Перо Будмани

Перо Будмани
Петар В. Будмани
Лични подаци
Датум рођења	(1835-08-27)27. август 1835.
Место рођења	Дубровник, Аустријско царство
Датум смрти	27. децембар 1914.(1914-12-27) (79 год.)
Место смрти	Кастел Ферети (Анкона), Краљевина Италија
Научни рад
Поље	Лингвистика
Институција	СУД / ЈАЗУ

Петар В. Будмани (Дубровник, 27. октобар 1835 — Кастел Ферети поред Анконе, 27. децембар 1914) био је српски лингвиста, лексикограф и водећи полиглота.

Потицао је из угледне породице Срба католика из Дубровника, од оца Влаха Н. Будманија (око 1795-1858), поморскога капетана и мајке Ане-Марије Стули (око 1798-1854), ћерке Петра-Пере Л. Стулија (око 1762-1828).
Перо је имао старијег брата Николу Гргу Маријана Антуна Будманија (1827-1853), поморца и сестру Катарину-Кату Раду Доминику Будмани (1828-1???), коју је усвојио његов стриц Аутун Будмани из Анконе.

Породица Будмани је становала у најпрометнијем делу града, на Пилама (у данашњој улици Пере Будманија).

Образовање

Похађао је Пучку школу у Дубровнику (период 1841-1845), где се посебно интересује за математику и стране језике, а затим похађа и Дубровачку гимназију (период: 1845-1853).
Матурирао је у августу 1853. године са одличним успехом, написавши притом расправу о пресецима чуња, која је потом служила као уџбеник осталим ђацима.

После смрти стрица Антуна (1853) наслеђује имање у месту Кастел Ферети крај Анконе.

По очевој жељи, Петар одлази у Беч на студије медицине и права (период: 1854-1857).

Породица и професорски позив

Одмах након смрти оца Влаха (1858), Петар се сели у Кастел Ферети с тежњом да се посвети математици, али се у Италији занео револуционарним дешавањима.
Због тога је одлучио да се придружити италијанском генералу Ђузепе Гарибалдију (1807-1882) у маршу на Напуљ и Сицилију, али га је Никола Томасео (1802-1874) од тога одвратио.
У Анкони Будмани први пут чита Вука Стефановића Караџића (1787-1864) у италијанском преводу Томасеа, а по повратку у Дубровник 1861. године и у оригиналу.

Исте године (1861), Перо је упознао Емилију-Милу Лопижић (1846-1908), ћерку Франа И. Лопижића (1803-18??), у чијој се кући (те године) среће и са својим сународником Вуком Караџићем.

Милом Лопижић се жени 21. септембра 1861. године.
Породица Будмани имаће једанаестеро деце од којих је осморо доживело зрелост: Марија-Ана (удата у породицу Nasso), Љубица (удата у породицу Херцигоња), Даница (удата у породицу Della Casa), Нико, Миле, Влахо, Антун и Франо.
Будманијева породица већ 1862. године одлази у Анкону да би се тамо настанила, али се Мили Анкона није свиђала, па се породица ускоро вратила у Дубровник, препустивши управу над својим италијанским имањем Петровој сестри Кати.

Након школовања, Будмани је положио испит за „гимназијскога кандидата“, те је у том својству ступио у службу у Дубровачкој гимназији.
Као плод наставе у Дубровачкој гимназији настала је његова позната „Grammatica della lingua serbo-croata (illirica)“, која је издата у Бечу 1867. године.
Управо ова његова граматика сматра се као прво научно дело у коме се појављује појам »српско-хрватски«.

Од 1868. године, он је гимназијски суплент (помоћни наставник) у старој Дубровачкој гимназији (у св. Катарини Сијенској).
Полаже разлику 1869. године и постаје »прави учитељ« славенских и класичних језика, те у наставничком звању остаје до 1882. године, и био је веома популаран професор.

Изабран је за надзорника основних школа у Дубровачком котару (период: 1870-1874).

У младости и у пензији бавио се математичким питањима, тј. још у раној младости је показивао таленат не само за математику већ и за језике, па је рано научио и италијански, немачки, француски, енглески, латински, грчки, што је током живота допунио овладавањем руског, пољског, санскрита, персијског, арапског, а слабије турског, кинеског, финског, норвешког, мађарског и свахилија.

Научна каријера

Опис илустрације:
Књига „Grammatica della lingua serbo-croata“ (1867).
Аутор:
Перо В. Будмани (1835-1914).

