Петровићи Његоши

Петровићи Његоши
Петровићи Његоши
	Грб династије Петровић Његош
Држава	Митрополија Црна Гора (1696—1781, 1784—1852); Књажевина Црна Гора (1852—1910); Краљевина Црна Гора (1910—1918)
Владарска титула	владика и митрополит; књаз; краљ
Оснивач	Данило I Петровић Његош
Посљедњи владар	краљ Никола I Петровић Његош
Актуелни старјешина	принц Никола Петровић Његош
Владавина	17—20. вијека
Смјена	26. новембра 1918. Подгоричком скупштином збачен је краљ Никола и Црна Гора је уједињена са Србијом
Националност	српска
Вјера	православна
Крсна слава	Ђурђевдан

Петровићи Његоши су српска династија која је владала Црном Гором од краја 17. вијека са мањим прекидима до Првог свјетског рата. Родоначелник династије Радул (у монаштву Петар) поријеклом је са планине Његош, по којем је братство и добила име.

С обзиром да током митрополитског периода власти, насљедни ниво није био по линији отац-син као код свјетовних династија, већ је избор падао на неког припадника из бројног братства Петровић Његош, Никољданским уставом из 1905. ограничена је династија на кнеза Николу, кнегињу Милену и њихову дјецу, па су тиме од познатијих чланова из династије искључени Шако Петровић Његош и Божо Петровић Његош са потомцима. Ово потврђује и други члан данашњег Закона о статусу потомака династије Петровић Његош, који је изгласан у Скупштини Црне Горе 2011. године.^[1]

Поријекло и значај

Вјерује се да је Богут(а) најстарији предак династије Петровић Његош. Богут је живио у вријеме битке код Велбужда и изградње манастира Високи Дечани, а можда и током 40-их година 14. вијека.^[2]

Према појединим изворима поријекло воде из Босне, из околине Зенице или Травника, одакле су крајем 14. вијека дошли у село Мужевице испод планине Његош у старој Херцеговини. Према предању, у селу су се населили не много након Косовске битке, док се према неким изворима ово могло догодити у 15.вијеку. Одатле одлазе ка старој Црној Гори, гдје се насељавају на Његушима, испод планине Ловћен, који се по њима тако прозваше.

По планини Његош су и добили династичко име које је први употребио владика Данило I кад је путовао у Русију. Судећи по једном потпису владике Данила I, гдје се он назива Војводић српске земље, може се претпоставити, да је то била једна од старих властелинских српских породица, која је, као и многе друге, због прилика које су настале у Босни након турског заузимања, напустила своје старо мјесто живљења.

Прошле су три до четири генерације, док се у тој породици родио Радул (који је у монаштву узео име Петар), а по којем се назваше Петровићи. Унук калуђера Петра, Шћепан Калуђеровић, био је кнез Његушки, који је због народних послова често одлазио у изасланство код патријарха у Пећку патријаршију те је због тога, као и своје правичности и одлучности стекао велики углед и поштовање у народу.^[2]

Шћепан је, поред друге дјеце, имао сина Николу (у монаштву Данило), који се као младић васпитавао и образовао у цетињском манастиру, али када је скадарски Сулејман-паша разрушио овај манастир, 1692. године, Никола се вратио кући својих родитеља. Крај 17. вијека био је, уопште, најкритичнији тренутак у историји Црне Горе. С посљедњим каменом манастира Ивана Црнојевића порушен је и посљедњи основ оне Црне Горе, коју су Црнојевићи засновали. Крајем 1696. Црногорци су се сакупили на сабору, да бирају себи владику и господара, те је њихов избор пао на Данила (Николу Шћепчевића) Петровића Његоша, који је био први владар Црне Горе из ове династије.

Постоје одређена оспоравања тезе да су Петровићи владали од времена владике Данила Петровића, с обзиром да је постојала у Црној Гори од Млечана дата титула гувернадура, који су носили припадници братства Радоњића. У свом писму из 1821. владика Петар I Петровић Његошпише: "Моме Господару… Радоњићу…на Његуше… Ваш…послушни слуга владика Петар." Међутим у народу је увек већи значај даван владици (митрополиту) него гувернадуру, те је стварна власт над Црном Гором проистицала из титуле митрополита. Виала Де Сомијер у своме путопису кроз Црну Гору наводи ривалство Радоњића и Петра I, док је тек Петар II Петровић Његош преузео потпуну световну власт од гувернадурске породице Радоњића (од Вуколаја Радоњића) укидањем гувернадурства 1831.^[3]

Петровићи су дали Црној Гори седам владара. Првих пет владара из овог братства били су у исто време и црквени поглавари−митрополити. Уједно као световни владари они су носили цивилно народно одјело и оружје. Изузев Петра I Петровића Његоша, чије приказе углавном имамо у митрополитској одежди. Иако је и он у вријеме рата носио цивилно народно главарско одијело и оружје. По хронолошком реду припадници династије Петровић-Његош који су владали Црном Гором су:

владика Данило I Петровић Његош ( око 1670— 1735), владао од 1696. до 1735.
владика Сава Петровић Његош (1702—1781), владао од 1735. до 1781. (Шћепан Мали преузео световну власт од 1767. до 1773.)
владика Василије Петровић (1709—1766), владао заједно са остарелим стрицем владиком Савом од 1750. до 1766.

(од 1781. до 1784. прекид владавине династије Петровић-Његош, у време митрополита Арсенија Пламенца)

владика Петар I Петровић Његош (Свети Петар Цетињски), (1748—1830), владао од 1784. до 1830.
владика Петар II Петровић Његош (1830—1851), владао од 1830. до 1851.
књаз Данило Петровић (1826—1860), владао од 1851. до 1860.
краљ Никола I Петровић Његош (1841—1921), владао као кнез од 1860. до 1910. као краљ од 1910. до 1918.

Значај, династије Петровић Његош је вишеструк у државотворном, културолошко-националном и духовом смислу. Током њихове владавине Црна Гора је искристалисала свој слободарски дух и постала стожер борбе за слободу на јужном дијелу српског етничког простора. Током њихове владавине остварена су значајна територијална проширења и државност Црне Горе. Са становишта шире српске заједнице, они представљају клицу из које је произишла идеја о националном ослобођењу и уједињењу. Од све три савремене српске династије Карађорђевићи, Обреновићи и Петровићи, Петровићи су најстарија и нејдуговечнија династија. У духовном и националном смислу, Свети Петар Цетињски (владика Петар I Петровић Његош) је један од највећих Светитеља Српске православне цркве, док се Владика Петар II Петровић Његош сматра једним од највећих пјесника српског романтизма и један од носиоца идеје националног препорода. Митрополија црногорско-приморска га је 2013. канонизовала као Светог Митрополита Петра Другог, Ловћенског тајновидца.^[4]^[5]^[6]^[5]

Период митрополита

Данило I Петровић Његош

(Његуши, око 1670 – Маине, 1735), владар Црне Горе и митрополит. Владао је од 1697. до 1735. године. За поглавара Цетињске митрополије изабран је 1697, као јеромонах, док је у епископa хиротонисан од стране патријарха Арсенија III Чарнојевића 1700. у Сечују (Угарска).

За владику Данила везује се позната Истрага потурица, почетком 18 вијека (око 1707.) догађај око ког се историчари данас споре да ли се заиста догодио.

У спољној политици долази до великог заокрета у Црној Гори. Умјесто дотадашњег везивања и тражење помоћи од Млетачке Републике, од вријемена владике Данила Црна Гора се везује за царску Русију. На позив руског цара Петра Великог 1710. балканским хришћанима да се укључе у борбу против Турске, владика Данило покреће нападе Црногораца на утврђене турске градове Никшић, Спуж, Гацко. И поред великих борби Црногорци не успевају да заузму градове. Ово је довело и до два казненог похода турске војске 1712. и 1714 на Црну Гору те је владика морао да се склони из Црне Горе. А сам Цетињски манастир је страдао. У аудијенцији у Русији бива примљен од стране руског императора Петар Великог, коме владика нуди политички споразум, да Црна Гора буде под покровитељством и заштитом руског цара. Од руског цара добија знатну финасијску помоћ за Цетињски манастир и Црну Гору, али не и могућност заштите од Османлија. Владика Данило успоставља контакте и са Аустријом у чију помоћ се такође уздао.

Иако је показивао одбојност у својим ставовима према Млетачкој Републици, ослањајући се до краја прво на Русију, а на другом месту на Аустрију, ипак је у другом делу своје владавине постигао војни споразум са Млечанима. Те помаже у њиховим ратовима са Турцима, нападом на Бар.

У многим писмима он се потписује као Митрополит скендеријски и приморски , што указује да је његова надлежност као митрополита превазила територијално тадашњу Црну Гору којом влада. Он је духовни поглавар православног становништва и у приморју , где влада Млетачка република. Те учествује у рјешавању читавог низа свакодневних, животних питања и проблема православног живља у приморју. Владика Данило учествује у помирењима између породица, када је предмет спора било убиство или крвна освета. У договору с млетачким властима утицао је и да се формира умирни суд од 24 члана, који је требало да пресуђује у споровима између црногорских племена и племена на територији Млетачке републике, као и да помогне одржавању пограничног мира. Одржавању мира и рјешавању међуплеменских спорова, као и очувању мира с Османлијама, углавном је било посвећено д‌јеловање митрополита Данила послије 1720. године.^[7]^[8]

Сава Петровић Његош

(Његуши 1702— Цетиње,1781), владар Црне Горе и митрополит. Владао је од 1735. до 1781. На предлог митрополита Данила, завладичио га је српски патријарх Мојсије Рајовић из Пећи приликом своје посјете Црној Гори током 1719. године. За живота митрополита Данила, млади владика Сава био је његов главни помагач у црквеним и народним пословима. Након Данилове смрти, 1735. године, постао је нови митрополит.

