Петар Костић (књижевник)
Петар Костић | |
|---|---|
 Аксентије Мародић - Петар Костић, Галерија Матице српске | |
| Пуно име | Петар Костић |
| Датум рођења | 12. јун 1852. |
| Место рођења | Призрен Османско царство |
| Датум смрти | 12. јул 1934. (82 год.) |
| Место смрти | Скопље Краљевина Југославија |
Петар Костић Бројанин (Призрен, 12. јун 1852 — Скопље, 12. јул 1934) био је српски књижевник, сенатор, ректор и национални радник.[1]
Породично порекло[уреди | уреди извор]
Пореклом је из знамените бродске породице Лековци. Његова стрина Божана је последња хришћанка која је рођена, живела и умрла у Гори 1856. године.[2] О себи и кући у Призрену бележи: "Као што сам напред навео, ја сам се родио 12/25. јуна 1852. године, у уторак, а у бившој нашој кући, у садашњој улици св. Прокопија, која се налази прва с десне стране при уласку у ту улицу, а у њеној старој згради, јер на место нове зграде са две улице био је тада чардак са отлуканом, а на доњем спрату, при земљи, ахар (коњушница).[3]
Призренска богословија[уреди | уреди извор]
Одмах након тога ступио је на дужност наставника Призренске богословије.[1] Током 1880. постао је управник богословије.[1] Писао је писма српској влади о стању у Старој Србији. Једно његово писмо о политичком стању ухватили су чланови Призренске лиге, па су га турске власти затвориле у Битољу.[1] Ослобођен је након руских и српских ургенција, али уз услов да заувек напусти Османско царство.[1] Након боравка у Београду ипак му је омогућено да се 1881. врати у Призрен.[1] По смрти ректора И. Ставрића замењивао је ректора, a за управника (ректора) постављен је 27. децембра 1882. године и био је до 4. априла 1889. године, четврти по реду ректор ове богословије. Отишао је 1884. у Цариград да тражи дозволу за штампање школских књига за школе у Старој Србији.[1] Дозволу је добио током 1885.[1] И када се 1889. окончао његов мандат ректора боголсовије и даље је био повереник српске владе, а са турским властима је преговарао о богословији и другим школама у Старој Србији. Као председник просветне комисије подизао је школе, постављао учитеље и обезбеђивао финансирање и књиге.[1] Говорио је турски и албански. У Призрену се у време његовога управљања богословијом налазио и његов пријатељ руски конзул Иван Јастребов, који је својом дипломатском активношћу штитио Србе на Косову и Метохији, настојећи да спречи њихово исељавање и десрбизацију.
У Солуну и Скопљу[уреди | уреди извор]
Основао је Српску гимназију у Солуну и био њен директор од 1894. до 1897. године.[1] У Призренску богословију вратио се 1897. Убрзо је дошао у сукоб са рашко-призренским митрополитом Дионисијем, па су га преместили 1898. у Скопље.[1] Затим је, по потреби службе, радио у Митрополији у Скопљу и вршио низ важних поверљивих националних послова за време Турске.
Повратак у Призрен[уреди | уреди извор]
Био је незадовољан премештањем у Скопље, па му је 1901. одобрен повратак у Призрен, где је од 1901. до 1920. био секретар Рашко–призренске митрополије.[1] Пензионисан је као професор Призренске богословије 1922. године. Један је од најистакнутијих српских првака у Старој Србији. Учесник је Прве српске конференције (1908) Срба у Османском царству и један од оснивача Српске демократске лиге. Током 1909. био је председник скупштине Срба у Османском царству.[1] Током Првога светскога рата интерниран је 1916. у Бугарску, а окупатори су уништили његову библиотеку и архиву.[1] Објавио је четири књиге и на десетине радова у периодици, углавном из историје културе Призрена и Старе Србије. Записивао је српске народне обичаје и обреде у Старој Србији. Писао је и о народном, просветном и црквеном животу Срба у Призрену. Спасио је многе српске драгоцености, којима је запуштањем претила сигурна пропаст.
Библиографија[уреди | уреди извор]
- Костић, Петар (1928). Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX веку. Београд: Народна мисао.
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Станковић, Векослав А. (2000). Порекло Петра К. Костића књижевника и сенатора из Призрена (PDF). Зборник радова књ. 50. Београд: Географски институт „Јован Цвијић” САНУ. стр. 87—92. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 12. 2016. г. Приступљено 17. 12. 2016.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Знаменити Призренци: Петар Костић Архивирано на сајту Wayback Machine (13. септембар 2016)
