Петар Мирослављевић
| Петар хумски велики кнез | |
|---|---|
 Златна појасна копча (запон) хумског великог кнеза Петра из прве половине 13. века | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | друга половина 12. века |
| Датум смрти | прва половина 13. века |
| Родитељи | Љубомир (?) или Мирослав Завидовић (?) |
| Хумски велики кнез | |
| Период | последње године 12. века - прве деценије 13. века |
| Претходник | Мирослав Завидовић (?) |
| Наследник | Андрија Мирослављевић (?) |
Петар Хумски или Петар Захумски (друга половина 12. века - прва половина 13. века) био је велики кнез у Хумској земљи и неретванској Крајини током последњих година 12. века и првих деценија 13. века, за време владавине српског великог жупана и краља Стефана Немањића (1196-1227).[1][2][3] Према неким ранијим историографским претпоставкама о Петровом пореклу, у разним радовима је био помињан и као Петар Мирослављевић или Петар Мирославић, али новија научна истраживања су показала да се Петар не може поуздано сматрати сином хумског великог кнеза Мирослава.[4]
Биографија
[уреди | уреди извор].jpg)
Историјска сазнања о хумском великом кнезу Петру почивају на две врсте историјских извора. У прву и уједно најважнију спадају извори првог реда, настали за време Петровог живота или недуго потом (дело Томе Сплићанина под насловом Historia Salonitana и остали извори из 13. века), док у другу спадају подаци сачувани у каснијим наративним изворима, односно у историографским делима Мавра Орбина, Јакова Лукаревића, Ивана Лучића и Јунија Растића.
Према казивању хроничара Јунија Растића (умро 1735. године), који је податке преузимао из старије дубровачке изворне грађе, Петар је био син хумског великог кнеза Мирослава, брата српског великог жупана Стефана Немање.[5][6] Насупрот томе, старији хроничар Мавро Орбин у свом делу под насловом Краљевство Словена (1601) није доводио Петра у родбинску везу са Мирославом, те га стога није уврстио ни у своје генеалошко стабло Немањића.[7]
Додатни изазови проистицали су из казивања Јакова Лукаревића (умро 1615. године) у чијем је историографском делу из 1605. године (под насловом: Опширни извод из дубровачких летописа) саопштен низ података о тадашњем хумском кнезу званом Пердика, који је по Лукаревићу био син извесног Љубомира,[8] чиме је постављена основа за покретање додатних питања о пореклу, значењу и веродостојности саопштених података.[9]
Полазећи од поменутих података, историчари су покушали да разреше нека од отворених питања, а посебна пажња поклоњена је подацима Томе Сплићанина о Петровом нећаку Тољену.[10][11][12] Тим поводом су начињени и извесни превиди: сматрајући да је и хумски кнез Андрија у свом уговору са Сплићанима из 1241. године поменуо Тољена као свог нећака, Љубомир Ковачевић је изнео претпоставку да су Петар и Андрија били браћа, закључивши да је Петар, као и Андрија, био син кнеза Мирослава,[13] али увидом у текст поменуте исправе утврђено је да се Тољен у њој не помиње, чиме је показано да се Ковачевићеве генеалошке претпоставке не могу одржати.[14][15][16]
Преиспитивањем доступних изворних података у склопу новијих научних истраживања, веродостојним се сматрају вести Мавра Орбина по којима је након смрти великог кнеза Мирослава између 1196. и 1199. године у хумским областима дошло до избијања немира током којих су великаши протерали из земље Мирослављеву удовицу заједно са сином Андријом, а власт су предали Петру, који је тиме постао нови велики кнез хумски. Те промене су временом навеле српског великог жупана Стефана Немањића да се умеша у решавање спорова у Хумској земљи, највероватније пре 1216. године. Након сукоба са Петром, хумске области су подељене на следећи начин: Стефан је заузео већи део Хумске земље, дајући Андрији на управу јужни део области (Стонско приморје и Попово), док се Петар морао повући према северозападу, задржавши управу над територијом од Неретве до Цетине. Према казивању Томе Сплићанина, Петар је током треће деценије 13. века постао и кнез Сплита, што је довело до покретања разних спорова услед којих је папски легат Аконције ставио Сплићане под интердикт.[17]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Ћирковић 1981, стр. 266.
- ^ Ферјанчић 1981, стр. 302.
