Пета пролетерска црногорска ударна бригада

С Википедије, слободне енциклопедије
Пета црногорска пролетерска ударна бригада
Quinta montenegrina 1942.jpg
Борци Пете пролетерске црногорске бригаде код Острога, 14. октобра 1943.
Постојање11. јун 1942.
Место оснивања:
Смријечно у Пиви
Формацијачетири батаљона
Јачина845 војника и официра
ДеоНОВ и ПО Југославије
Ангажовање
Одликовања
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден братства и јединста
Команданти
КомандантСава Ковачевић
Политички комесарРадомир Бабић

Пета пролетерска црногорска народноослободилачка ударна бригада је формирана одлуком Врховног штаба НОП и ДВЈ 11. јуна 1942. године у селу Смријечну, код Плужина, од три батаљона Никшићког партизанског одреда и једног батаљона Зетског партизанског одреда. Имала је четири батаљона са око 900 бораца.

Први командант бригаде био је Сава Ковачевић, политички комесар Радомир Бабић, а руководилац Политодјела (политичког одељења) Блажо Јовановић, народни хероји.

Бригада је у току рата три пута похваљена од стране Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита, а 46 њених бораца је проглашено за народне хероје Југославије,

Одликована је Орденом народног ослобођења и Орденом братства и јединства, а поводом петнаестогодишњице битке на Сутјесци, јуна 1958. године, одликована је и Орденом народног хероја.

Борбени пут Пете пролетерске бригаде[уреди | уреди извор]

Одмах по формирању бригада је стављена под непосредну команду Врховног штаба НОП и ДВЈ и ангажована је у борбама у Пиви, на Волујаку и Маглићу. Када је почео поход пролетерских бригада из рејона Сутјеске, 24. јунa 1942. године, бригада је остављена на Зеленгори и Сутјесци, где је провела тридесет тешких дана. Под притиском јаких италијанско-четничких, а касније и немачких снага, бригада се, заједно с Херцеговачким партизанским одредом, комбинованим драгачевско-челебићким батаљоном, збегом и болницом, у борбама од 22. јула до 2. августа, пробила из рејона Зеленгоре до Прозора. Тешке борбе водила је код Требичине на Трескавици, Забрђу и Битовњи. Од тада до уласка у састав Треће ударне дивизије (9. новембра 1942) водила је борбе око Горњег Вакуфа, Бугојна, Фојнице, Прозора и Травника, и имала значајну улогу у стварању нових партизанских јединица.

Од 9. новембра 1942. до краја јануара 1943. године била је ангажована у борбама у долини реке Врбаса и централној Босни: у новембру је учествовала у ослобођењу Јајца, а у децембру у његовој одбрани; 17. јануара је учествовала у ослобођењу Жепча, а потом у другим акцијама у централној Босни. За време битке на Неретви водила је борбе око Тешња и Горњег Вакуфа, у борбама 15/16. и 16/17. фебруара заједно са Десетом херцеговачком и Првом далматинском бригадом заузела јако утврђено упориште Прозор. После успеха код Прозора, водила је двадесетодневне борбе у долини река Раме и Неретве. Поред осталог, у нападима на Коњиц (22/23, 24/25. и 25/26. фебруара) учинила је огромне напоре да заузме ово најважније и најбоље брањено место на правцу наступања Главне оперативне групе у Херцеговини. У тешким борбама од 7. до 9. марта одбацила је јаке снаге 718. немачке дивизије у Коњиц; потом је успешно била заштитница снагама које су наступале према Невесињу.

У противофанзиви Главне оперативне групе са Неретве на исток борећи се прешла је пут од Прења до Никшића и Подгорице. Најпре је учествовала у обрамбеним борбама на левој обали реке Неретве и штитила наступање главних снага. Водила је тешке борбе за ослобођење и одбрану Невесиња (марта и априла), па извршила напад на Плану. У боју на Јаворку (1-2. маја), заједно са Другом пролетерском и Четвртом црногорском бригадом, разбила је неколико батаљона италијана и четника. После тога деловала је око Никшића и Подгорице. Њена два батаљона учествовала су у борбама са јаким четничким снагама у Пиперима, а у боју код Биоча у разбијању 383. италијанског пука.

