Пета пролетерска црногорска ударна бригада

С Википедије, слободне енциклопедије
Пета пролетерска
црногорска ударна бригада
Yugoslav Partisans flag 1945.svg
Југословенска партизанска застава
Постојање11. јун 1942 — крај рата
Место формирања:
Смријечно, код Плужина
Формацијачетири батаљона
Јачина845 бораца[а]
ДеоНародноослободилачка војска Југославије Народноослободилачке војске Југославије
Ангажовање
Војне почастипролетерска од формирања
Одликовања
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден братства и јединста
Команданти
КомандантСава Ковачевић[а]
Политички комесарРадомир Бабић[а]

Пета пролетерска црногорска народно-ослободилачка ударна бригада била је бригада Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ), формирана одлуком Врховног штаба НОП и ДВЈ 11. јуна 1942. у Смријечну, код Плужина, од три батаљона Никшићког партизанског одреда и једног батаљона Зетског партизанског одреда. Имала је четири батаљона са 845 бораца. Први командант бригаде био је Сава Ковачевић, а политички комесар Радомир Бабић.[1][2]

Након формирања налазила се под непосредном командом Врховног штаба, а од 9. новембра 1942. до краја рата налазила се у састав Треће ударне дивизије. У току битке на Сутјесци, јуна 1943. претрпела је тешке губитке, од око 600 бораца, па је до септембра 1943. деловала раздвојено — два батаљона су се налазила у саставу Главне оперативне групе, а остали делови у Црној Гори.[1]

Бригада је у току рата три пута похваљена од стране Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита, а 46 њених бораца проглашено је за народне хероје Југославије. За заслуге у Народноослободилачком рату одликована је Орденом народног ослобођења и Орденом братства и јединства, а поводом петнаестогодишњице битке на Сутјесци 3. јула 1958. и Орденом народног хероја.[3]

Борбени пут Пете пролетерске бригаде[уреди | уреди извор]

Одмах по формирању, Пета пролетерска бригада стављена је под непосредну команду Врховног штаба НОП и ДВЈ и ангажована у борбама у Пиви, на Волујаку и Маглићу. Када је почео поход пролетерских бригада из рејона Сутјеске, 24. јунa 1942, остављена је на Зеленгори и Сутјесци, где је провела тридесет тешких дана. Под притиском јаких италијанско-четничких, а касније и немачких снага, бригада се, заједно с Херцеговачким партизанским одредом, комбинованим драгачевско-челебићким партизанским батаљоном, збегом и болницом, у борбама од 22. јула до 2. августа, пробила из рејона Зеленгоре до Прозора. На овом путу, водила је тешке борбе код Требичине, на Трескавици, Забрђу и Битовњи. Од тада до уласка у састав Треће ударне дивизије (9. новембра 1942) водила је борбе око Горњег Вакуфа, Бугојна, Фојнице, Прозора и Травника, и имала значајну улогу у стварању нових партизанских јединица.[1][2]

Од почетка новембра 1942. до краја јануара 1943. ангажована је у борбама у долини Врбаса и централној Босни — у новембру је учествовала у ослобођењу Јајца, а у децембру у његовој одбрани; у јануару је учествовала у ослобођењу Жепча, а потом у другим акцијама у централној Босни. Током битке на Неретви водила је борбе око Тешња и Горњег Вакуфа, а у борбама 15/16. и 16/17. фебруара заједно са Десетом херцеговачком и Првом далматинском бригадом заузела јако утврђено упориште Прозор. После успеха код Прозора, водила је двадесетодневне борбе у долини река Раме и Неретве. Поред осталог, у нападима на Коњиц (22/23, 24/25. и 25/26. фебруара) дала је огромне напоре да заузме ово најважније и најбоље брањено место на правцу наступања Главне оперативне групе у Херцеговини. У тешким борбама од 7. до 9. марта одбацила је јаке снаге 718. немачке дивизије у Коњиц, а потом је била заштитница снагама које су наступале према Невесињу.[1][2]

У противофанзиви Главне оперативне групе са Неретве на исток борећи се прешла је пут од Прења до Никшића и Подгорице. Најпре је учествовала у одбрамбеним борбама на левој обали Неретве и штитила наступање главних снага. Водила је тешке борбе за ослобођење и одбрану Невесиња (марта и априла), па извршила напад на Плану. У борби на Јаворку (1. и 2. маја), заједно са Другом пролетерском и Четвртом црногорском бригадом, разбила је неколико батаљона Италијана и четника. Након овога деловала је око Никшића и Подгорице. Њена два батаљона учествовала су у борбама са јаким четничким снагама у Пиперима, а код Биоча у разбијању 383. италијанског пука.[1][2]

Борци Пете пролетерске бригаде код Острога, 14. октобра 1943.