Водио је углавном мирољубиву политику. Са Млетачком Републиком трудио се да изгради добре односе. Бавио се смиривањем пограничних спорова између црногораца и племена у приморју. О чему је извештавао которског провидура. Често је боравио на млетачкој територији у приморју трудећи се да лично учествује у смиривању спорова. Био је обазрив да својим духовним деловањем у приморју не угрози односе са Млетачком републиком, с обзиром да је православно свештенство у приморју било доста незадовољно лошим односа Републике према њима. Путовао је у Русију 1742. како би од руске царице Јелисавете Петровне Романов добио новчану помоћ, по договору који је његов предходник владика Данило постигао са царем Петром Великим.

Након повратка у Црну Гору, његов синовац архимандрит Василије Петровић Његош му постаје помоћник, да би 1750. Василије такође био хиротонисан за владику чиме је постао Савин сувладар у Црној Гори. Сава је наставио да се бави државним и црквеним пословима и након 1750. док је његов далеко енергичнији синовац владика Василије деловао и размишљао више политички, чиме постаје значајнија политичка личност од Саве. Њихово сувладарство је било сложно. Владика Сава се све више повлачио и често боравио на Млетачкој територији док је млађи владика Василије био одређен за његовог наследника. Овиме је учвршћено наследно право братства Петровић Његош на митрополитску титулу на Цетињу. Међутим, владика Василије умире 1766. у Санкт Петрбургу приликом једног од својих путовања у Русију, те већ остарели Владика Василије остаје сам са потребом проналажења новог наследника. За свог насљедника и помоћника у управљању изабрао је свог синовца монаха Арсенија Пламенца, те је искористио посету бившег патријарха Василија I Бркића, последњег Србина патријарха на трону Пећке патријаршије прије њеног гашења, који се склонио на Цетиње, како би заједно са њиме извршио хиротонију Арсенија у владику.

Међутим, 1767. појављује се у Црној Гори један самозванац који се представио као руски цар Петар III Романов, који је избегао из Русије и нашао спас код Црногораца. Невероватним сплетом околности Црногорци га примају са одушевљењем повјероваши да се заиста ради о руском цару, те га на Свенародном збору 17.октобра 1767. проглашавају господаром народа и државе и проглашавају за цара Црногораца, назвавши га Шћепан Мали. И сам владика Сава је поверовао да је у питању лично руски цар, али је био довољно опрезан да о томе извести руског посланика у Цариграду. Посланик је одговорио да се ради о обичној варалици и самозванцу. Ово писмо владика је умножио и послао у нахије. Тиме је настао сукоб из кога је Шћепан изашао као победник, те је чак неколико недеља држао владику Саву у затвору. Шћепан Мали је дефакто владао Црном Гором шест година, доносио законе, руководио војском у ратовима, спречавао крвну освету, племенску анархију и отпочео уређивање цивилне власти. Његова појава изазвала је узнемиреност код Русије, Млетачке републике и Турске. Делегација руског двора није успела да убеди Црногорце да је у питању варалица, а турска војска која је нагрнула у Црну Гору није успела да ухвати Шћепана Малог. На крају је отрован 1773. од стране свог слуге, по налогу скадарског паше. Те се ситуација вратила на старо.

Неслога, карактеристична за племенска друштва, у Црној Гори била је појачана суревњивошћу између породице Петровића, која је давала владике и гувернадурске породице Радоњића. Чим је нестало Шћепана Малог борба за превласт избила је у први план. Обе стране настојале су да придобију наклоност руског двора. Гувернадур Јован Радоњић покушао је да обезбеди аудијенцију на руском двору, док је владика Сава послао свог синовца Петра Петровића у тајну аудијенцију. Међутим руски двор је одбио обе аудијенције, те је прихваћена заједничка аудијенција 1777. у којој су учествовали Јован Радоњић, Петар Петровић и сердар Иван Петровић. Након 6 месеци боравка у Русији, руска царица Катарина II их није примила, те су се разочарани вратили у Црну Гору. Стари владика Сава умире 1781. За Митрополита је изабран владика Арсеније Пламенац из братсва Бољевића, што је изазвало незадовољство главара.^[9]^[10]^[7]

Овиме је прекинут низ братства Петровића на челу Цетињске митрополије и Црне Горе до смрти владике Арсенија Пламенца 1784.

Василије Петровић Његош

(Његуши 1709—Санкт Петербург 1766.), владика Црне Горе, владао заједно са својим стрицем владиком Савом од 1750. до 1766.)

Као калуђер био је замјеник владике Саве приликом његовог путовања у Русију због сакупљања новчане помоћи за Црну Гору. Док се Сава залагао за добре односе са Млетачком Републиком, Василије је главни ослонац видио у Русији. Али се током Савиног одсуства трудио да задржи добре односе са Млецима, путујући у Венецију како би изгладио погоршане односе до којих је дошло упадом Црногораца на млетачку територију. У ову мисију је ишао самостално без договора са црногорским главарима, те је оптужен да је фалсификовао писма неких главара како би себе боље представио код Млетака. Повратком владике Саве из Русије дошло је због овога и до сукоба између њих двојице, али су сукоби вријеменом изглађени. Током 1749. произведен је у архимандрита, а углед у народу му је нарочито порастао јер је као лични изасланик српског патријарха Атанасија II Гавриловића путовао у Угарску како би посриједовао између Пећке патријаршије и српске цркве у Хабсбуршкој монархији око враћања одређених црквених ствари које је патријарх Арсеније IV Шакабента однио приликом друге велике сеобе Срба у Угарску (1727-1729). Године 1750. патријарх Арсеније II га је хиротонисао у владику, давши му титулу егзарх пећког патријарха. Као егзарх путовао је на бечки двор где је од царице тражио помоћ да се врате ствари Пећке патријаршије, али и да Аустрија заштити Црну Гору.

Незадовољан промлетачком политиком владике Саве, владика Василије Петровић се окренуо Русији. Сматрао је да се једино ослонцем на Русију може води борба против Турака и Млечана. Василије је почео да учвршћује пријатељске односе са Русијом и да ствара култ Русије у Црној Гори. Како би додатно заинтересовао Русију за Црну Гору написао је два рукописа о историји Црне Горе, које је послао у Русију да се штампају. Са препорукама владике Саве и црногорских главара одлази 1752. у Русију гдје бива примљен са знатном пажњом. У Црну Гору се враћа са великом новчаном помоћи за Цетињски манастир и Црну Гору. Повратком у Црну Гору налази владику Саву и одређене главаре у преговарима са Турцима око плаћања харача. Сава је био спреман на одређено попуштање како не би дошло до заоштравање односа са Турцима, чему се Василије жестоко супроставио.Његовим утицајем харачлије нису успеле да сакупе порез 1755. те су једва остали живи. Због тога је Босански везир пријетио владици Василију набијањем на колац. Млечани су због проруске агитације три пута покушавали да га отрују, али је владика Василије био опрезан, те у тој намери нијесу успели. Планирао је да уз руску помоћ присаједини Грбаљ и друге млетачке поседе у Боки. Такође велика побједа његове политике је одлука донијета на црногорском збору 1756. о неплаћању харача Турцима, као последњем виду вазалног односа. Ово је довело до рата са Турцима који су продрли у Катунску нахију, али не и до Цетиња. Мир је успостављен у јануару 1757. по којем су се Црногорци обавезали на плаћање пореза Турцима.

Приликом свог другог путовања у Русију 1757, ради сакупљања новца и покушаја новог заинтересовања руског двора за Црну Гору, увеличавао је слику о јачини црногорске војске. Уједно био је оклеветан и од стране црногорских главара који су се налазили са њиме у делегацији. Руска страна била је добро обавештена, те му је дала мање новца него приликом прве посјете. Такође са њиме је послала у црну Гору пуковника Пучкова који је требао лично да донесе 15.000 рубаља и да испита стварно стање у Црној Гори. Извештај пуковника Пучкова након посјете Црној Гори био је прилично неповољан по владику Василија и Црну Гору: народ је диваљ, живи без реда, главе падају због ситница, свештенство грабљиво, цркве пусте, руска помоћ раздељена владичиним рођацима. За Василија, у извештају, није било лијепе речи, док се за владику Саву и нашла по која. Како је све ово дјеловало на владику Василија, не зна се, али се зна да је променио и своје понашање: повео је мирољубиву политику, саветовао да се плаћа харач и предао се раду у циљу подизања економског стања Цетињског манастира. Те „мирне” Василијеве године потрајале су до јуна 1765, када је кренуо, по трећи пут у Русију. Овде је поново развио своју активност; молио је новац и протекторат Русије над Црном Гором. Од свега тога, није било ништа, а сам владика Василије Петровић Његош изненада је умро марта 1766. године у Петрограду (Санкт Петербургу), гдје је и сахрањен. Његов савладар и стриц Сава Петровић Његош умро је 1781.^[11]^[12]^[7]

Петар I Петровић Његош

(Његуши,1748—Цетиње,1830), владар Црне Горе и митрополит. Владао од 1784. до 1830. Канонизован као Свети Петар Цетињски.

Замонашен је са 12 година од владике Саве у манастиру Стањевићи. Владика Василије га на свом трећем путовању 1765. води у Русију ради додатног школовања, али је након смрти владике Василија 1766. био принуђен да се врати у Црну Гору. Учествовао је и у једној делегацији 1777. са гувернадуром Јованом Радоњићем и Иваном Петровићем која је ишла у Русију, али црногорску делегацију руска царица Катарина II није примила, због предходних догађаја око Шћепана Малог. Те су се након шест мјесеци чекања у Петрограду вратили у Црну Гору. Током владавине владике Арсенија Пламенца (1781-1784), био је изабран за његовог насљедника, чиме се ова титула вратила кући Петровића. Са писмо гувернадура Радоњића и потврдама сердара да је изабран за владику, уз дозволу аутријског цара 1784. одлази у Сремске Карловце код митрополита Мојсија Путника који га у присуству епископа бачког, вршачког и карловачког, хиротише у епископа Црне Горе, Скендерије и Приморја. Ово је период након гашења Пећке патријаршије, те различити дијелови српске цркве функционишу под различитим црквеним јурисдикцијама, углавном у зависности у којој држави се налазе. Аустрији, Турској, Млетачкој или тадашњој малој Црној Гори коју чине четири нахије,а која иако је дио Османског царства функционише цијели 18. вијек самостално трудећи се да сузбије стални турски притисак. Иако је српска црква не територији Аустрије са сједиштем у Сремским Карловцима била најугледнија и најутицајнија, полазећи од чињенице да је једино српски митрополит на Цетињу слободан, да је владика Василије Петровић Његош био егзарх Пећког патријарха , Митрополити Црне Горе (нарочито од вријемена Петра II) себи временом додају незваничну титулу чувара (егзарха) пећког трона, како би указали на немирење са чињеницом да је Пећка патријаршија угашена, те да ће до успостављања поново српске патријаршије у Пећи, они у духовном смислу чувати овај древни трон.^[13]

Ипак у складу са традиционалним обичајима који су подразумевали да одлуку народа и митрополита потврде и руски двор и Синод, дошло је до путовања владике Петра I у Русију 1785. године. Владикин боравак у Русији, на имању генерала Симеона Зорића, на које је дошао у пратњи Франа Долчија, будно је пратио Софроније Марковић, који је био на положају у руском министарству спољних послова, и који је ширио неистину да православни владика црногорски хоће да уз помоћ католичког попа Долчија – који је и аустријски шпијун – Црну Гору преведе у католичку вјеру.