Перо Будмани један од најзначајних српских филолога друге половине 19. века.
Био је под снажним утицајем научног рада његовог сународника Вука Караџића и увек је био поносан на своје српско културно-историјско наслеђе (као и други дубровачки Срби католици).
Важан је његов рад о дубровачком дијалекту, у коме се први пут на свеобухватан начин описује штокавски дијалект српског језика.

Будманијева, граматика српско-хрватског језика направила је помак за тадашњу лингвистику (на пример: »фонетски« и »етимолошки« правопис, или старији и новији штокавски облици деклинације).
Будманијева граматика је била намењена пре свега ученицима далматинских школа у којима је наставни језик био италијански (тада обавезан у наставном програму); будући да је у њој изложен комплетан материјал, од фонетике до синтаксе, иста се сматра и првом српском комплетном граматиком на италијанском језику.

Његови лингвистички радови, које је објављивао у листу Дубровнику (Нешто о постању слова з у слављанскијех језика, 1873/74), а посебно научни чланак везан за дијалект Срба Дубровника, који публикује Рад ЈАЗУ (Како се сада говори, 1883) привукли су пажњу ЈАЗУ, те се након смрти српског филолога Ђорђа-Ђуре Ј. Поповића - „Даничића“ (1825-1882) и краткотрајнога рада на истом пројекту Словенца Матије Ваљавеца - „Крачманова“ (1831-1897), а посредством свог сународника, грофа Константина-Косте Ј. Војновића (1832-1903), Будмани се (у пролеће 1883. године) сели у Загреб да би тамо преузео редакцију „Рјечника хрватскога или српскога језика“, чија ће четири дела ће припремати наредне 24 године (период: 1883-1907).

Уредници првих шест делова „Рјечника српско-хрватског језика“:
I. део – Ђуро Даничић (1880)
II. део – Ђуро Даничић, Матија Ваљевец и Перо Будмани (1884-1886)
IV. део – Перо Будмани (1892-1897)
V. део – Перо Будмани (1898-1903)
VI. део – Перо Будмани, Томислав Маретић (1904-1910)

По питању српског правописа Будмани се углавном држао Даничићевих смерница.
Кад је 25. јула 1907. године након двадесет и четири године непрекидног рада престао обрађивати речник, имао је иза себе 72 године живота и више од четири обимне књиге речничке обраде са укупно 4.176 страница.
Осим лексикографским радом, Будмани је и преводио страну књижевност, али писао је о књижевном раду Марина Држића, као и о раду других ренесанских писаца из Далмације (приредио за издање дела Глеђевића, Сасина, Зоранића, Златарића и Бараковића), затим је направио преглед српске граматике и лексикографије у студији „Поглед на историју наше граматике и лексикографије од 1835. године“, па је чак написао и „Практичну граматику рускога језика“ (1888). године, која је доживела ласкаве оцене и убрзо друго издање.
Последње године живота Будмани је посветио претежно раду на математичким проблемима.

У ЈАЗУ је 5. јула 1906. године читао први део своје расправе о Берноулијевим бројевима.
Био је то почетак великога рада о диференцијалном рачуну који је у Загребу почео писати на италијанском језику.
Рад на овим проблемима је наставио и после одласка из Загреба, на породичном имању Кастел Феретију (близу Анконе), али није успео да га заврши.

Библиографија дела Петра В. Будманија

Опис илустрације:
Књига „Pjerin“ Marina Držića (1902).
Аутор:
Перо В. Будмани (1835-1914).

Чланци

• „Nešto o postanju slova z u slavljanskijeh jezika“ (1873/4)
• „Još jedan pokušaj o našoj narodnoj metrici“ (1875/6)
• „Dubrovački dijalekat, kako se sada govori“ (1883)
• „Pogled na istoriju naše gramatike i leksikografije od 1835. godine“ (1885, 1886)

Преводи

• „Po čemu ljudi žive“ (ориг. ру. Чем люди живы / Лев Никола́евич Толсто́й: 1828-1910)
• „Nebožija komedija“ (ориг. пољ. Nie-boska Komedia / Napoleon Stanisław Adam Feliks Zygmunt Krasiński: 1812-1859)
• „Lokis“ (ориг. фр. Lokis / Prosper Mérimée: 1803-1870)
• „Sakunt al a“ (ориг. инд. Śakunt al ā / कालिदास: 4. - 5. век)

