Пета пролетерска црногорска ударна бригада

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Пета црногорска пролетерска ударна бригада
Quinta montenegrina 1942.jpg
Борци Пете пролетерске црногорске бригаде код Острога, 14. октобра 1943.
Постојање 11. јун 1942.
Место оснивања:
Смријечно у Пиви
Формација четири батаљона
Јачина 845 војника и официра
Део НОВ и ПО Југославије
Ангажовање
Одликовања
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден братства и јединста
Команданти
Командант Сава Ковачевић
Политички комесар Радомир Бабић

Пета пролетерска црногорска народноослободилачка ударна бригада је формирана одлуком Врховног штаба НОП и ДВЈ 11. јуна 1942. године у селу Смријечну, код Плужина, од три батаљона Никшићког партизанског одреда и једног батаљона Зетског партизанског одреда. Имала је четири батаљона са око 900 бораца.

Први командант бригаде био је Сава Ковачевић, политички комесар Радомир Бабић, а руководилац Политодјела (политичког одељења) Блажо Јовановић, народни хероји.

Бригада је у току рата три пута похваљена од стране Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита, а 46 њених бораца је проглашено за народне хероје Југославије,

Одликована је Орденом народног ослобођења и Орденом братства и јединства, а поводом петнаестогодишњице битке на Сутјесци, јуна 1958. године, одликована је и Орденом народног хероја.

Борбени пут Пете пролетерске бригаде[уреди]

Одмах по формирању бригада је стављена под непосредну команду Врховног штаба НОП и ДВЈ и ангажована је у борбама у Пиви, на Волујаку и Маглићу. Када је почео поход пролетерских бригада из рејона Сутјеске, 24. јунa 1942. године, бригада је остављена на Зеленгори и Сутјесци, где је провела тридесет тешких дана. Под притиском јаких италијанско-четничких, а касније и немачких снага, бригада се, заједно с Херцеговачким партизанским одредом, комбинованим драгачевско-челебићким батаљоном, збегом и болницом, у борбама од 22. јула до 2. августа, пробила из рејона Зеленгоре до Прозора. Тешке борбе водила је код Требичине на Трескавици, Забрђу и Битовњи. Од тада до уласка у састав Треће ударне дивизије (9. новембра 1942) водила је борбе око Горњег Вакуфа, Бугојна, Фојнице, Прозора и Травника, и имала значајну улогу у стварању нових партизанских јединица.

Од 9. новембра 1942. до краја јануара 1943. године била је ангажована у борбама у долини реке Врбаса и централној Босни: у новембру је учествовала у ослобођењу Јајца, а у децембру у његовој одбрани; 17. јануара је учествовала у ослобођењу Жепча, а потом у другим акцијама у централној Босни. За време битке на Неретви водила је борбе око Тешња и Горњег Вакуфа, у борбама 15/16. и 16/17. фебруара заједно са Десетом херцеговачком и Првом далматинском бригадом заузела јако утврђено упориште Прозор. После успеха код Прозора, водила је двадесетодневне борбе у долини река Раме и Неретве. Поред осталог, у нападима на Коњиц (22/23, 24/25. и 25/26. фебруара) учинила је огромне напоре да заузме ово најважније и најбоље брањено место на правцу наступања Главне оперативне групе у Херцеговини. У тешким борбама од 7. до 9. марта одбацила је јаке снаге 718. немачке дивизије у Коњиц; потом је успешно била заштитница снагама које су наступале према Невесињу.

У противофанзиви Главне оперативне групе са Неретве на исток борећи се прешла је пут од Прења до Никшића и Подгорице. Најпре је учествовала у обрамбеним борбама на левој обали реке Неретве и штитила наступање главних снага. Водила је тешке борбе за ослобођење и одбрану Невесиња (марта и априла), па извршила напад на Плану. У боју на Јаворку (1-2. маја), заједно са Другом пролетерском и Четвртом црногорском бригадом, разбила је неколико батаљона италијана и четника. После тога деловала је око Никшића и Подгорице. Њена два батаљона учествовала су у борбама са јаким четничким снагама у Пиперима, а у боју код Биоча у разбијању 383. италијанског пука.