Вољом кнеза Потемкина до владикиног поклоњења царици није дошло, већ је владика, без правог објашњења, грубо, трећег дана по приспећу, под војном пратњом, протеран из Русије, што због руско-аустријског споразума из 1782. године о подели интересних сфера на балканским подручјима Османског царства, што због руског уверења да је владика сувише наклоњен аустријској политици. Иако је у закаснелом писму руска царица Катарина II позивала владику да се врати, он се зарекао да његова нога више неће крочити у Русију. Све је ово утицало на владикин однос са Русијом, он не прекида односе са Русијом али покушава да од Аустрије издејствује помоћ у борби са Турцима. 1788. радо се одазива на позив Русије српском народу да се укључи у нови рат са Турцима, те заједно са руском војском нападају турске градове. Овај рат није донио већи успјех, осим што су Брда Бјелопавлићи, Пипери, Морача и Ровци формално потпали под црногорску власт.

Највећи непријатељ Црне Горе у том периоду је био скадарски Махмуд-паша Бушатлија, који се у једном моменту и одметнуо од Султана, са идејом прављења своје државне области. У оквиру свог посједа видио је и Црну Гору, коју је сматрао својим насљедством јер је тврдио да води поријекло од Станка најмлађег сина Ивана Црнојевића, који је послат у Цариград где је примио ислам и постао Скендер. Уједно турским освајањем Зете Црнојевића, Станко(Скендер) био је постављен за првог санџакбега новоформираног санџака Црна Гора. Махмуд Паша Бушатлија води неколико напада на Црну Гору и Брда. У бици на Мартинићима 1796. црногорска војска појачана са Пиперима и Бјелопавлићима, са свега 3.400 људи успјева да потуче снаге Махмуд-паше Бушатлије од 18.000 људи. Ова битка је прва велика побједа Црне Горе која је одјекнула широм Балкана и Европе. Исте године Махмуд-паша креће на Црну Гору са 40.000 војника. У бици на Крусима 6.500 Црногораца потукло је 24.000 Бушатлијиних војника. Погунуло је 3.400 Турака као и сам Махмуд-паша Бушатлија. У обије ове битке владика Петар I је заједно са гуварнадуром командовао и бодрио црногорце пред битку.

Пропашћу Млетачке Републике Наполеоновим освајањем, појављује се нова политичка и војна сила у региону, Француска. Владика Петар I 1802. године успоставља везу са Наполеоном обештавајући га о спремности балканских народа да отпочну ослободилачки рат против Турака, сумњајући у подршку Русије. Аустрија и Русија су сазнали за тајне везе владике Петра са Французима, који су подстицали народе на сукобе са Русима и Аустријом. Руски цар Александар I Павлович шаље генерал-лајтанта Марка Ивелића да смени владику Петра I због веза са Французима. Русија као противник Француске није могла да дозволи да се француски утицај учврсти у региону. Генерал Ивелић долази на границу у Боки Которској, са циљем да ухапси владику. Снабдевен са три значајна документа (царска грамата, грамата Синода Руске православне цркве и лично царево писмо), Ивелић је дошао у Котор почетком 1804. године. У сва три документа, критикован је и нападан владика Петар I као свјетовни и духовни поглавар. Те претераности, а и нетачности, као и Ивелићево роварење и оговарање, нису уродили плодом. Једноставно, Црногорци му нису вјеровали: затражили су да дође "прави Рус". Решење је нађено тако што је послат Александар Јосифович Мазуревски за руског конзула у Аустрији, а у Котор је дошао, августа 1804. године. Стабилан владичин положај у Црној Гори с једне, и немогућност да се призна царева грешка, с друге стране, сукоб су гурали према компромису. Он је нађен тако што је све сваљено на владичиног секретара опата Франциска Долчија де Вицковића. Он је осуђен на смрт, па помилован, а на неразјашњен начин, убрзо је умро у затвору. Овакав развој као да је одговарао руском цару, јер је почетком 1805. године послао владици нову грамату, помоћ од 3.000 дуката и личног изасланика Стевана Андрејевича Санковског.

Наполеонове битке и побједе имале су одраза и на Црну Гору. После пораза код Аустерлица, Аустрија се обавезала да ће Француској препустити Далмацију и Боку Которску. Против овога били су и Црногорци и Бокељи, а уз себе су имали и Русе, који су са неколико бродова допловили у Боку. Сви заједно заузели су Конавле и Цавтат, те опсели Дубровник, у коме су били Французи. У јесен 1806. године Французи су однели победу, чак су покушали да заузму и Херцег Нови. Рат и на овим просторима завршен је миром у Тилзиту (јул 1807), по коме је Бока Которска припала Француској. Односи Црне Горе са новим сусједом, дојучерашњим ратним противником, нису били добри. Било је доста мањих прекршаја са обије стране. Отишло се дотле да су Французи направили план напада на Црну Гору (1811). У овај дуел умешали су се и Енглези са својом флотом у Јадранском мору. Енглези су владици Петру I одмах саопштили да све што раде, раде у савезу са Русијом. Направљен је нови савез и започета су борбена дејства; Французи су поражени и сатерани у Котор. То је охрабрило владику да енергично крене на присаједињење Боке Которске Црној Гори. У том циљу, послао је свог човјека руском цару да изради сагласност. С друге стране, католички становници Боке послали су свог емисара у Беч да аустријском цару саопшти њихову жељу да Бока постане дио његове царевине. Тако је и било: мировним уговором у Паризу 30. маја 1814. године, одлучено је да Бока припадне Аустрији. Ово је довело до новог разочарења владике Петра I Петровића руском политиком.

Устанак у Србији 1804. године и догађаји који су усљедили у наредној деценији, били су преломни за целокупно Српство. Владика Петар I био је у деликатном положају; учешће Црне Горе у борбама против Турака, очекивали су и Срби у Србији и у Херцеговини. Свестан свог положаја, а саветован и од Русије да очува мир са Турском, владика је трпио Карађорђеве пријекоре: "Ми смо свагда и у срцу и у мисли да ћете Ви, кад било, српском народу у ослобођењу велика и моћна потпора бити". На промјену владичиног држања утицало је ступање Русије у рат против Турске. Заједно са херцеговачким Србима, нападнути су Турци у Никшићу и Клобуку, али - претрпљен је пораз.

На унутрашњем плану Владика Петар I Петровић Његош мирио је завађена племена и борио се против крвне освјете. Након херојских победа против Турака, владика је искористио нарасло народно самопоуздање да идеју јединства законски обликује на земаљском сабору на Цетињу (6/17. август 1796). Тада је, у присуству представника четири црногорске нахије, усвојена Стега црногорска и брдска која се сматра првим црногорским законским текстом. На основу ње 1798. усвојен је Законик опшчи црногорски и брдски, а други дио овог закона усвојен је 1802.

Владао је поуком, примјером, клетвом: „у мене изван пера и језика не имаде силе никакве за привести непокорне на послушаније”. Када није могао да се лицем у лице нађе са својим саговорницима, владика Петар I је слао писма, прогласе или „посланице”, које је он називао „књигама”. Сáмо управљање непослушним и својевољнима поданицима каква су била племена у Црној Гори тог периода, знало је бити изразито тегобно, па је владика Петар I каткад, као у посланици Његушима,1823. године, био приморан да поручи: „Ја сам одавна видио да овдје живјети не могу, и ево дође вријеме да од силе цетињске под старост бјежим из Цетиња… Да међу Турцима живим, не бих толики зулум трпио колико трпим од Црногорацах.” Премда га се нијесу бојали, јер није имао ни перјаника ни војника, ни оружја нити новца, његови поданици су га поштовали на невидљив начин. Посљедњих година живота владика Петар I је читао историјске списе и прикупљао документе о црногорској историји, па је као плод његовог рада посмртно изашла његова Кратка историја Црне Горе у „календару црногорском за годину 1835”.^[7]^[14]^[15]

Иако је током живота доживио неколико личних разочарења руским држањем по питању интереса Црне Горе, он у свом тестаменту поручује својим Црногорцима и Брђанима да ипак остану вјерни Русији, те проклиње сваког ко би и помислио да одступи од покровитељства Русије.^[16]Четири године након његове смрти извађено је из гроба његово нетрулежно тијело, мошти. Проглашен је у Српској православној цркви за Светог Петра Цетињског Чудотворца.^[17] ^[18]

Петар II Петровић Његош

(Његуши,1813—Цетиње,1851), владар и митрополит Црне Горе. Владао од 1830. (владика од 1833.) до 1851.

Рођен као Раде Томов Петровић, те је у народу и називан владика Раде. Јер у вријеме преузимања управе није био замонашен, а народ је владиком Петром називао само његовог стрица. Ознаке први и други након имена су историјски додате касније како би их разликовали. У српској историји и књижевности име Његош, без префикса у виду имена и презимена, везује се увијек само за Петра II Петровића Његоша, а вријеменом је евалиурало и у лично име које је присутно данас у Црној Гори.