Књиге

• „Grammatica della lingua serbo-croata“ (1867)
• „Djela Antuna Gleđevića“ (1886)
• „Djela Petra Zoranića, Antuna Sasina, Savka Gučetića Bendeviševića“ (1888)
• „Praktična gramatika ruskog jezika za samouke“ (1888, 1903)
• „Djela Dominika Zlatarića“ (1899)
• „Pjerin Marina Držića“ (1902)
• „O Bernoullijevijem brojevima“ (1910)

Наука изнад политике

Мишљење хрватских националиста, о научном раду Пере Будманија, најбоље илуструју речи Рабљанина Марћела Кушара (1858-1940), истакнутог „праваша“ (хрватски национално-клерикални покрет), које су написане у листу „Црвена Хрватска“ из 1892. године:

»Budmani je prvi utro put ideji srpskoj u Dubrovniku, i to na nedužnom polju filologijskom, a s jedne strane priznajući se pristašom one poznate Miklošićeve nadri-nauke, da su samo čakavci Hrvati, a svi štokavci Srbi, a s druge strane ulijevajući u srca svojih učenika prezir prema jeziku zagrebačke škole (što je u ono doba zaostajao u čistoći sa jezikom Vukovim) i etimologijskom pravopisu, kojim su sastavljeni bili školski tekstovi, a u isto vrijeme kujući u zvijezde ljepotu Vukova jezika.«

Чланство у научним институцијама

• Од 24. октобра 1870. године: Дописни је члан Југославенске академије знаности и умјетности (скр. ЈАЗУ)

• Од 24. јануара 1871. године: Дописни је члан Српског ученог друштва (скр. СУД), односно Одбора за науке државне и историјске

• Од 12. марта 1886. године: Пуноправни је члан Југославенске академије знаности и умјетности

• Од 23. јануара 1888. године: Дописни је члан Српске краљевске академије (скр. СКА), односно Академије философских наука

• Од 29. децембра 1889. године: Инострани је члан Императорске санкт-петербургшке академије наука (рус. Императорская Санкт-Петербургская Академия наук: 1836-1917), односно Одељења руског језика и књижевности (рус. Отделение русскаго языка и словесности)

Политички рад

Будмани је изабран 1869. године за једаног од тридесет шест чланова дубровачког Опшинског већа као присталица Народне странке (док су још у њој боравили и Срби).
Неко време је био и посланик (период: 1870-1876) у Далматинском сабору Краљевине Далмације (1815-1918) у Задру и у Царском већу (нем. Verstarkter Reichsrat) Аустроугарске монархије (1867-1918) у Бечу, где се чак и одрекао мандата 1873. године, а исто ће учинити и три године (1876) у Далматинском сабору.

У Дубровнику се 1878. године појавио лист „Slovinac“ (1878-1884), чији су покретачи били углавном Срби католици: Перо Будмани, Вук С. Врчевић (1811-1882), Антун Пашко Казали (1815-1894), др Иван-Иво Август А. Казначић (1817-1883), Медо М. Пуцић (1821-1882), Луко A. Зоре (1846-1906), који су све до почетка 20. века чинили већину становника овог јужнодалматинског града и од Срба православца Јован-Јово П. Сундечић (1825-1900).
Сарадници на овом листу били су и други угледни Срби Далмације: Мато Водопић (1816-1893), Петар Франасовић (1819-1883), Никша Гради (1825-1894), Иван-Иво Стојановић (1829-1900), Валтазар(Балтазар)-Балдо В. Богишић (1834-1908), Вид Вукасовић Вулетић (1853-1933), Марко Цар (1859-1953), Јосип И. Берса (1862-1932), и др.

Учешће у Одбору за подизање споменика Ивану Гундулићу

Опис илустрације:
Гундулићев споменик у Дубровнику (Орао, 1892).

На седници од 9. марта 1880. године, Општинско веће Дубровника усвојило је Предлог Српске дубровачке омладине, да се поводом 300-те годишњице од рођења Ивана Гундулића (1589-1638) у Дубровнику подигне споменик.
У складу са тим Веће је формирало Одбор, који би требало да прати израду и постављање споменика овом славном Србину католичке вере.

Одбор су сачињавали Перо В. Будмани, Мато Водопић, кнез Медо М. Пуцић (председник Одбора), Луко А. Зоре и Иван-Иво Август А. Казначић (1817-1883), тј. виђенији чланови српског-католичког круга из Дубровника.

