Петар Боројевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ПЕТАР БОРОЈЕВИЋ
Petar Borojevic.jpg
Петар Боројевић
Датум рођења(1916-07-05)5. јул 1916.
Место рођењаПодошка, код Новог Града
 Аустроугарска
Датум смрти28. септембар 1982.(1982-09-28) (66 год.)
Место смртиБеоград,  СР Србија
 СФР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ одаприла 1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411964.
Чинпуковник
Народни херој од27. фебруара 1948.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Орден за војне заслуге
Партизанска споменица 1941.

Петар Боројевић (Подошка, код Новог Града, 5. јул 1916Београд, 28. септембар 1982), учесник Народноослободилачке борбе, пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 5. јула 1916. године у селу Подошка близу Читлуку, код Новог Града. Године 1918. са свега две године, умрла му је мајка, а неколико година после завршетка Првог светског рата, умро му је и отац Јово, од последица задобијених рана током рата. Основну школу је завршио у селу Слабињи, јер у његовом родном месту није било школе. До одслужења војног рока 1937. године, бавио се земљорадњом. После одслужења војног рока један краћи период радио је у руднику Љешљани, а потом је све до почетка рата, априла 1941. године, био запослен у сеоској продавници земљорадничко-набављачке задруге.

Одмах по избијању Априлског рата био је позван у резерву Војске Краљевине Југославије, и капутулација га је затекла у Шкофјој Локи у Словенији. Пошто је успео да избегне заробљавање, под тешким условима се пешице, с карбином вратио у свој родни крај под Козару. Одмах по избијању првих усташких покоља, по српским селима, с групом другова одметнуо се у шуму. Потом се повезао са комунистима који су радили на припремама оружаног устанка.

Налази се у првој устаничкој групи на Козари - Баљској партизанској чети, коју је предводио Ивица Марушић Ратко. У овој јединице Петар је био најпре десетар, а онда водник. Од првих дана борбе, се истицао храброшћу. Октобра 1941. године у борби на Сводној је био на челу јуриша свог одељења и запленио је тешки митраљез - тада први на Козари. У акцији на Мраковици, успео је да се, с групом бомбаша, неопажено привуче до непријатељског упорита и уништи их.

фебруара 1942. године, када су се делови немачке 718. дивизије, од Босанске Дубице до Приједора, пробијали кроз положаје Другог крајишјог партизанског одреда, Баљска партизанска чета је бранила прилазе Крушковцу и у првим сукобима нанела непријатељу озбиљније губитке од десет мртвих, међу којима се налазио и један официр. Тада су заплњени први немачки „шмајсери“ и пушкомитраљези „шарци“. већ следећег дана, Петрова група је дочекала, на блиском одстојању, једну бочну непријатељску колону, када је настрадало тринаест непријатељских војника. У овој борби Петар је био рањен, али се убрзо вратио у јединицу.

Убрзо је постао командир Прве чете Првог батаљона Друге крајишке бригаде.

У љето 1942. године извршио је напад на њемачке тенкове, који су контролисали пут Козарска Дубица - Мраковица. Бомбама и бензинским боцама била су уништена четири тенка.

У нападу на Бихаћ 1942. године јуришао је на мост на Уни, продро је у једну зграду и борио се прса у прса те убио неколико усташа. Новембра 1942. године први је продро у градске улице Јајца. Највећи подвиг направио је у борби на Новом Граду Четом се пробио у град и запалио бараке, а у току јуриша задобио је 7 рана. Као тешки рањеник прешао је кроз Пету непријатељску офанзиву, касније се налазио у Петнаестој и Седамнаестој мајевачкој бригади, па онда командовао 21. бригадом.

После ослобођења Југославије обављао је разне одговорне дужности у Југословеснкој народној амрији, све до 1964. године када је демобилисан у чину пуковника и преведен у резерву. Умро је 28. септембра 1982. године и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. фебруара 1948. године.

Литература[уреди]

  • Југословенски савременци: Ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година, 71. стр.
  • Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.