Тражећи међу Петровићима свог насљедника, остарели владика Петар I је изабрао прво Митра Петровић, сина свог најстаријег брата Стјепана. Митар је умро након неколико година и Петар I је био приморан да пронађе другог насљедника. Своју пажњу је усмјерио на Ђорђија Савова Петровића, сина свог другог брата. Пошто је Ђорђије био неписмен, Петар I га послао у Санкт Петербург да похађа школу. Тамо је Ђорђије схватио да му се више свиђа живот у Русији него у Црној Гори. Свом стрицу је послао писмо у ком га је обавијестио да жели да се пријави у руску царску војску и затражио да буде ослобођен насљеђивања.Тако је избор владике Петра пао на Радета Томова, сина владикиног млађег брата.Те га проглашава за свог насљедника 1827. Међутим владика није имао новца да пошаље Радета на школовање у Русију, те га је лично подучавао, а касније му нашао и учитеља Симу Милутиновића Сарајлију.

У време смрти владике Петра I Петровића Његоша (1830), Раде је имао 17.година. Његово право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић који је сматрао да он треба да буде једини световни господар Црне Горе. Сазнавши за тајне везе Вуколаја Радоњића са Аустријом, црногорски главари су осудили гувернадура на смрт, али је млади Раде ту одлуку преиначио, пославши Вуколаја у изгнанство. Затим је издејствовао подршку црногорских главара да се укине титула гувернадура у Црној Гори.

Замонашен је 1831.узевши монашко име Петар. За јерођакона и јеромонаха рукоположио га је Митрополит рашко-призренски Ананије (1830—1836), који је младог Петра потом произвео и у звање архимандрита. Тиме је Његошев положај био знатно ојачан, иако још увек није био завладичен. Ово веома важно питање није могло бити ријешено одмах. Стицајем околности, у Црну Гору је током наредне, 1832. године, допутовао ужички епископ Никифор Максимовић (1831—1853) који је знатно помогао Његошу у вршењу црквених послова, пошто је као владика био у прилици да по Његошевом налогу рукополаже нове свештенике. Међутим, то је било само привремено рјешење, које је трајало до наредне године, када је коначно ријешено и питање о Његошевом владичанском звању. Године 1833. отпутовао је у Русију, Санкт Петербург, гдје је завладичен.

Почетак владавине Петра II Петровића Његоша, оживљава традиционални савез са Русијом. По савету Русије основан је Правитељствујушчи сенат црногорскоги и брдски, који је ограничавао власт Владике у световној власти. Формиран под утицајем Русије, Сенат је имао 12 чланова а председник је био дипломата у служби Русије Иван Вукотић, пореклом из Зете, а подпрједседник његов рођак Матија Вучићевић, такође послат од стране Русије. Ово је била прва модерна државна институција у историји Црне Горе и имала је законодавну, извршну и судску власт. Сам владика Његош није био члан Сената. Како би се спроводила власт основана је Гвардија, војно-полицијска формација. Она је имала регионалне представнике широм племенских територија, а сједиште јој је било у Ријеци Црнојевића. Сви њени виши заповједници су називани капетани и били су бирани међу најистакнутијим људима из братстава. Почетни број припадника Гвардије је био 150, али је касније тај број нарастао на 420. Затим су основани и перјаници, који су представљали личну Његошеву гарду. Током 1832. Његош покреће напад на Турке у зетској равници и напад на Подгорицу. Црногорска војска неспремна за рат у равници није се снашла, те су напади на утврђену Подгорицу били неуспешни. Ово је довело до одмазде Решид Мехмед-паше погроном над становништвом, упадом у црногорска села. Даљу освету Црногораца зауставили су Руси, како не би дошло до нових сукоба са Турцима. Са херцеговачким Турцима је такође дошао у сукоб око граховског поља, чији су становници претендовали да се споје са Црном Гором. До Боја на Грахову дошло је 1836. сукобом са војском Али-паше Ризванбеговића у којој су Турци одњели побједу. И у којој се истакао Смаил-ага Ченгић погубивши девет Петровића. Овај ће догађај имати велики утицај на Његоша, те ће потпомоћи завјеру у којој ће 1840.у Дробњаку бити убијен Смаил-ага. Због војних акција које је водио на своју руку, у Русији су му донеле епитет агресивног провокатора који изазива Османског царство, те је путовао 1837.у Санкт Петербург, како би свом покровитељу руском цару објаснио положај у ком се налази Црна Гора.

Са херцеговачким везиром Али-пашом Ризванбеговићем је након заједничког састанка у Дубровнику успоставио коректан и пријатељски однос, али је највећи Његошев противник пријетио са друге стране. Скадарски везир Осман-паша Скопљак мрзио је Његоша и Црну Гору, кривећи га за смрт Смаил-аге Ченгића чији је био зет. Заузевши важна оства Врањину и Лесендро у Скадарском језеру, Осман-паша Скопљак пријесеца трговину Црне Горе са Подгорицом. Без артиљерије Црногорци нијесу могли освојити ова утврђења. Осман-паша такође је подбуњивао погранична племена против црногорске власти.^[19]

Петар II Петровић Његош трудио се да модернизује Црну Гору. Основао је прву школу на Цетињу, а слао је и младиће на школовање ван Црне Горе. Био је дубоко свјестан потребе за образовањем младих нараштаја. За развој и јачање државе, неопходне су биле и финансије, јер руска новчана помоћ коју је Црна Гора добијала није била довољна. Донета је одлука 1837. о обавезном плаћању пореза, што је проузроковало незадовољство код племенских вођа. Године 1838, угостио је саксонског краља Фридриха Аугуста II, посвећеног природњака који је дошао у Црну Гору да проучава разноврсну флору Црне Горе. Његош је донио једну штампарију у Црну Гору. Друговао са Вуком Караџићем чији је књижевни и културни рад на националном пољу узузетно цјенио. С обзиром да је до тада сједиште све власти у Црној Гори био Цетињски манастир у коме су примани и боравили сви гости који су долазили, Његош наређује зидање првог световног државног здања на Цетињу, за примање званица, које је названо Биљарда, по соби у којој се налазио билијар.

Један је од највећих српских пјесника. Његош је остао упамћен као веома харизматична и маркантна личност српске историје, и такође као дубоко просветљена мисаона личност, о чему сведоче његова књижевна дела: Горски вијенац, Лажни цар Шчепан Мали и Луча Микрокозма која га стављају у сам врх српске националне књижевности. Иво Андрић га у свом дјелу назива Његош- трагични јунак косовске мисли.^[20] Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба.

Умро је млад од туберкулозе 1851.године. По сопственој жељи сахрањен је у капели на врху Ловћену. Канонизован је од стране Митрополије црногорско-приморске 2013. као Свети Митрополит Петар II Ловћенски тајновидац.^[4]

Период секуларних владара

Данило I Петровић Његош

(Његуши, 6. јун 1826 — Котор, 13. август 1860), кнез Црне Горе. Владао од 1852. до 1860.

Образовао се у Његошевој школи на Цетињу. Владика Петар II Петровић Његош примјетио је да је Данило веома бистар, те га је задржао на Цетињу и након завршене школе. Када се владици Његошу нарушило здравље у мају 1850. својим сарадницима је саопштио да намјерава да Данила одреди за свога насљедника. У августу 1851. Његош је Данила упутио у Русију на студије. Препоручио је да се неколико мјесеци задржи у Бечу да би се навикао на живот у туђини. У Бечу је Данило сазнао да је Његош умро. У његовом тестаменту Данило Петровић је одријеђен за насљедника. Међутим на скупштини на Цетињу 9. новембра 1851. за владара Црне Горе одријеђен је Његошев брат Перо Томов Петровић, предсједник Сената. На тој скупштини Перо Томов Петровић је сенаторима на другачији начин тумачио тестамент. Данило се обратио за помоћ руском цару тражећи да га призна за законитога владара Црне Горе. Русија је била покровитељица Црне Горе и стала је на страну Данила, кога су у децембру 1851. упутили у Црну Гору са чврстом решеношћу да подрже његов избор за владара. Данило се позивао на Његошев тестамент и на руску подршку, па је на његову страну стао најприје подпредсједник Сената Ђорђије Савов Петровић, а онда и двојица најутицајнијих сенатора Новица Церовић и Стефан Перков Вукотић. Након тога придобио је већину сенатора. На скупштини одржаној 1/13. јануара 1852. Данило је потврђен за владара Црне Горе.Тај избор признао је и Перо Томов Петровић.

Одлуком Сената и општег збора од 7/19. марта 1852. одлучено је да се Црна Гора прогласи насљедном кнежевином, а Данило Петровић кнезом Црне Горе. Тада је било одлучено да се раздвоји функција владике од кнеза као свјетовног владара и да Црна Гора постане свјетовна (мирска) држава. Данило је почетком априла 1852. стигао у Петроград. Руски цар Николај Први примио га је 27. јуна 1852. и признао Црну Гору за кнежевину а Данила за насљедног кнеза Црне Горе. Већ на почетку своје владавине показало се да Данило не намјерава да дијели власт ни са ким, осим једним дјелом са својим братом Мирком Петровићем. Турска је изразила негодовање због проглашења Данила I Петровића за кнеза Црне Горе.

Током 1852. Омер-паша Латас је наставио са разоружањем немуслиманског становништва у Херцеговини. Становништво херцеговачких пограничних крајева Зубаца, Бањана, Крушевице и Грахова било је спремно да се супростави акцијама разоружања. У Херцеговини на граници са Црном Гором средином 1852. гомилала се турска војска. Кнез Данило је у јесен 1852. послао своје представнике у Београд, да испита расположење српске владе о евентуалном рату. Међутим у то вријеме Илија Гарашанин је сматрао да је прерано за сукоб са Турском. У Херцеговини су се гомилале турске трупе, а са друге стране Црној Гори је пријетио и скадарски Осман-паша, који је поубијао десетак Црногораца, а онда је почео да подмићује великим новцем главне старешине Пипера. Кнез Данило је зато са дијелом војске кренуо на Пипере, где је попалио куће подмићених коловођа, а становништво Пипера је онда исказало покорност свом кнезу. Кнез Данило наредио је да се освоји тврђава у Жабљаку, за коју се тврдило да је неосвојива. Жабљак је 23. новембра 1852. ратним лукавством заузела група од само двадесетпет Црногораца. Осман-паша је након тешког моралног пораза са 6.000 војника кренуо на Жабљак, али никако није успјевао да растера Црногорце и деблокира град. Пошто се код тврђаве Жабљака био бој за морални престиж Црне Горе кнез Данило је под оружје позвао сво пунољетно мушко становништво до седамдесет година.Турска војска је имала огромне губитке под Жабљаком. У то вријеме црногорске чете су почеле да упадају у Херцеговину, са циљем да олакшају ситуацију за своју војску под Жабљаком. Порта је донела одлуку о нападу на Црну Гору. На захтев руске дипломације кнез Данило је 25. децембра 1852. повукао своју војску из Жабљака.