Чланови Одбора за изградњу споменика Ивану Гундулићу у свом писму од 15. августа 1892. године, које су упутили Јовану Ристићу (1831-1899), намеснику младог краља Александра М. Обреновића (1876-1903) наводе следеће:

»Нама Србима понос испуњава груди, кад год поменемо наш стари и толиком славом овенчани Дубровник. Некада беше овај наш град први међу нашим градовима: и просветом и трговином и политиком и богатством, али највише својим песништвом. И много већи народи нису, у оно време, имали града који би се мерио с Дубровником. Он не само себи, свом народу, него свету - даде неколико величина научничких. Али све то није пронело толико славу његову, као што га уздигнуше синови његови, познати у нашој књижевности по имену: дубровачки песници. Читаво коло песника даде нам тај наш прослављени град; њихова имена светле светлошћу јарком, која се не тули и која се неће угасити, док је у животу и једнога Србина. Прва звезда на овом светлом небу јесте Гундулић, који угледа света пре триста година, и чију тристогодишњицу свечано прослависмо и ми у Београду, при крају 1887. Рођен од Србина властелина, однегован у слободи и богатству, Гундулић се посвети науци. Из младачке душе његове почеше се одлегати песма у стиховима, најсавршенијим оног времена. Његов песнички рад беше обилат, али се издвајаху најзнатнија и најславнија два дела: „Дубравка“ и „Осман“. У првом слави слободу свог милог Дубровника; у „Осману“ пева победну песму крста над полумесецом и прориче бољу будућност свом српском народу.«

Свечано откривање споменика одржано је у недељу 26. јула 1893. године, а открио га је барон Франо Ш. Геталдић-Гундулић (1833-1899), један од последњих потомака породице Гундулић у Дубровнику, који је тада био и начелник дубровачке општине, као и вођа Српске народне странке на Приморју.

Будманијев говор над одром кнеза Меда Пуцића

Опис слике:
Орсат-Медо Пуцић (1821-1882), политичко-културни лидер дубровачких Срба (католика).

Када је 30. јуна 1882. године умро дубровачки кнез Медо Пуцић, тада најзначајнији представник Срба католика у Далмацији, професор Перо Будмани је добио част од Пуцићеве породице, као и Српске дубровачке омладине, да говори над његовим гробом (сахрањен је у породичној гробници на гробљу св. Михаила на Лопуду), а том приликом он је изјавио следеће (овде је дат говор у интегралном облику и латиничном писму):

»Nijesi umro, Medo, naša diko; osim kosti i kože ništa drugo nijesi propustio mrkoj smrti; tvoje je ime ostalo, tvoja su djela s nama. Nećeš ti umrijeti nikada, slavni Medo, jer će te narodnja uspomena, draža od zlata i draga kamena, kako ti sam veliš, sahranit od smrti, od zaborava. Dok bude svijeta, dok jedno naše srce bude kucati, tvoje će slavno ime, spojeno s Njegoševim i s Brankovim, biti neumrlo. Nećemo plakati dakle za tobom; dapače prinašamo na tvoj grob nešto što će ti više ugoditi nego naše suze i prinašamo ti obećanje da ćemo iti stazom kojom si nas uputio. Kunemo ti se, da ćemo svagda tvoje stope slijediti i obećavamo ti da iskra, što si nam u srce ukresao neće nigda se ugasiti i da se plodno sjeme neće nigda izjaloviti što si u naše duhove bacio i kunem ti se da ćemo izvršiti do dlake tvoju oporuku, što si nam u Pomi ostavio:

Oj pokle te previšnji nadari
Umom, silom, licem, r'ječi sličnom
Da nam budeš megju svijem dičnom,
Srpska zemljo der za sebe mari,
Šta ćeš tražiti misirskih oaza.
Vlaških čuda, njemačkih dokaza?
Iznesi nam svoje grude plod,
Kaži sv'jetu svoj junački rod!

A ti dični Medo, na krilima tvoje vile, koja te od smrti sačuvala, straži lebdi nad radom i stazama tvoga omiljenog naroda dok ga vidiš srećna i čestita za čim si još iz djetinjstva žarkom dušom hlepio.«

Последње године

Опис слике:
Перо В. Будмани (1835-1914).

