Петар Бишкуп Вено

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ПЕТАР БИШКУП
Petar Biskup Veno.jpg
Петар Бишкуп Вено
Датум рођења(1918-03-04)4. март 1918.
Место рођењаПодгорци, код Бјеловара
 Аустроугарска
Датум смрти28. април 1945.(1945-04-28) (27 год.)
Место смртиПчелић, код Вировитице
Социјалистичка Федеративна Република Југославија ДФ Југославија
Професијарадник
Члан КПЈ од1937.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Чинпотпуковник
Народни херој од14. децембра 1949.

Петар Бишкуп — Вено (Подгорци, код Бјеловара, 4. март 1918Пчелић, код Вировитице, 28. април 1945), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 4. марта 1918. године у селу Подгорци, код Бјеловара. После завршетка основне школе, у родном месту, отишао ја на учење молерског заната у Бјеловар. За време учења заната дошао је у додир с радничким покретом. После одласка на даље школовање у Загреб, постао је члан УРС-ових синдиката, а 1937. године примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Године 1940. позван је на одслужење војног рока. У војсци га је затекао Априлски рат и капитулација Југословенске војске. После капитулације и стварања усташке Независне Државе Хрватске, као ратни заобљеник, мобилисан је у Домобранство НДХ. После краће службе у домобранима, када се сусрео са усташким злочинима, побегао је из службе и вратио се у Загреб.

По доласку у окупирани Загреб, повезао се са члановима КПЈ и СКОЈ-а, као и другим антифашистима, и активно учествовао у саботажама, диверзијама и другим акцијама усмереним против немачког окупатора и усташког режима. Био је учесник паљења стадиона на загребачкој периферији у Сесветама. После ове акције с групом радника и студената отишао је у партизане.

Гроб Петра Бишкупа Вене на Старом гробљу у Бјеловару.

Најпре су се налазили у околини Загреба, а после једног већег сукоба с усташама, морали су се повући ка Калнику и Билогори. По доласку на Билогору примио је дужност политичког комесара Билогорске партизанске чете и учествовао је у многим борбама. Почетком 1942. године, пребачен је Славонију, где је преузео функцију политичког комесара батаљона у Шеснаестој омладинској ударној бригадиЈожа Влаховић“. Крајем 1943. године постављен је за политичког комесара, а нешто касније и за команданта Осамнаесте славонске бригаде.

Током 1944. године пребачен је из Славоније у Загребачку област и ту примио дужност команданта 32. загорске дивизије Десетог загребачког корпуса. У току завршних операција за ослобођење земље, његова јединица се борила против комбинованих немачко-усташких јединица. Приликом обиласка положаја дивизије, 28. априла 1945. године, код села Пчелића, између Вировитице и Подравске Слатине, погођен је из непријатељског снајпера у груди. Одмах потом је преминуо на путу ка болници.[1]

Сахрањен је у Подравској Слатини, а посмртни говор на сахрани одржао му је генерал-лајтант Коста Нађ, командант Треће армије ЈА. Његов гроб је касније премештен на Старо гробље у Бјеловару.

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 14. децембра 1949. године, проглашен је за народног хероја.[1]

Референце[уреди]

Литература[уреди]