Током битке на Сутјесци, на правцу Никшић—Шавник, водила је огорчене борбе са снагама 7. СС дивизије „Принц Еуген“, а потом исцрпљујуће борбе на Комарници и Дурмитору. Од 4. до 13. јуна њени задаци постали су нарочито тешки — заједно са Првом далматинском и Трећом санџачком бригадом образовала је главну заштитницу снага Главне оперативне групе, осигуравала Централну болницу и имала задатак да се на погодном месту пробије из окружења. Најтеже борбе водила је 11, 12. и 13. јуна. У тешким борбама 11. и 12. јуна на Вучеву, под Маглићем, код Боровна, одбијени су јаки непријатељски удари. Истовремено је део снага покушао да успостави мостобран на левој обали реке Сутјеске. Бригада је, у саставу Треће ударне дивизије, 13. јуна прешла Сутјеску и уз херојски напор покушала да пробије непријатељски обруч. У судару с неупоредиво јачим снагама 7. СС дивизије, 118. дивизије и других непријатељских јединица, била је разбијена. Изгубила је око 600 бораца.[1][2]

Од 13. јуна до 11. септембра 1943. снаге Пете пролетерске бригаде деловале су раздвојено — два батаљона била су у саставу бригаде у источној Босни (долина Кријаве, Озрен, Коњух, Звијезда, Подроманија, Фоча и др), па у северној Херцеговини и западној Црној Гори, а остали делови били су стално у Црној Гори. Од септембра 1943. до краја године бригада је имала значајну улогу у стварању и одбрани слободне територије у западној Црној Гори, долини Зете и старој Црној Гори, као и у разоружавању италијанских снага и преласку делова дивизије „Тауринензе“ на страну Народноослободилачке војске. Од нарочитог значаја била су борбе вођене од 14. до 18. октобра за уништење Главног четничког штаба за Црну Гору, Боку и Санџак и четничког штаба јужног фронта.[1][2]

Од јануара до средине априла 1944. бригада је ангажована делом снага у долини Зете, а делом у северној Црној Гори. Почетком априла, поред осталог, учествовала је у борбама на сектору ПодгорицаДаниловград. У априлу и мају водила је тешке борбе за одбрану слободне територије у североисточној Црној Гори. Истакла се у Мојковачкој операцији, на Јадовнику и у прихвату Друге пролетерске и Пете крајишке дивизије које су се повлачиле из Србије. У Андријевичкој и Дурмиторској операцији водила је жестоке борбе у долини Зете и била на тежишту одбране у борбама на правцу Подгорица—КолашинМојковац.[1][2]

Јануара 1945. прешла је у источну Босну и учествовала у борбама на правцу КалиновикСарајево, а потом до 6. априла у Сарајевској операцији. Од ослобођења Сарајева до краја рата, деловала је најпре у Босанској крајини, а потом је ангажована у Карловачкој операцији и у ликвидацији снага немачке групе армија „Е“ у Словенији.[4][3]

Као једна од првих пет пролетерских бригада и јединица која је три пута имала веома значајну улогу у заштити рањеника, низа војних успеха и значајног политичког рада два пута је попуњавана борцима из других република (1942. из Далмације и Босне, а 1945. из Србије). У њеном саставу се од 1944. налазио батаљон састављен од држављана Совјетског Савеза који су побегли из немачког заробљеништва. У јединицама бригаде било је и до Италијана, Албанаца и припадника других народа.[4][3]

Командни састав бригаде[уреди | уреди извор]

Сава Ковачевић, први командант бригаде

Народни хероји бригаде[уреди | уреди извор]

Неки од 46 бораца Пете пролетерске црногорске ударне бригаде, који су проглашени за народне хероје Југославије:

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Приликом формирања бригаде

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж Leksikon NOR 2 1980, стр. 844.
  2. ^ а б в г д ђ е Narodni heroji 2 1982, стр. 410.
  3. ^ а б в Narodni heroji 2 1982, стр. 411.
  4. ^ а б Leksikon NOR 2 1980, стр. 845.

Литература[уреди | уреди извор]