Туга за изгубљеном супругом (умрла је 1908. године), здравствени проблеми и општа малаксалост приморали су Будманијеву децу (имао једанаесторо деце) да га врате (1913) са имања у Кастел Феретију у Дубровник на операцију ока.
Перо Будмани био је решен да остатак свог живота проведе у Дубровнику, те је почео да уређује своју кућу на Конавлу.

Дубровачки српски часопис Срђ га помиње као почасног члана дубровачке Народне (српске) штионице.

Када је Српска дубровачка омладина приређивала је забаве у корист фонда „Српске зоре“, њихов почасни покровитељ за забаву коју је приредила омладина 2. маја 1914. године био је професор Перо Будмани.
Пола године после операције, односно недељу дана после сарајевског атентата, дошло је до нереда у Дубровнику, који су изазвали хрватски националистички и клерикални кругови (придошли из средње Далмације), нападајући локалне Србе (католике и православце), а чак су почела и хапшења најугледнијих Срба, међу којима су се нашли и дубровачки начелник Мелкиор-Мелко П. Чингрија (1873-1949), гроф Иво К. Војновић (1857-1929), маркиз Луко Бунић/Бона (1863-1940), члан управе српског Гимнастичког друштва „Душан Силни“, те још један племић, др Иван Т. Гризогоно (1871-1945), српски политичар из Цавтата и саветник Покрајинског суда (Задарски окружни суд), као и адвокат др Стијепо Кнежевић (1870-1950), стручњак за поморство и посланик са српске листе, затим Кристо П. Доминковић (1877-1946), уредник гласила Срба католика „Дубровник“ и члан управе Гимнастичког друштва „Душан Силни“, па доктор филозофије Франо/Фрањо Кулишић (1885-1915), секретар Књижевног одбора „Матице српске“ у Дубровнику (период: 1913-1915), секретар Просветно-привредног друштва „Српска зора“ и потстароста Гимнастичког друштва „Душан Силни“, политичар др Антун Пуљези (1858-1927), председник Управног одбора „Српске банке у Приморју“ и председник председништва Српске народне странке на Приморју, сликар колористичког експресионизма Марко Игњат-Инко Јоб (1895-1936), …итд.
Због свега овог (из безбедносних разлога) породица је била приморана да Перу Будманија пребаци на имање у Кастел Ферети, где је он и умро 27. децембра 1914. године.

Види још

• Медо Пуцић
• Антун Фабрис
• Дубровник
• Далмација
• Списак почасних чланова СКА
• Историја српског народа

Литература

• Луко A. Зоре (1846-1906): „Medo knez Pucić“, Slovinac № 23 (Дубровник: Штампарија Драгутина Претнера, 1882)

• Антун Фабрис (1864-1904): „Dubrovnik kalendar za prostu godinu 1897“ (Дубровник: Српска дубровачка штампарија Антуна Пасарића, 1896)

• Антун Фабрис (1864-1904): „Dubrovnik kalendar za godinu 1898“ (Дубровник: Српска дубровачка штампарија Антуна Пасарића, 1897)

• Антун Фабрис (1864-1904): „Dubrovnik kalendar za godinu 1902“ (Дубровник: Српска дубровачка штампарија Антуна Пасарића, 1901)

• Valentine Emanuel Patrick MacSwiney (1871-1945): „Le Monténégro et le Saint-Siège. La question de Saint-Jérôme“ (Rome: Imprimerie coopérative sociale, 1902)

• Богдан Д. Медаковић (1854-1930): „Србобран“ (Загреб: Српска народна самостална странка, 1906)

• Antun J. Cuvaj (1854-1927): „Građa za povijest školstva kraljevina Hrvatske i Slavonije od najstarijih vremena do danas“, 2. ispravljeno i popunjeno izdanje Knj. 10 (Zagreb: Kraljevska hrvatsko-slavonsko-dalmatinska zemaljska vlada. Odjel za bogoštovlje i nastavu, 1913)

• Josip Drezga (18??-19??): „Evropejski rat: Nosioci velikosrpskog pokreta“, Двонедељник Hrvatska misao (Šibenik: Josip Drezga, 3. август 1914. године)

• Branimir Gušić (1901-1975): „Ljetopis Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti za godine 1946-1948“, Knj. 55 (Zagreb: Jugoslovenska akademija znanosti i umjetnosti, 1949)

• Лазаp-Лазо М. Костић (1897-1979): „Католички Срби: Политичко-историска расправа“, Српски проблеми: Серија Националних списа (Toronto: Српски културни клуб „Свети Сава“ - Канада, 1963)

