Петар Палавичини

С Википедије, слободне енциклопедије
Петар Палавичини
Датум рођења(1887-06-15)15. јун 1887.
Место рођењаКорчула
Аустријска монархија
Датум смрти22. октобар 1958.(1958-10-22) (71 год.)
Место смртиДубровник
ФНР Југославија

Петар Палавичини (итал. Petar Pallavicini; Корчула, 15. јун 1887Дубровник, 22. октобар 1958) био је српски и југословенски вајар.

Биографија[уреди | уреди извор]

Дон Кихот, рад Петра Палавичинија 1927. (Музеј савремене уметности).

Клесарски занат учио на Корчули, а вајарство на Вајарско-каменорезачкој школи у Хоржицама (Чешка) 19051909. Студирао на Ликовној академији у Прагу 19091912. код професора Мислбека. Апсолвирао је вајарство у Бечу. Први светски рат затиче га у Чешкој. Прву самосталну изложбу имао је у Прагу 1919. године. Године 1921. долази у Београд. Његова кућа постала је стециште интелектуалних и уметничких кругова Београда. Био је професор на Уметничкој школи у Београду од 1924. до 1937. године. Један је од оснивача Уметничке групе Облик. Учествовао је на великом броју групних изложби у Југославији (Сплит, Осијек, Загреб, Љубљана, Београд, Нови Сад) и Европи (Барселона, Софија, Пловдив, Праг, Лондон, Париз, Рим, Москва, Лењинград, Братислава, Варшава, Краков, Будимпешта).

Уметност[уреди | уреди извор]

У раној фази био је под утицајем националног романтизма Ивана Мештровића. Око 1922. настаје његов препознатљиви израз који спада у најоригиналније и најмодерније у југословенском вајарству између два светска рата који је сам назвао „спиритуализовани кубизам“. Главна стилска одлика била је упрошћена форма, готово сведена на волуминозни цртеж коју је показао у низу портрета насталих током треће деценије. У циклусу статуета које је извео тридесетих година изражавао се наглашеном експресијом „готичких“ вертикала. Ове особине су обележиле његов целокупни каснији опус.

Најпознатија Палавичинијева дела су: Портрет Растка Петровића, 1922, Готска статуета, 1926, Дон Кихот, 1927, Девојка са зделом, 1932, Девојка која се чешља, 1933, Пролеће (Први цвет), 1939, За плавом птицом, 1939.

Уз Сретена Стојановића, Ристу Стијовића и Тому Росандића убраја се у протагонисте српске савремене скулптуре.[1]

Самосталне изложбе[уреди | уреди извор]

Одликовања[уреди | уреди извор]

Литература (избор)[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  • Документација Музеја савремене уметности, Београд
  • 1964 Енциклопедија ликовних умјетности 3, pp. 621, Југославенски лексикографски завод, Загреб
  • 1975 Југословенска скулптура 1870-1950, Југословенска уметност ХХ века, Музеј савремене уметности, Београд

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  1. ^ И. Просен, Милан (2007). „РЕЉЕФИ СРЕТЕНА СТОЈАНОВИЋА У РЕЦЕПЦИЈИ СТИЛА АР ДЕКО У СРПСКОЈ АРХИТЕКТУРИ”. Зборник Народног музеја. XVIII–2: 217—234.