У бици на Сутјесци на правцу Никшић-Шавник водила је огорчене борбе са снагама 7. СС дивизије „Принц Еуген“, па исцрпљујуће борбе на реци Комарници и на Дурмитору. Од 4. до 13. јуна њени задаци постали су нарочито тешки: заједно са Првом далматинском и Трећом санџачком бригадом образовала је главну заштитницу снага Главне оперативне групе, осигуравала Централну болницу и имала за задатак да се на погодном месту пробије из окружења. Најтеже борбе водила је 11, 12. и 13. јуна. У тешким борбама 11. и 12. јуна на Вучеву под Маглићем, код Боровна, одбијени су јаки непријатељеви удари. Истовремено је део снага покушао да успостави мостобран на левој обали реке Сутјеске. Бригада је, у саставу Треће ударне дивизије, 13. јуна прешла Сутјеску и уз херојски напор покушала да пробије непријатељев обруч. У судару с неуспоредиво јачим снагама 7. СС, |118. дивизије и других непријатељских јединица, била је разбијена. Изгубила је око 600 бораца.

Од 13. јуна до 11. септембра 1943. године снаге ове бригаде деловале су раздвојено - два батаљона била су у саставу бригаде у источној Босни (долина Кријаве, Озрен, Коњух, Звијезда, Подроманија, Фоча), па у северној Херцеговини и западној Црној Гори, а остали делови били су стално у Црној Гори. Од септембра до краја 1943. године бригада је имала значајну улогу у стварању и одбрани слободне територије у западној Црној Гори, долини Зете и старој Црној Гори, као и у разоружавању италијанских снага и преласку делова дивизије „Тауринензе“ на страну НОВЈ. Од нарочитог је значаја била борба за уништење Главног четничког штаба за Црну Гору, Боку и Санџак и четничког штаба јужног фронта (од 14. до 18. октобра).

Од јануара до средине априла 1944. године бригада је била ангажовала делом снага у долини Зете, а делом у северној Црној Гори. Почетком априла, поред осталог, учествовала је у борбама на сектору Подгорица-Даниловград. У априлу и мају водила је тешке борбе за одбрану слободне територије у североисточној Црној Гори. Истакла се у Мојковачкој операцији, на Јадовнику и у прихвату Друге пролетерске и Пете крајишке дивизије које су се повлачиле из Србије. У Андријевичкој и Дурмиторској операцији водила је жестоке борбе у долини Зете и била на тежишту одбране у борбама на правцу Подгорица-Колашин-Мојковац.

Јануара 1945. године бригада је прешла у источну Босну и учествовала у борбама на правцу Калиновик-Сарајево, а потом до 6. априла у Сарајевској операцији. Од ослобођења Сарајева до краја рата најпре је деловала у Босанској крајини, затим је била ангажована у Карловачкој операцији, па у ликвидацији снага немачке групе армија „Е“ у Словенији.

Као једна од првих шест пролетерских бригада, као јединица која је три пута имала веома значајну улогу у заштити рањеника, низа војних успеха и значајног политичког рада два пута је попуњавана борцима из других република (1942. из Далмације и Босне, а 1945. из Србије); 1942. у њеном саставу је био Зијаметски батаљон из Босне, а 1944/45. батаљон састављен од грађана Совјетског Савеза који су побегли из немачког заробљеништва. У јединицама ове бригаде било је и доста Италијана, Албанаца и припадника других народности.

Народни хероји Пете пролетерске бригаде[уреди]

Неки од 46 бораца Пете пролетерске црногорске ударне бригаде, који су проглашени за народне хероје Југославије су:

Литература[уреди]