Петар Чарнојевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Петар Чарнојевић
Petar Čarnojević.jpg
Гроф Петар Чарнојевић од Маче и Малог Оросина
Биографија
Датум рођења(1810-03-13)13. март 1810.
Место рођењаМача
 Аустријско царство
Датум смрти27. април 1892.(1892-04-27) (82 год.)
Место смртиФењ
 Аустроугарска

Гроф Петар Чарнојевић од Маче и Малог Оросина (мађ. Csernovits Péter; Мача (Macea), Румунија, 13. март 1810 - Фењ (Foeni), Румунија, 27. април 1892) је био угарски племић српског порекла, политичар, велики жупан Тамишке жупаније и краљевски комесар током Револуције 1848-1849. године.

Порекло[уреди]

Потиче из гране породице Јоакима, старијег брата Арсенија Чарнојевића. Јоакимов син Михајло добио је мађарско племство 1720. године. Он је из брака са Аном Јорге имао сина Јована, а из другог брака са Аном Ковањи (удовица Ранка Сировице) два сина: Павла и Симона. Ана Ковањи је из првог брака довела синове Арсенија (1716—1766) и Ђорђа (1720—1759), које је Михајло Чарнојевић усвојио 1742. године. Јованова и Павлова грана су остале без потомака, само је Симон имао наследнике; међутим, они су живели у Русији. Од усвојених синова Ранка Сировице Арсеније је имао осморо, а Ђорђе троје деце. Један од Арсенијевих синова био је Павле Чарнојевић (1755—1840), краљевски саветник, а његов унук Петар Чарнојевић. Конкретније, Петар је био праунук Ранка Сировице.[1]

Политичка каријера[уреди]

Изабран је 1843.[2] године у Арадској жупанији за либералног посланика у Угарски сабор. Иако лојалан угарским властима залагао се против асимилације, и за проширење права немађара. После Револуције два пута је хапшен (1849. и 1852), због повезаности са Лајошом Кошутом, али је убрзо пуштан на слободу. Године 1861. био је посланик на Карловачком благовештенском сабору, али у раду сабора и у политичком животу Срба није учествовао.[3] Био је мецена арадског позоришта. Од 1865. до 1875. био је посланик Угарског парламента у три циклуса.[4]

Револуција 1848-49. године[уреди]

Револуционарна влада Лајоша Баћањија именовала га је крајем априла 1848. за краљевског комесара и великог жупана Тамишке жупаније са задатком да умири устанике у јужној Угарској. Такође му је додељена и титула тамишког грофа. Функцију комесара обављао је од 27. априла до 28. јула 1848. године. Првобитно је требало да испита захтеве устаника, и, по могућству, постигне договор у оквиру закона Краљевине Угарске. Међутим, након немира у Великој Кикинди и уништавања зграде Диштрикта његова овлашћења су проширена и мисија промењена. Сада је за циљ имао успостављање реда и мира, имовинске и личне безбедности у Торонталској жупанији и кажњавање виновника за нереде у Великој Кикинди. На територијама жупанија Бачко-Бодрошке, Торонталске, Тамишке, Крашовске и Арадске, те у краљевским градовима Суботица, Сомбор, Нови Сад, Арад и Темишвар, као и у Шајкашкој области, требало је да буду формирани преки судови.[1]

Његов приступ заснивао се на мирном решењу конфликта, како би будући суживот Срба и Мађара био могућ. И једна и друга страна су га осудиле - Срби су сматрали да је издао националне интересе, док су му Мађари замерали неодлучност и оклевање да употреби силу како би угушио Буну. Када је у јулу 1848. мађарска влада одлучила да оружјем сломи устанак Чарнојевић се отворено супротставио таквом решењу и потом је разрешен дужности. На његово место дошао је Тамишки поджупан Сава Вуковић.[1]

Био ожењен Ружом, ћерком капетана Мише Анастасијевића.[5]

Петар Чарнојевић умро је 1892. године у Фењу, а његови посмртни остаци пренети су у породичну гробницу у Руско Село код Кикинде.[3]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Ђере, Золтан (2000). „Дневник краљевског комесара Петра Чарнојевића из 1848. године”. Зборник Матице српске за историју. 61-62: 241—244. 
  2. ^ „Портрет Петра Чарнојевића”. Сербски народни лист. 28. 15. 7. 1843.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  3. 3,0 3,1 „Закон бича Петра Чарнојевића”. www.novosti.rs. 
  4. ^ „Magyar Életrajzi Lexikon 1000-1990”. mek.oszk.hu. Приступљено 26. 09. 2018. 
  5. ^ „Илија Сервијанер и дунавски Ротшилд”. www.srpsko-nasledje.rs.