Сардички сабор

Помесни сабор Сардички је одржан 343. године у Сардици, данашњој Софији. Сабор је држан под заштитом западног цара Констанса, који је био присталица одлука Првог васељенског сабора. Сабор је вратио на катедре православне епископе истока, прогнане од аријанаца, а међу њима и Св. Атанасија Александријског. Сабор је донео двадест један канон. Један од учесника био је Гауденције (епископ Наисуса).

Сардички сабор је био локални сабор. Сократ Схоластик и Созомен датирали су овај сабор у 347. годину, али су у 19. веку научници закључили да се Сардички сабор одржао 343. или 344. године. Ово датирање су прихватили А. С. Павлов и Никодим (Милаш).

Сабор је сазван на заједнички захтев царева Констанса и Констанција II на граници Источног и Западног римског царства. Учествовали су и западни (94 делегата) и источни (76 делегата) епископи. Председавао је Хосије Кордовски. Протоген, епископ Сердике, заузео је друго место. Јован Зонара пише о разлозима за сазивање сабора: „Сардички сабор се одржао за време владавине Констанција, сина Константина Великог. Држећи се аријанске јереси, он је настојао да искриви догме и одлуке Првог сабора. Сазнавши за ово из извештаја тадашњег папе, његов брат Констанс, који је имао власт у Старом Риму, писао је да му прети ратом ако не престане да узнемирава Цркву и поткопава православну веру.”

Аријанска странка присутна на сабору покушала је да обезбеди осуду Атанасија Великог, који је такође присуствовао сабору, али су западни епископи, који су се придржавали никејске доктрине, ослободили Атанасија (међу Атанасијевим браниоцима био је и Серватије из Мастрихта). Аријанци су напустили Сердику и повукли се у Филипопољ, где су одржали свој сабор, осуђујући Светог Атанасија и дела Сардичког сабора. Што се тиче оних који су остали у Сардици, Сократ Схоластик извештава да су их „прво осудили због изгнанства, затим рашчинили Атанасијеве тужиоце, и коначно, задржавајући Никејско исповедање вере, одбацили термин 'неприлично', још јасније потврдили једносуштност и, пишући писма о томе, слали их свуда“.^[1]

Сабор је усвојио 20 канона, који су постали део општег кодекса канонског права у Православној цркви. Канони су одмах састављени на два језика: латинском и грчком. Одлуке Сабора посвећене су питањима управљања црквом, а неки од канона се тичу поретка власти искључиво у западним црквама. На Западу су канони Сардичког сабора неко време приписивани Првом васељенском сабору како би им се дао посебан ауторитет.

Из потписа владика испод дјела Сардичког сабора (данас Софија) 343. године (по Јастребову 347. г.), видимо владике: у Солуну - Аеција, у Скопљу (Дарданија) - Порегодија, у Улцињу - Македонија, у Деоклеанопољу (Дукља, Скадар?) - Басуса.^[2]

Види још

Референце

^ Elliott,, T. G. (1988). The date of the Council of Serdica. The Ancient History Bulletin. Calgary: University of Calgary. стр. 65—72..
^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 504.. Београд: Службени гласник.