Турски султан формално је објавио рат Црној Гори 26. децембра 1852. Омер-паша Латас је био главнокомандујући турских снага, располагао је са 33.400 војника. Кнез Данило мобилисао је око 10.000 војника, односно сво мушко становништво способно за оружје. Почетком јануара 1853. Омер-паша Латас је наредио почетак операција. Његове главне снаге биле су распорјеђене на простору Подгорица-Спуж. Те је Данило главницу својих снага концентрисао управо на том правцу и сам је преузео заповједништво над јединицама на том правцу. На сектору према Црмници командовао је Ђорђије Петровић, према Никшићу је послао свога брата Мирка Петровића и Новицу Церовића, док су код Грахова командовали Јаков Даковић и Пајо Ковачевић. У овом рату посебно се истакла херојска одбрана манастира Острог од стране Црногораца под командом војводе Мирка Петровића, кнезовог брата. Након спајања турске војске из Херцеговине са главницом војске Омер-паше Латаса, Црногорци под командом Мирка Петровића и Новице Церовића били су принуђени да се повуку у горњи манастир гдје су издржали опсаду, док није стигло појачање од 300 бораца који су се пробили кроз турске линије и разбили опсаду. Интервенцијом руског и аустријског конзула рат је завршен потписивањем мира у Подгорици у фебруару 1853. А стање је враћено на статус кво, прије избијања рата. Овај рат је ојачао положај Црне Горе и углед кнеза Данила.

Изненађен слабљењем положаја Русије након Кримског рата 1856. Кнез Данило покушава да са Француском успостави однос, како би осигурао подршку у даљим борбама са Турцима. У том контексту и путује у Париз 1857. где се састао са Наполеоном III и француским министром иностраних послова. Западне европске силе су сугерисале Данилу да уколико не прихвати турски суверенитет неће моћи да опстане. Кнез Данило покушава да преговара са Турском тражећи неке територијалне уступке од Турске (у старој Херцеговини и Бар у приморју) за признање, што није прихваћено. Како је дошло до приближавања ставова Француске и Русије, није се више инсистирало на прихватању суверенитета Порте.

Кнез Данило наставља да потпомаже устаничке покрете против Турака у свом окружењу, у старој Херцеговини и у Васојевићима. Нови Херцеговачки устанак 1857, Луке Вукаловића који је подржавала Црна Гора потпалио је стара непријатељства са Османским царством. До Битке на Граховцу дошло је 10. маја 1858. Било је 7.500 црногорских војника, под командом кнежевог брата војводе Мирка Петровића, док је турска војска на висоравни Граховцу бројала је од 7.000 до 13.000 војника. Турска војска доживела је велики пораз. У бици је погинуло 2.500 турских војника и 200 црногорских војника. Црногорска побједа импресионирала је велике европске силе, а западна штампа је прењела детаљне извјештаје о тријумфу црногорске војске. У српским и јужнословенским земљама подигнут је углед Црне Горе и кнеза Данила. Резултат ове побједе је Међународна комисија која је након неколико тешких преговора 1859. разграничила Црну Гору и Турску и дошло је до међународног признања црногорских граница. Црна Гора је осигурала свој потпуни суверенитет над Граховом, Рудинама, Жупом Никшићком, дијелом Дробњака, Тушином, Ускоцима, Горњим Липовом, Горњим Васојевићима, дијелом Куча и Додошима.

На унутрашњем плану Кнез Данило I Петровић Његош 1855. доноси Законик Данила првог књаза и господара Црне Горе и Брда. Кнез је сам припремио законик, који је онда дао на увид својим секретарима Вуку Врчевићу и Милораду Медаковићу. Законик је имао 95 чланова. У првом члану је проглашена једнакост свих пред законом, а другим чланом гарантована је живот, слобода, част и иметак сваког Црногорца и Брђанина. Кнез је био врховни орган власти и неприкосновено лице, а вријеђање кнеза је изједначено са убиством и кажњиво је смртном казном. У законику је опстала народна скупштина, која је очувала традиционални дух.^[21]

По налогу Кнеза Данила десио се догађај забиљежен као похара Куча. Прва се десила 1855. а друга још тежа 1856, када је црногорска војска под командом кнежевог брата Мирка Петровића извршила тешке злочин над припадницима овог племена. Наводно је као разлог навођено што су Турци подстицали Куче на сукоб са црногорским племенима, али је прави разлог био одбијање Куча да плаћају порез јер га нијесу ни Турцима плаћали.

Кнез Данило I Петровић Његош убијен је у атентату приликом одмора у Котору 1860. Атентат је извршио Тодор Кадић из Бјелопавлића, јер се зарекао да ће се освјетити кнезу Данилу. Од 1859. дошло је до заоштравања односа између Аустрије и Црне Горе, јер је Хабсбуршка монархија сматрала национално ослободилачке покрете на јужнословенском простору револуционарном опасношћу. До данас није јасно разјашњено да ли је мотив убиства била искључиво лична освјета или политичко убиство.

Овај одељак je пренесен са веб-сајта srpskaenciklopedija.org под лиценцом CC Attribution-Share Alike 4.0 International

Никола I Петровић Његош

(Његуши,1841—Антиб,1921), кнез и краљ Црне Горе.Владао као кнез од 1860. до 1910. као краљ од 1910. до 1918.

Кнез Данило I Петровић Његош није имао дјеце, те је након његовог убиства владарски трон понуђен његовом брату, истакнутом војсковођи Мирку Петровићу. Међутим војвода Мирко не прихвата овај положај, већ препушта власт свом младом сину Николи, који је у том тренутку имао 19.година и био на школовању у Француској. На самом почетку владавине, млади кнез Никола I Петровић Његош наставља политику подршке херцеговачког устанка Луке Вукаловића, те му Турска објављује рат 1862. у којем турску војску поново предводи Омер-паша Латас. Ратна срећа овај пут није била на страни црногорске војске, иако је отпор турској војсци био жесток, тежи пораз је избјегнут потписивањем мира у Ријеци Црнојевића исте године. Границе су остале непромјењене, али се Црна Гора обавезала да неће помагати херцеговачке устанике. Друге неповољне одредбе споразума временом, уз помоћ великих сила, су некако заобиђене и превазиђене.

Долазак кнеза Николе на чело Црне Горе, поклапа се са доласком кнеза Михаила Обреновића на чело Кнежевине Србије. Михаило Обреновић шаље свог изасланика Милана Пироћанца да предложи савез Србије и Црне Горе. Споразум је постигнут 1866. те је договорено потпомагање српских устаничких покрета у областима под османском влашћу. Такође је договорено и уједињење ове двије српске књежевине, када дође до ослобођења од Османског царства. Искуство рата из 1862. донело је младом кнезу сазнање да је потребно модернизовати војску. У Сарадњи са Кнежевином Србијом покреће се и производња оружја у Црној Гори, такође добија и једну брдску артиљеријску батерију и 5.000 пушака. Официри из Србије обучавају војску и потпомажу њену реформу 1871. Кнез Никола води активну дипломатску политику. Путује у Француску 1867. гдје се састаје са Наполеоном III, 1868. путује у Русију гдје га цар Александар II дочекује са великим почастима. Са руском царском породицом успоставља присне односе. Боравио је и на дворовима у Бечу и Берлину. Са ојачаном војском од 17.000 људи, финансијски потпомогнута од савезника Кнежевине Србије и царске Русије, Црна Гора дочекује Велику источну кризу. Херцеговачки устанак српског народа против турске власти, познат као Невесињска пушка, избио је 1875. а касније се проширио и на Босну. Ово је била иницијална каписла да Србија и Црна Гора заједно објаве рат Турској. Током црногорско-турског рата 1876-1878 војска кнеза Николе успешно наступа у правцу Херцеговине ( Битка код Вучјег Дола 1876) али и у правцу зетске равнице (Битка на Фундини 1876.). У ове двије битке малобројнија војска кнеза Николе је до ногу потукла бројнију турску војску. У надалеко чувеној бици код Вучјег Дола, Црногорци и Брђани потпомогнути Херцеговцима су имали свега 72 погинула и 118 рањених, наспрам 4.000 погинулих и рањених турских војника, укључујући и самог Селим-пашу, три миралаја (пуковника) и 168 других официра. Уједно је заплењена 21 ратна застава. Уласком 1877. Русије у рат против Турске, Турци су морали да ангажују знатне снаге у Бугарској гдје је продрла руска војска , што се одразило и на црногорско ратиште. Стога кнежева војска осваја Бар и Улцињ почетком 1878. и тиме излази на Јадранско море. Санстефански мир је потписан између Турске и Русије почетком 1878. те су тиме окончани и српско-турски и црногорско-турски рат (1876-1878). Епилог ових победа је био на Берлинском конгресу 1878. гдје су велике европске велике силе и Турска признале независност Кнежевине Црне Горе и независност Кнежевине Србије. Црна Гора је добила територијална проширења и градове Никшић, Колашин, Спуж, Подгорицу, Жабљак (Црнојевића), Бар и Улцињ. Добијен је излаз на море, чиме су створене претпоставке за успешан општи друштвени развој. Оно што није остварено као циљ рата било је дубље продирање у Херцеговину и ослобађање српског народа који је остао ван нове границе Црне Горе, будући да је Аустроугарска на Берлинском конгресу добила право да окупира Босну и остатак Херцеговине. Такође није дошло ни до територијалног повезивања Србије и Црне Горе, јер је Турска остала присутна у Рашкој области (Санџаку), на Косову и у Метохији. А таква ситуација ће остати до 1912. и Балканских ратова.