• Nikola Ivanišin (1923-2013): „Dubrovačke književne studije“ (Dubrovnik: Ogranak Matice hrvatske Dubrovnik, 1966)

• Mato Jerinić (1939-): „Dubrovnik“, Knj. XXI (Dubrovnik: Ogranak Matice hrvatske Dubrovnik, 1978)

• Радован Самарџић (1922-1994): „Историја српског народа: Од првог устанка до Берлинског конгреса 1804-1878“ (Београд: Српска књижевна задруга, 1981)

• Ivo Cecić (1927-): „Enciklopedija Jugoslavije“, Tom 2 / Bje-Crn (Zagreb: Jugoslavenski leksikografski zavod, 1982)

• Владимир Н. Ћоровић (1885-1941): „Историја Срба“, 3 део (Београд: Београдски издавачко-графички завод, 1989)

• Василије Ђ. Крестић (1932-): „Зборник о Србима у Хрватској“ / „Recueil des travaux sur les Serbes en Croatie“, Том 2 (Београд: Српска академија наука и уметности – Одбор за историју Срба у Хрватској, 1991)

• Јеремија Д. Митровић (1910-2011): „Српство Дубровника“, (Београд: Српска књижевна задруга, 1992)

• Коста Милутиновић (1909-1998): „Из историје народног препорода приморских Срба“ (Београд, Издавачка задруга „Политика и друштво“, 1994)
• Петар Милосављевић (1937-): „Српски филолошки програм“ (Београд: Требник, 2000)

• Бранко Брборић (19??-2006): „С језика на језик“, Том 2 Социолингвистички огледи (Београд: Центар за примењену лингвистику, 2001)

• Ни́на Ива́новна Не́вская (1931-): „Летопись Российской Академии наук: 1861-1900“ Том 3 (Са́нкт-Петербу́рг: Нау́ка, 2003)

• Дејан Ђ. Медаковић (1922-2008): „Срби у Загребу“ (Нови Сад: Прометеј, 2004)

• Pavao Knezović (1949-): „Rešetarov odnos prema hrvatskom latinitetu“ (pp. 177-192), Zbornik o Milanu Rešetaru: književnom kritičaru i filologu. Zbornik radova s Međunarodnoga znanstvenog skupa: Beč 25. rujna 2004, Dubrovnik, 1.-2. listopada 2004, Hrvatski književni povjesničari. Znanstveni zbornici; Sv. 9 (Zagreb: Hrvatski studiji Sveučilišta, 2005)

• Љубомир Никић (1925-1990) / Никша Н. Стипчевић (1929-2011) / и др.: „БУДМАНИ Петар, Перо“, Грађа за Биографски речник чланова Друштва српске словесности, Српског ученог друштва и Српске краљевске академије 1841-1947 (Београд: Српска академија наука и уметности, 2007)

• Петар Милосављевић (1937-) / Бојан Радић (1980-): „Новосадски скуп »Српско питање и србистика«: Бечки договор, Новосадски договор, Новосадски скуп и судбина српског народа“, Библиотека Србистика (Београд: Мирослав, 2008)

Галерија: Петар В. Будмани

• 
  Опис илустрације:
  Књига „Рјечника хрватскога или српскога језика“, Dio V (1898-1903).
  Аутор:
  Перо В. Будмани (1835-1914).
• 
  Опис илустрације:
  Текст говора Пере В. Будманија (1835-1914), на погребу кнеза Меда М. Пуцића 1882. године.
• 
  Статистички подаци објављени у листу-календару „Dubrovnik“ 1897. године.
  Како стоји на страни 68., у тексту испод табеле („Po manama“), то је попис становништва из 1890. године, у који је укључена и војна посада.
  Календар је био за наредну 1898. годину, а уређивао га је Антун Фабрис (период: 1897—1903), дубровачки Србин католик.
• 
  Упоредни статистички подаци објављени у листу-календару „Dubrovnik“ из 1901. године.
  Упоредни преглед пописа становништва из 1890. и 1900. године.
  Календар је био за наредну 1902. годину.
• 
  Опис илустрације:
  Насловна страна новина „Хрватска мисао“ од 3. августа 1914. године, са списком ухапшених Срба у Далмацији.
• 
  Опис илустрације:
  Детаљ насловне стране новина „Хрватска мисао“ од 3. августа 1914. године, са списком ухапшених Срба у Далмацији.

Спољашње везе

• Биографија на сајту САНУ