- ^ Мишић 1996, стр. 114.
- ^ Порчић 2016, стр. 203-220.
- ^ Nodilo 1893, стр. 66.
- ^ Порчић 2016, стр. 213.
- ^ Orbini 1601.
- ^ Luccari 1605, стр. 30.
- ^ Порчић 2016, стр. 212-213.
- ^ Lucius 1666, стр. 343, 346.
- ^ Rački 1894, стр. 114, 121.
- ^ Perić, Matijević-Sokol & Katičić 2003, стр. 184, 196.
- ^ Ковачевић 1884, стр. 110-118.
- ^ Lucius 1666, стр. 472-473.
- ^ Smičiklas 1906, стр. 134-135.
- ^ Порчић 1981, стр. 203-220.
- ^ Порчић 2016, стр. 212-214.
Литература
[уреди | уреди извор]- Динић, Михаило (1955). . „Три повеље из исписа Ивана Лучића”. Зборник Филозофског факултета. Београд. 3: 69—94.
- Динић, Михаило (1967). Хумско-требињска властела. Београд: Српска академија наука и уметности.
- Исаиловић, Невен (2021). „Хум и Хумска земља у титулатури средњовековних владара и великаша” (PDF). Српско писано насљеђе и историја средњовјековне Босне, Хума и Травуније. Бања Лука: Филолошки факултет; Филозофски факултет. стр. 13—37. Архивирано из оригинала 29. 06. 2024. г. Приступљено 17. 04. 2026.
- Јиречек, Константин (1892). . „Тољен: син кнеза Мирослава Хумског”. Глас Српске краљевске академије. 35: 1—15.
- Ковачевић, Љубомир (1884). . „Запон Хумског кнеза Петра”. Старинар. 1: 110—118.
- Luccari, Giacomo (1605). Copioso ristretto de gli annali di Rausa. Venetia: Antonio Leonardi.
- Luccari, Giacomo (1790) [1605]. Copioso ristretto degli annali di Ragusa (2. изд.). Ragusa: Andrea Trevisan.
- Lucius, Joannes (1666). De regno Dalmatiae et Croatiae libri sex. Amstelaedamus: Ioannes Blaeu.
- Мишић, Синиша (1996). Хумска земља у средњем веку. Београд: DBR International Publishing.
- Nodilo, Speratus, ур. (1893). Chronica Ragusina Junii Restii (ab origine urbis usque ad annum 1451) item Joannis Gundulae (1451-1484). Monumenta spectantia historiam Slavorum meridionalium. 25. Zagrabia: Academia scientiarum et artium Slavorum meridionalium.
- Orbini, Mauro (1601). Il Regno de gli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni. Pesaro: Apresso Girolamo Concordia.
- Орбин, Мавро (1968). Краљевство Словена. Београд: Српска књижевна задруга.
- Perić, Olga; Matijević-Sokol, Mirjana; Katičić, Radoslav (2003). Toma Arhiđakon: Historia Salonitana: Povijest salonitanskih i splitskih prvosvećenika. Split: Književni krug.
- Perić, Olga; Karbić, Damir; Matijević-Sokol, Mirjana; Sweeney, Ross (2006). Thomae Archidiaconi Spalatensis: Historia Salonitanorum atque Spalatinorum pontificum - Archdeacon Thomas of Split: History of the Bishops of Salona and Split. Budapest: Central European University Press.
- Порчић, Небојша (2016). „Прилог историографским портретима хумског кнеза Мирослава и његових потомака”. Споменица др Тибора Живковића. Београд: Историјски институт. стр. 203—220.
- Порчић, Небојша (2017). Документи српских средњовековних владара у дубровачким збиркама: Доба Немањића. Београд: Балканолошки институт.
- Rački, Franjo, ур. (1894). Thomas Archidiaconus: Historia Salonitana. Monumenta spectantia historiam Slavorum Meridionalium. 26. Zagabria: Academia scientiarum et artium Slavorum Meridionalium.
- Smičiklas, Tadija, ур. (1906). Diplomatički zbornik Kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije (PDF). 4. Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti.
- Ћирковић, Сима (1981). „Унутрашње и спољне кризе у време Немањиних наследника”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 263—272.
- Ферјанчић, Божидар (1981). „Одбрана Немањиног наслеђа - Србија постаје краљевина”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 297—314.
