Петар Велимировић

Петар Велимировић (Сиколе, Неготин, 16. јануара 1848 — Београд, 23. децембар 1911^[1] или 1921. ^[2]^[3]) био je српски политичар.

Биографија[уреди]

Завршио је Политехнику у Цириху. Године 1876. је био хапшен као следбеник Светозара Марковића због учешћа у социјалистичким манифестацијама у Крагујевцу, а затим је емигрирао у Угарску.

Први пут је изабран за народног посланика 1880..

Један је од оснивача Радикалне странке. После угушења Тимочке буне 1883. емигрирао је у Бугарску.

За министра грађевина изабран је 1887. у кабинету Јована Ристића, а исти ресор је имао је у кабинетима Ђорђа Симића, Николе Пашића и Саве Грујића.

Крајем 1902. формирао је свој кабинет, који је био кратког века (месец дана).

Године 1903, председава заседању Народне скупштине, на којој је донета одлука о избору Петра I Карађорђевића за краља Србије.

Други пут је био на челу кабинета од 7. јула 1908. до 11. фебруара 1909. године.

^ Политика, 27. децембар 1911, стр. 2, Приступљено 23. 4. 2013.
^ Народна енцикопедија 1925-29
^ Текст Мирослава Стојковића, вишег стручног саветника Инститта та саверемену историју Београд у Енциклопедији Југославије ЈЛЗ Загреб 1971 том 8 стр.476.

Овај биографски чланак је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.