Током мирнодопског периода након 1878. до 1912. Кнез Никола уводи значајне промене у функционисање државе. Укинут је Сенат црногорски и брдски, а формирани су Државни савјет, министарства и Велики суд. Државни савјет је био законодавно тело са највишом надзорном влашћу. Направљена је била и нова административна подела на пет области. Обласни управитељ био је највиши представник државне власти, директно одговоран министру унутрашњих послова. Области су биле подељене на капетаније, а капетан је имао управну, судску и финансијску власт. Законом из 1904. године устројено је 56 капетанија. Основни критеријум за омеђавање капетаније, била је некадашња племенска територија. На функционисање целокупне државе битно је утицао сам књаз Никола. Несумњиви успеси у рату, огромно увећање државне територије и међународно признање државе, подигли су књазу углед и олакшали завођење и стабилизовање личне власти. Књаз је Црну Гору сматрао својим посједом. Такав његов став и самодржачка пракса, изазвали су незадовољство и огорчење дела главара, али не до тог степена да би се формирала стална опозиција. С друге стране, већи дио главарско-бирократског слоја подржавао је књаза и тиме блокирало било какве промјене. Тек почетком 20. вијека, када у управу, јавни и привредни живот улазе млади, школовани људи и Срби из других српских области, дошло је до промјена набоље.

Књаз Никола је донео први Устав 19. децембра 1905. године. По Уставу, Црна Гора је била насљедна, уставна монархија. Књажева личност била је неприкосновена и није подвргавана одговорности. Постављао је све државне чиновнике, сазивао Народну скупштину. Извршни орган био је Министарски Савјет „непосредно под књазом Господаром“. Министре је постављао књаз. Судови су проглашени независним, али је судије, такође, именовао књаз. Приватна својина проглашена је за неповредиву. Почетком 20. века образована је и прва грађанска политичка странка у Црној Гори. Најжешћи књажеви критичари били су црногорски студенти у Београду. На педесету годишњицу своје владавине 1910. Никола I Петровић Његош прогласио се за краља Црне Горе, а Црну Гору за краљевину.

Веома добри односи одржавани су са Русијом, што је још више учвршћено удајом двију кћери књаза Николе за рођаке руског цара. Трећа је иначе била удата за будућег италијанског краља (Јелена Савојска), а четврта Зорка за Петра Карађорђевића, који 1903. постаје краљ Србије. Успјешном удајом својих кћери краљ Никола се хвалио називом таст Европе. Године 1910. склопљен је и војни уговор са Русијом, којим се ова обавезала да ће опремити и обучити црногорску војску, а Црна Гора да неће предузети никакве војне акције без сагласности Русије. Подршка Русије у Црној гори била је знатна у њеном одупирању економском потчињавању Аустро-Угарској, а посебно око утјецаја у Боки, Херцеговини и северној Албанији. Стратешки циљ Аустро-Угарске био је да не дозволи државно уједињење Србије и Црне Горе.

Савез балканских краљевина Црне Горе, Србије, Бугарске и Грчке 1912. године покренуо је Први балкански рат за финално ослобођење свих балканских крајева од Турске власти. Црна Гора у овом рату дејствује у правцу Рашке области (Сандџака) и Метохије, те осваја Пљевља, Мојковац, Бијело Поље, Беране, Плав, Гусиње, Рожаје, Пећ и Ђаковицу. Највећу пажњу краљ Никола посвећује опсади Скадра. Уз помоћ војске Краљевине Србије и велике жртве Краљ Никола успјева да заузме овај град. Око 10.000 србијанских и црногорских војника је погинуло у ослобађању Скадра, а највеће разочарање уследило након победе, када је под огромним притиском Италије и Аустроугарске краљ Никола морао да напусти и преда овај древни град, због планова великих сила о формирању Албаније. У Другом балканском рату, Краљ Никола шаље Дечански одред јачине 13.000 људи у Македонију као помоћ Србији у рату са Бугарском.

Завршетком Балканских ратова 1913. први пут након 500 година, турске власти више нема нигдје на српском етничком простору, а територијалним проширењима, Краљевина Србија и Краљевина Црна Гора су повезане. Седиште некадашње Пећке патријаршије и област Метохије су у оквиру Црне Горе, а Призрен и област Косова у оквиру Србије. Уједно се овиме остварио предуслов за испуњење жеље владике Петра II Петровића Његоша који 1848. изјављује да након ослобођења и уједињења српства: „ ...Ја бих тада у моју Пећку патријаршију, а кнез Српски у Призрен.“

Међутим за уједињење није било вријемена јер је 1914. отпочео Први светски рат. Објавом рата Аустроугарске Србији, Црна Гора одмах објављује рат Аустроугарској. Води војну кампању у Босни и Херцеговини гдје успева да заузме неке градове и места у источној Босни, али због некординације са војском Краљевине Србије, ефекти акција су биле непродуктовни и једнократни. Такође напада аустроугарске јединице у приморју и Боки, те успева да заузме и Будву. Крајем 1915. Аустроугарска и Немачка предузимају велику офанзиву са циљем коначног уништења Србије и Црне Горе, а у рат на страни централних сила улази у Бугарска. У одсудној Мојковачкој бици почетком 1916. црногорска војска под командом сердара Јанка Вукотића пружа херојски отпор Аустроугарској офанзиви и уједно штити бок војсци Краљевине Србије која се повлачи преко Албаније ка јонској обали, где би се спојила са савезницима. Али због немогућности наставка ратовања, краљ Никола I Петровић Његош напушта Црну Гору и одлази у егзил у Италију, а Црна Гора капитулира у јануару 1916. Овај ће догађај бити пресудан, да након завршетка рата у новембру 1918. на Подгоричкој скупштини , састављеној од делегата из Црне Горе, буде донета одлука о збацивању краља Николе и династије Петровић Његош и безусловног уједињења са Србијом.

Жестоко огорчен због детронизације, не прихвативши начин уједињења, последњи владар из династије Петровић-Његош, краљ Никола I Петровић умро је 1921. у Француској.

Односи са Обреновићима и Карађорђевићима

У вријеме Петра I

Избијање Карађорђевог устанка 1804. и успјеси које су устаници остварили, одјекнули су као гром широм цијелог српског народа. Ослобођен је цио Београдски пашалук (Смедеревски санџак) и шест околних нахија које су припадале Видинском, Зворничком и Лесковачком пашалуку. Устаници су заузели утврђене градове попут Београда, Смедерева, Ужица, Шапца. У боју на Иванковцу 1806. побјеђена је и царска војска коју је султан послао да умири Србију. Успостављена је српска власт, те је, од почетног устанка против локалних турских власти, устанак прерастао у борбу за ослобођење и обнову српске државе. Са ослобођене територије вожд Карађорђе Петровић покушава даље да дејствује у правцу југа према Нишу, ка Босни и Херцеговини и ка Брдима и Црној Гори.Са владиком Петром I Петровићем Његошем одржава писмену комуникацију у којој моли за укључење у борбу и Црногораца, који би се спојили са његовим устаницима кренувши њима у сусрет. Владика Петар I ужива велики углед код Карађорђа, а Црна Гора која је 1796. побиједила одметнутог Махмуд-пашу Бушатлију, ког ни царска војска није успела да савлада, представљала би значајан фактор у Карађођевом подухвату националног ослобођења. Међутим, значајнија акција Петра I је изостала из сљедећих разлога. Још 1803. владика Петар I шаље игумана Арсенија Гаговића у Русију која је покровитељица Црне Горе, да пита за расположење Русије око припрема за шири ослободилачки рат против Турака. Уједно, предходно је и ступио и у контакт са Француском, како би испитао могућности за подизање општег устанка против Турака. Русија савјетује игуману Арсенију Гаговићу да се Црна Гора примири и да не улази у сукобе са Турцима. Такође Русија имајући информације о преговорима владике Петра са Французима, шаље једну своју делегацију која је покушала да уклони владику са трона, служећи се лажним оптужбама и позивајући се на царско и писмо Московске патријаршије. Црногорци не прихватају ове оптужбе против владике, али долази до смиривања односа са царском Русијом. Притиснут са једне стране од своје покровитељице Русије, а са друге стране ангажован у акцијама напада на француске јединице у Боки и око Дубровника у садејству са руском флотом, ангажовање владике Петра у помоћи Карађорђевом устанку против Турака је изостало. Али далеко од тога, да није био одушевљен овим великим подухватом. О поштовању Крађорђевог подвига записао је и Пјесму Карађорђу са стиховима :

Желећ' даље прогонити Турке,
И витежке крвавити руке,
Преко Босне и Херцеговине

Да се с Црном Гором саједине^[22]

Улазак Русије у рат са Турском 1807, доводи до судјеловања владике Петра I са херцеговачким Србима у нападу на Турска утврђења Клобук и Никшић у Херцеговини, али неуспјешно.Током 1809. Карађорђе је стигао до Сјенице, те долази до новог покушаја спајања. Владика Петар се ангажује у писању племенима Брда (Васојевићима и Морачанима) да помогну Карађорђеву акцију у Новопазарском санџаку. И покушава да заустави Турке из Скадарског пашалука односно Скендерије да крену против Карађорђа у Сјеници. Преписка и контакт између Карађорђа Петровића, утемиљивача будуће династије Карађорђевић и владике Петра I Петровића Његоша трају до слома устанка 1813.^[23]

Преписка између првог владара из династије Обреновић, кнеза Милоша Обреновића и владике Петра I не открива неки важнији конкретан, заједнички корак, осим што свједочи о њиховим схватањима савремених актуелних политичких догађаја. Владика Петар захваљује се кнезу Милошу јер је примио породице које су се иселиле у Кнежевину Србије и моли га да прими и остале из „Бјелопавлићке нахије“, с обзиром да је у Црној Гори завладала глад. Пред крај живота владике Петра I имамо један догађај, забиљежен у препискама, који је изазвао известан дипломатски инцидент између два владара, али много важније, открива два различита виђења два српска државотворна центра. Кнезу Милошу је 1929. пало у руке владикино писмо упућено Карађорђевом сину Алекси Карађорђевићу, који је официр у руској војсци која води нови рат са Турском (1828—1829). У том писму владика Петар, Алексу Карађорђевића назива књазом и милостивим господаром и пише:

„Ох! боже вас брже донеси амо у сербскиј род! Ја и сви Црногорци и сав сербскиј народ готови смо за Вас, за сина Карађорђева свием жертвовати, и свуд посљедовати. Ето ти божја вјера!“.