У бици на Сутјесци на правцу Никшић-Шавник водила је огорчене борбе са снагама 7. СС дивизије „Принц Еуген“, па исцрпљујуће борбе на реци Комарници и на Дурмитору. Од 4. до 13. јуна њени задаци постали су нарочито тешки: заједно са Првом далматинском и Трећом санџачком бригадом образовала је главну заштитницу снага Главне оперативне групе, осигуравала Централну болницу и имала за задатак да се на погодном месту пробије из окружења. Најтеже борбе водила је 11, 12. и 13. јуна. У тешким борбама 11. и 12. јуна на Вучеву под Маглићем, код Боровна, одбијени су јаки непријатељеви удари. Истовремено је део снага покушао да успостави мостобран на левој обали реке Сутјеске. Бригада је, у саставу Треће ударне дивизије, 13. јуна прешла Сутјеску и уз херојски напор покушала да пробије непријатељев обруч. У судару с неуспоредиво јачим снагама 7. СС, |118. дивизије и других непријатељских јединица, била је разбијена. Изгубила је око 600 бораца.

Од 13. јуна до 11. септембра 1943. године снаге ове бригаде деловале су раздвојено - два батаљона била су у саставу бригаде у источној Босни (долина Кријаве, Озрен, Коњух, Звијезда, Подроманија, Фоча), па у северној Херцеговини и западној Црној Гори, а остали делови били су стално у Црној Гори. Од септембра до краја 1943. године бригада је имала значајну улогу у стварању и одбрани слободне територије у западној Црној Гори, долини Зете и старој Црној Гори, као и у разоружавању италијанских снага и преласку делова дивизије „Тауринензе“ на страну НОВЈ. Од нарочитог је значаја била борба за уништење Главног четничког штаба за Црну Гору, Боку и Санџак и четничког штаба јужног фронта (од 14. до 18. октобра).

Од јануара до средине априла 1944. године бригада је била ангажовала делом снага у долини Зете, а делом у северној Црној Гори. Почетком априла, поред осталог, учествовала је у борбама на сектору Подгорица-Даниловград. У априлу и мају водила је тешке борбе за одбрану слободне територије у североисточној Црној Гори. Истакла се у Мојковачкој операцији, на Јадовнику и у прихвату Друге пролетерске и Пете крајишке дивизије које су се повлачиле из Србије. У Андријевичкој и Дурмиторској операцији водила је жестоке борбе у долини Зете и била на тежишту одбране у борбама на правцу Подгорица-Колашин-Мојковац.

Јануара 1945. године бригада је прешла у источну Босну и учествовала у борбама на правцу Калиновик-Сарајево, а потом до 6. априла у Сарајевској операцији. Од ослобођења Сарајева до краја рата најпре је деловала у Босанској крајини, затим је била ангажована у Карловачкој операцији, па у ликвидацији снага немачке групе армија „Е“ у Словенији.

Као једна од првих шест пролетерских бригада, као јединица која је три пута имала веома значајну улогу у заштити рањеника, низа војних успеха и значајног политичког рада два пута је попуњавана борцима из других република (1942. из Далмације и Босне, а 1945. из Србије); 1942. у њеном саставу је био Зијаметски батаљон из Босне, а 1944/45. батаљон састављен од грађана Совјетског Савеза који су побегли из немачког заробљеништва. У јединицама ове бригаде било је и доста Италијана, Албанаца и припадника других народности.

Народни хероји Пете пролетерске бригаде[уреди | уреди извор]

Неки од 46 бораца Пете пролетерске црногорске ударне бригаде, који су проглашени за народне хероје Југославије су:

Литература[уреди | уреди извор]