачке традиције. Сатрапи се определила за роман у стрипу, односно графички роман после упознавања са радом и делом Арта Шпигелмана и његовим стрипом о холокаусту Маус.[3]

Упркос књижевној традицији са фокусом на адолесценцији и сазријевању (углавном белих) мушких протагониста са Запада, Персеполис већ скоро 15 година опстаје као представник жанра, јединствен по томе што пребацује фокус на женско искуство у потпуно другачијем културолошком, историјском и религијском контексту.[а] Тако мотив целокупног дела остаје својеврстан сукоб Истока и Запада, виђен кроз призму главног лика, мале Марђи, одбацујући бирање страна и јасну поделу на „добро” и „зло”. Још једна стилска одлика дела су и илустрације, које су урађене искључиво црним мастилом, као контраст опширном текстуалном делу, са циљем постизања уједначеног ритма.[3]

О свом делу Сатрапи је рекла:
Морала сам да копам по успоменама, а то је понекад веома болно. Желела сам да кажем читаоцима: Ми смо људи као и ви! Немојте мислити да се такве ствари догађају само у далеким земљама.[2]

Радња романа

[уреди | уреди извор]

Марђи (ауторка Марђан Сатрапи) одраста у кући без играчака, па се занима читајући књиге, једући чипс са кечапом и радећи на остварењу животног плана: жели да постане посљедњи пророк галаксије. Њено одрастање почиње да ремети Исламска револуција, грађански рат и нова интелектуална клима исламског екстремизма. Нови закон, који између осталог приморава жене свих узраста на ношење хиџаба, забрањује конзумацију алкохола и било ког вида западњачке поп културе, не прија својеглавој Марђи, која у своје идоле убраја Бруса Лија, Игија Попа и Ким Вајлд. Због непосредне опасности по своју ћерку, родитељи шаљу четрнаестогодишњу Марђи у Беч, надајући се да ће тамо њен начин размишљања бити мање опасан.

Нажалост, Марђино искуство у Аустрији је сасвим другачије од онога чему се надала. За своје аустријске вршњаке је странац, фасцинантна искључиво као представник народа које сматрају „другим” и као сведок политичких дешавања бруталности какву могу само замишљати. Марђан се мучи да усклади свој лични идентитет са окружењем које је никада неће сматрати једнаком на културолошком и цивилизационом нивоу. Запад који је сматрала својеврсном секуларном утопијом, полако се чини као још једна верзија затвора, али одбија да се жали или самосажаљева због гриже савести – док њена породица и сународници преживљавају рат, она ужива у „слободи” о којој би код куће могла само сањати.

Читајући књиге Симон де Бовоар Марђан покушава да помири своје старе идеје о еманципацији са захтевима новог окружења. Такође заузима и трајан став о религији – по њој сваку религију карактерише већи или мањи есктремизам. Истовремено, открива цигарете и марихуану. У Бечу Марђи доживљава типично адолесцентско искуство уз пријатељства, разочарења и незаобилазне љубавне драме. Њена прва озбиљна веза завршава упалом плућа и повратком у Иран.

Слично тумачење религије карактерише Марђин повратак кући. Иран у који се враћа је умногоме другачији, али је положај жена и даље све само не завидан – закон налаже ношење хиџаба, а сваки инцидент потенцијално протумачен као неприкладно понашање може да доведе до физичког кажњавања или затворске казне. Њен отпор према хиџабу представља отпор према наметнутом животном стилу и његовој опресивној природи. У том смислу Персеполис отвара питања о односу западног феминизма према муслиманкама који се темељи на потреби Запада да их „спасе” или „просветли”. За Сатрапи, наметање хиџаба у источним земљама потпуно је једнако његовој забрани на Западу – обја чина имају за циљ успостављање контроле и доминације над женским делом популације и указују на занемаривање права на лични избор.

Повратком у Иран Марђи од Иранке на Западу постаје претерано слободна западњакиња у Ирану. Наилази на осуду и од стране жена, које су упркос труду и даље добро истренирани инструменти патријархалног режима. Њен јавни и приватни живот су у потпуном нескладу, слично као што је њено васпитање потпуно супротно очекивањима које јој намеће ново друштво. Марђина мерила вредности у много већој мери произилазе из кућног васпитања, него живота у Европи. Тако њена мајка, на саму помисао преране удаје своје ћерке, реагује сузама, док држава строго осуђује, па чак и законски кажњава било какав присан контакт мушкараца и жена ван брачне заједнице.

Марђина прича завршава се њеним коначним одласком из Ирана у Француску. За разлику од Аустрије, селидба у Стразбур резултат је коначне и неопозиве одлуке. Разлог је у њеној немогућности поновне адаптације на правила и друштвени поредак родне земље, који сматра исувише рестриктвним. Ипак, Марђи и даље не припада у потпуности ни европској ни иранској култури, већ обема истовремено.[3]

Друштвени утицај

[уреди | уреди извор]
Марђан Сатрапи на италијанској премијери филма Персеполис, 2007. године

Графички роман Персеполис преведен је на 24 језика и продат у близу два милиона примерака. Према њему је снимљен истоимени анимирани филм, који је режирала Марђан Сатрапи, у сарадњи са Венсаном Паранауом. Филм је номинован за Оскар за најбољи анимирани филм 2007. године, чиме је Марђан Сатрапи постала прва жена номинована за ову престижну награду.[3]

Роман Персеполис је забрањен у Ирану, где је доступан искључиво у облику самиздата и популаран онолико колико могу бити популарне забрањене књиге. Персеполис редовно предводи и листе најчешће забрањених књига у америчким школама и јавним библиотекама. Такође је и филм Персеполис, на инсистирање иранске владе, уклоњен са Међународног филмског фестивала у Бангкоку.[4] Изговор поборника ових забрана је да је тема превише осетљива за крхке мозгове деце одређеног узраста, а помиње се и наводна увредљивост политичких конотација.[3]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Стрип се у поп-култури везује за типично мушко адолесцентско искуство; традиционално, сматра се да стрипове праве мушкарци за мушкарце – жене су мање-више занемарене и као ауторке и као читалачка публика.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Marđan Satrapi”. Knjizara.com. Приступљено 31. 7. 2019. 
  2. ^ а б „Persepolis 3”. Knjizara.com. Приступљено 31. 7. 2019. 
  3. ^ а б в г д Tica, Tamara (14. 3. 2017). „Persepolis – revolucija, porodica, rokenrol”. Kultur!Kokoška. Приступљено 31. 7. 2019. 
  4. ^ „Highly Acclaimed 'Persepolis' Denounced by Iran”. NPR.org (на језику: енглески). Приступљено 2019-03-13. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]