Ово је дубоко увредило сујетног кнеза Милоша Обреновића, који себе види као обновитеља и спаситеља Србије. У одговору који је очигледно пажљиво смишљен у кнежевом кабинету, Милош шаље владики Петру копију ухваћеног писма, уз своје протестно писмо назначивши му је да му је владикино писмо доставила „Велика једна власт,и највећа у једној држави“ - алудирајући у даљем писму на Русију и истичићи своје изузетне односе са Русијом. Кнез је у првом делу писма наружио и владику и Црну Гору, те наводи: Владика му је и незахвалник, јер се на такав недостојан начин одужује за учињене му услуге. Он му је и бунтовник, а бунтовника нигдје не трпе, јер чини ствари које никад и нигде нису дозвољене, да над власћу једном другу намеће, да негира власт од свога цара признату и покровитељствовану и признату „од других силних дворова", а то не би смио ни као духовник ни као правитељ црногорски, јер као духовник зна да нема власти која није од бога, а као правитељ зна да не би равнодушно могао гледати да он, Милош, некога другога мјесто њега за правитеља признаје. А најпосље, треба владика Петар да зна да сами Црногорци не сачињавају јошт обштину ( ни општину) Србства, напротив, они су тек најмања честица српства, која по својој бројној безначајности и положају у српству једва каквог значаја може да има... У другом дијелу писма, Милош као лукави државник даје излазну стратегију владики наглашавајући да je он сигуран да владика није лично писао писмо, већ да иза тога стоји владикин секретар Сима Милутиновић Сарајлија, ког Милош назива „лудом“ и „стихотворцем“.

У одговору на ово писмо, владика објашњава да он јесте писао Алекси Карађорђевићу, чијег је оца дубоко поштовао, те да је другачије концептирао писмо али прихвата да је Сима измењен текст поднио владики на потпис, чиме је дипломатски скадал завршен. Уједно он реагује на Милошеве наводе о безначајности Црне Горе „Што ми писат изволите да Црнагора едва, илити не може имат вот (глас) у србском народу, то мене ми се чини да то справедливо бит не може, будући да иако ова страна по пространству своему одвећ е мала, али по мјестному положенију, по храбрости народа и по својој независимости до сада е била одвеће важна, и јест ли не више, то не мање у Европи извјестна, кољко сама Србија. Доказатељством свега служи важности ове стране, да од времена изгубљења србскога царства, између свиех честицах србскога народа, една се е тољко Црнагора нашла, која е до данас удржала у цјелости глас, слободу и вјеру христијанску.”^[14]

Овдје се уочава разлика у схватању кнеза Милоша с једне и владике Петра І, с друге стране, о суштини важности за ријешење српског проблема, с једне стране Србије и с друге стране Црне Горе. Ту се манифестују два потпуно супротна гледања на ствар. По Милошу: Црна Гора је малена и сиромашна, Црногорци малобројни, и тек малени, незнатни дјелић српског народа, и за то неће ни имати вот (глас, неће одлучивати) при рјешавању српског питања. Петар І не може да се помири са том грубом рачуницом. По њему није правично да се вјековима проливена крв за слободу и одржање слобода, и независност Црне Горе ниушто не рачуна. И ако је мала и сиромашна али је славна, барјактар је борбе за слободу српскога народа, за слободу уопште. То су очигледно два супротна схватања, која ће се одразити у већој или мањој мјери и на будући период и преламати кроз наредне владаре.^[24]

У вријеме Петра II

Период владике Рада (Петра II Петровићa Његошa), је период учвршћивања државне власти у Црној Гори. На његову иницијативу црногорски збор укида гуварнадурство у Црној Гори, чиме је положај владике из династије Петровић Његош још више ојачао. Он води агресивну политику према локалним Турцима у Херцеговини и Скендерији, те улази у неуспјешне војне сукобе, што му даје епитет бунтовника против Османског царства. Што је супротно политици кнеза Милоша Обреновића који има циљ да држањем мира са Турцима политички ојача Србију. А исказивањем лојалности централној власти у Цариграду, да стекне повластице за Књажевство Србско и свој положај насљедног кнеза. Што је и постигао добијањем султановог Хатишерифа 1830, чиме Порта и званично признаје аутономну Кнежевину Србију.^[25]Концептуално, политика Петра II Петровића Његоша била је наставак Карађорђеве политике, а сам Његош велики поштовалац Карађорђа, називајући га оцем Србије, коме је посветио своје капитално дело Горски Вијенац. Ипак кнез Милош и владика Његош остају у пријатељским односима, што се види из њихове преписке. Однос млађег у том политичком односу се очитује и у ословљавању кнеза Милоша од стране Његоша са „Пресвијетли Кнеже, Милостиви Господару“, док писмо завршава са „С глубочајшим мојим високопочитанијем и преданошћу имам чест бити Ваше Свјетлости Милостиваго Господара покорњејши слуга, Владика црногорски и брцки П. Петровић Његош“. ^[26]Милош у препискама обавјештава Његоша о ставу Русије, о неопходности смиривања ситуације са Турском, и упозорава Његоша да се суздржи од сукоба са Турцима. У овим политички осетљивим временима, Милош избјегава да помогне Црној Гори барутом и оружјем, као и да одобри новчану помоћ која би се искористила за набавку муниције за ратовање.^[27] Такође упозорава Његоша на „погубност“ Вукове реформе писма, чији је и Његош био следбеник. Док се Његош као противник Доситејевог рада обраћа кнезу Милошу са молбом да не штампа у Србији књиге Доситеја Обрадовића.^[26] Током прве владавине Милошевог сина, кнеза Михаила Обреновића, владика Његош постаје почасни члан Друштва српске словесности, што је претеча САНУ. А Матици Српској приступа 1846.^[28]

Од 1842. до Његошеве смрти 1851. на власти у Кнежевини Србији је Карађорђев млађи син, кнез Александар Карађорђевић. Сарадња је интезивна. Кнез Александар Карађорђевић је послао новчану помоћ преко Матије Бана. Историчар Петар Поповић наводи да је српски кнез касније одредио редовну годишњу помоћ Црној Гори у висини од 1.000 дуката. Према поузданим историјским изворима, Стефан Херкаловић, аустријски официр који је напустио службу и ставио се на располагање влади у Београду, када се вратио из Црне Горе, обавјестио је кнеза Александра: "Обреновићи праве интриге против Србије и кнез Михаило жели да дође на Цетиње, али владика није ничим обавезан Обреновићима и неће никако да им служи као оружје, па чак да га и Русија на то наговара. Владика има поверење у владавину Карађорђевића и готов је урадити све што буду од њега захтевали. Карађорђев син Александар може на њега рачунати у свакој прилици." Ова вјест је код неких политичких фактора у српској пријестолници створила увјерење да се Његош у династичком сукобу између Карађорђевића и Обреновића ставио на страну првих. Револуција 1848. у Аустријском царству изњедрила је трећи центар српског народа тог периода, Српско Војводство ( Српска Војводовина). Борбу српског народа у Војводини за своју аутономну област, насупрот мађарском покушају политичке доминације , влада кнеза Александра је помагала слањем добровољаца. Његош је сматрао да би револуционарне немире у Европи 1848. године требало искористити за покретање борбе у циљу ослобођења српског народа из турског ропства. Он је намеравао да први отпочне ту борбу. Желио је да ослободи оне дјелове Црне Горе који су још били под турском влашћу, као и цијелу Босну и Херцеговину. У борбеном расположењу рекао је једном приликом Матији Бану: "Бацимо ватру, па Србија хтјела не хтјела мора за нама поћи." У писму које је упутио кнезу Александру у априлу 1849. године, Његош каже: "Војводина на слабим гранама стоји, па да је Српство сасвим ослобођено од Мађара то не би имало никаквог значаја, јер се Срби не боре за себе него за туђине (мисли се на Аустрију). Каква би срећа била да се уместо Војводине на Босну кренуло, данас би у рукама имали оно што се не би могло лако изгубити." Његош као ватрени присталица уједињења Српства изнео је сљедећу идеју како да се то оствари. Најпре би било потребно да се део становништва најсиромашнијих крајева Црне Горе исели у Србију, а затим да се постигне договор о подели духовне и световне власти између њега и кнеза Александра Карађорђевића. У вези са тим, он износи једну веома занимљиву мисао: "А да би се могли иселити, треба најпре да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку патријаршију, а књаз српски у Призрен. Мени духовна, а њему световна власт над народом слободним и усрећеним." Петар II Петровић Његош, као једна ванвременска и визионарска личност био је поштован и слављен и од Карађорђевића и од Обреновића, као и од цијелокупног српског народа. Вести о његовој болести, са тугом су примљене у Кнежевини Србији. Рана смрт владике Његоша, тешко је погодила кнеза Александра, док је министар Илија Гарашанин записао "Изгубили смо у овом славном човеку једног великог пријатеља, Црна Гора свога господара, а цело српство чврст стуб какав ће се тешко надокнадити." Свргнути кнез Милош Обреновић који се налазио у Бечу, на вест о Његошевој смрти организовао је парастос у православној цркви у Бечу. ^[29]^[30]

У вријеме Данила I

Данило I Петровић Његош први је кнез из куће Петровића Његоша, а Црна Гора од његовог периода насљедна монархија са династијом Петровић. Његова краткотрајна владавина као кнеза Црне Горе (1852— 1860) поклапа се највећим дијелом са вријеменом владавине кнеза Александра Карађорђевића (до 1858.). Кнез Александар није имао нарав нити борбеност свога оца Карађорђа. Период његове владавине у Србији је период владавине уставобранитеља који су га и довели на власт, а који су били политичка група опонената апсолутистичком начину владавине кнеза Милоша Обреновића. Многи од њих су имали различите мотиве и интересе, а развили су један бирократски апарат који је лијепо живео уживајући знатне привилегије. Не може се рећи да се они нису водили патриотским осећањима, али предходно описана ситуација је ограничавала потпуну подршку напорима тадашње Црне Горе да прошири своју територију, што је кнез Данило покушавао, настављајући Његошеву политику сталне борбе са Турцима. Данило шаље изасланика у Београд, како би позвао на заједнички нови рат против Турака, међутим министар Илија Гарашанин није позитивно одговорио на овај кнежев захтев, сматрајући рат преурањеним. Те Црна гора самостално води акције на својој граници који су довели до црногорско-турског рата 1852-1853. Однос два кнеза је био пријатељски и оба су делили заједничку визију националног ослобођења, али због међународних политичких околности и објективно слабе позиције обе кнежевине, значајније политичке акције су изостале. Али је сарадња поспешена у просвјетној и културној сфери. Осим у Русију, Црна Гора је слала младе људе на школовање и у Србију, а Србија слала у Црну Гору уџбенике. Без значајнијих помака овај однос је потрајао до поновног доласка на власт Обреновића у Србији.

