Петар Брајовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ПЕТАР БРАЈОВИЋ
Petar Brajovic.jpg
Петар Брајовић
Датум рођења(1915-06-29)29. јун 1915.
Место рођењаРијека Црнојевића, код Цетиња
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти20. новембар 1991.(1991-11-20) (76 год.)
Место смртиБеоград, Социјалистичка Република Србија Србија
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
СупругаСаша Брајовић
Професијавојно лице
Члан КПЈ одфебруара 1942.
Учешће у ратовимаАприлски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаЈугословенска војска
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411973.
Чингенерал-пуковник
Народни херој од20. децембра 1951.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
страна одликовања:
Војнички орден слободе

Петар Брајовић (Ријека Црнојевића, код Цетиња, 29. јун 1915Београд, 20. новембар 1991), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 29. јуна 1915. у Ријеци Црнојевића, код Цетиња. Његови родитељи убрзо су се преселили из Црне Горе на Косово и Метохију. Брајовић је у Пећи завршио основну школу и гимназију. У гимназији је постао симпатизер радничког покрета и учествовао у штрајковима и демонстрацијама пећких гимназилаца. На Војну академију уписао се 1937, а дипломирао је 1940. са чином ваздухопловног потпоручника.

После слома у Априлском рату и капитулације, одбио је да оде у Уједињено Краљевство са осталим официрима. По избијању устанка, у лето 1941. године, прикључио се устаницима у Пећи. Постао је командант Метохиског позадинског партизанског одреда. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је у фебруару 1942. године.

По директиви КПЈ, марта 1942. године, прешао је на илегалан рад у Ђаковицу, а касније отишао на Шару и радио на питањима војне организације. Почетком 1943. године постао је командант Карадачког одреда, нешто касније командант Шарпланинског одреда. После кратког времена одред се претворио у Македонско-­косовски одред, који се преко Шаре и Кораба пробио у Љуму. У блокираној Пешкопеји Брајовић је руководио одбраном града и његовим ослобођењем. После тога постао је командант Косовских батаљона, а но­вембра 1943. командант Прве македонско-косовске ударне бригаде, која је учествовала у низу борби кроз Македонију, Албанију и Грчку. Јуна 1944. године, постао је командант Прве косовске ударне бригаде, септембра командант Четрдесет осме дивизије, а затим командант Оперативне зоне Македоније. Октобра је постао командант Шеснаестог корпуса и на крају заменик команданта Оперативног штаба за Косово и Метохију.

Истакао се у свим борбама, али је нарочито био запажен у борбама код Кичева, Дебра, Пешкопеји, у Грчкој, у ослобођењу Прилепа. Његова способност и упорност посебно су дошле до изражаја 1944. године у Фебруарском походу. Тада је бригада за 14 дана непрекидне борбе пробила неколико обруча преваливши преко 300 километара. Том приликом Брајовић је био писмено похваљен од Главног штаба НОВ и ПО Македоније.

Непосредно је руководио операцијама за ослобођење Северне Македоније и посебно операцијом за осло­бођење Скопља. У борби против балиста, фебруара 1945. године, тешко је рањен. Од те ране изгубио је ногу.

После рата завршио је Вишу војну академију ЈНА. Биран је за народног посланика у Скупштини СР Србије. Пензионисан је у чину генерал-пуковника ЈНА 1973.

Био је ожењен Сашом Брајовић, са којом је имао троје деце — ћерку Љиљану и синове Видоја и Драгана.

Умро је 20. новембра 1991. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Литература[уреди]