У вријеме Николе I

Долазак младог Николе I Петровића на мјесто књаза Црне Горе, поклапа се са почетком друге владавине старијег и искуснијег кнеза Србије Михаила Обреновића, који води предводничку политику за ослобођење Балкана од Турске. Кнез Никола и кнез Михаило закључују 1866, тајни Уговор који је подразумевао да након успјешне борбе против Османског царства и ослобођења српског народа који је живио под турском влашћу, Кнез Никола присаједини Црну Гору Србији, и да владар те нове државе буде кнез Михаило, а да кнез Никола носи титулу принца из владајуће породице, чиме би имао и статус првенства у наслеђивању након владаоца и његових насљедника. С обзиром да до 1866. Кнез Михаило Обреновић није имао насљедника, ово је изгледало прихватљиво младом кнезу Николи Петровићу. Године 1868. у атентату је убијен Кнез Михаило Обреновић. Миливоје Петровић Блазнавац, министар војни Кнежевине Србије доводи малолетног Милана Обреновића побочног рођака Кнеза Михаила на мјесто кнеза Србије, а до његовог пунољетства Кнежевином Србијом управља трочлано намесништво којим председава Блазнавац.^[31]

Ривалство измјеђу кнеза Николе и кнеза (касније и краља) Србије Милана Обреновића било је велико. Док је Црна Гора жудјела да уђе у нови рат са Турском, након херцеговачког устанка 1875, (Невесињске пушке) Кнез Милан не прихвата да на позив српских устаника у Херцеговини уђе у рат са Турском, сматрајући рат преурањеним. Али је ипак на притисак јавности пристао да заједно са Црном Гором објави рат Турској 1876. Током 1876. црногорска војска постиже изузетне резултате док србијанска војска је доживјела дебакл, те кнез Милан излази из ратних дејстава потписујући мир са Турском 1877. Али након уласка и Русије исте године у рат против Турске, Кнежевина Србија улази поново у рат те постиже побједе и знатна освајања у правцу југа. Након завршетка ових ратова ( 1876-1878), Кнежевина Црна Гора и Кнежевина Србија добијају међународно признање, али су још увек раздвојене областима које остају у Османском царству (Новопазарски санџак и Космет). Такође, политички и лични скандали које је изазивао кнез (краљ од 1882) Србије Милан Обреновић, учврстиле су кнеза Николу у увјерењу да он треба да буде владар цијелокупне српске државе, када до спајања и могућности за уједињење дође. Главари око књаза Николе здушно су га подржавали и тврдили да су Петровићи – „једина династија у српству која има традиционалне признате врлине од свог постојања и која се никад ни у свом унутрашњем моралу, нити према цијелини српског народа, ни у чему није огрешила“.^[32]Књаз Никола је лично, из династичких разлога, подржавао усмјену традицију о "вечитој" независности Црне Горе, о Црногорцима као "најбољим Србима", о Црној Гори као српском Пијемонту. Тако некритички негована свијест о себи оставила је трајне посљедице на менталитет народа и државну политику, што ће произвјести делимичне штетне посљедице у наредним друштвеним и политичким ломовима и ратовима за ослобођење и уједињење Српства.^[7] Миланов положај је знатно ојачао проглашењем за првог нововековног краља Србије (1882). Што је постигао уз подршку Аустроугарске, чији је био савезник и спроводитељ њене политике. Три године касније кнез Никола удаје своју кћер Зорку за Милановог највећег такмаца Петра Карађорђевића, сина бившег кнеза Србије Александра Карађорђевића. Првих година пар живи на Цетињу поред кнеза Николе, где су се родили Петрови и Зоркини синови Ђорђе и Александар . Ослонац кнез Никола тражи у Русији, удајом своје двије кћери за рођаке руског цара, али и на другим европским дворовима удајом кћерке Јелена за италијанског принца , будућег последњег краља Италије Виториа Емануела III Савојског.

Након абдикације краља Милана Обреновића, односи између двије династије отопљавају . Кнез Никола 1896. посјећује младог краља Александра Обреновића у Београду. Посјета је прошла у изузетно емотивној и патриотски набијеној атмосфери. Кнез Никола стиже у Београд из правца Аустроугарске, из Новог Сада, јер је приједходно посјетио Русију. По доласку на српско тло на станицу у Београду, кнез је узвикнуо својој пратњи „Капе доље“, Потом је сам скинуо капу, клекнуо и прекрстио се. На београдској станици књаза су дочекали краљ Александар Обреновић, војска и огромне гомиле свијета. Како је описано, Срби су поврвели били са свих страна да својим сопственим очима виде "светило српско". Књажев дочек је био још више увеличан што је падао на сами Видовдан - симболични дан народне славе и српског јединства. Сусрет српских владалаца био jе необично дирљив. Народ им је усхићено клицао. Очевидно да су и они сами били дубоко узбуђени. Књаз је загрлио краља и пољубио га. Ова појава раздрагала је београдску публику као да је присуствовала каквој великој патриотској представи. По ријечима Слободана Јовановића "њој је изгледало као да је уједињење Србије и Црне Горе већ одавно извршено. Још је веће овације књаз Никола доживио када је истога дана био у Саборној цркви на парастосу косовским жртавама . Послије одржаног обреда и патриотског говора митрополита Михаила, у цркви, "свој увијеној у црно", он је, обучен у златно црногорско одијело и са сабљом Немањића о појасу, "клекнуо, пољубио земљу и бризнуо у плач". На то је и сав присутни свијет проплакао са њим. ", oвако пише др Саво Вукмановић у свој књизи (Никола I Петровић Његош – биографске црте, Цетиње 1990). На свечаном ручку приређеном у његову част, на здравицу краља Александра , кнез Никола је одговорио:

Величанство! Промисао божја нас је двојицу означила да смо владари и управљачи српскога народа. Проникнути том светом задаћом и најврућом жељом да то по божјој вољи вршимо, дужни смо ми све учинити за племенити и драги наш народ српски који, да се исправи за слогом, вапије. Јер само на дому сложан народ јак је и од других уважен.
И данас на устанке видовданске, драги мој брате, а пред лицем милога нам Српства, поднашам ти израз чист као најпрви зрак сунца који је јутрос врх мога Ловћена обасјао, израз оне благословене слоге и љубави коју народ жели да међу нама постоји. Загрљени и слогом спојени нас ће добри српски народ, испредвајан, а из три вјере, благосиљати; благосиљаће нас сјенке умрлих мученика српских; благосиљаће нас робље српско. Он ће наш примјер сљедовати, те сложан сав ће вјеровати једну вјеру, вјеру спасавајућу, вјеру народности.

Цијело је Српство данас у духу с нама, а што оно жели, желимо и ми двојица. а наша је задаћа да га поведемо правцем његових тежњи. Наш је народ и свјестан и праведан. он за туђим не тежи; он жели само своје и ничије осим своје, јер је сам изрекао: Отето - проклето! Посједници свега, ми смо позвани бити ревносни сународници других срећних народа на пољу напретка, развића и цивилизације...^[33]

Краљ га је именовао за команданта IX пешадијског пука. Задовољан почастима које су приређене али и одушевљен знаменитостима и културним напретком Србије, кнез Никола се вратио на Цетиње. Надао се и орођавању са младим краљем преко своје кћери Ксеније, јер се бивша краљица Наталија врло често за њу распитивала. Наредне, 1897. године на Ђурђевдан, крсну славу Петровића Његоша, краљ Александар је посjетио Цетиње, иако је краљ Милан из Беча покушавао осујетити овај пут, чак плашећи сина „да ће погинути чим ступи на црногорско тло“. Краљ Александар је био веома расположен и говорио је доцније да се, "никада тако пријатно није осјећао" као на Цетињу и да ће му дани које је тамо провео остати најмилији у животу". Али када су министри обију влада, србијанске и црногорске, Михаило Вујић, Ђорђе Симић и Гавро Вуковић, саопштили да су склопили споразум о међусобној подјели Санџака и Македоније, које је претходно требало заједнички да ослободе од Турака, он је оштро одбио да Црногорцима припадне Призрен. Исто тако он није показао вољу ни у погледу просидбе принцезе Ксеније, иако су његови министри, Вујић и Симић, у томе смислу преко Вуковића чинили озбиљне покушаје. У политици краљ Александар је био под утицајем краља Милана. А што се тиче женидбе, он је био заљубљен у Драгињу Драгу Машин, дворску даму његове мајке. Ова два момента разбили су и план о споразуму између Србије и Црне Горе, а повратком Милановим у отаџбину настале су несугласице и потајна трвења између двије српске земље, што је с малим прекидом трајало све до смрти краља Александра (1903).

Такво стање и уопште ненационална политика Обреновића, који су у народу добијали све више противника, убрзало је њихов пад. Али након тога, како је Србија доживљавала све јачи полет и књаз Никола, који је до тада сматран за највећег носиоца народне мисли, почео је да губи од своје велике популарности. Док су краљеви Милан и Александар живели скандалозним, луксузним и расипничким животом, дотле је књаз Никола желио да преузме вођство међу Србима. Због тога је 1902. оженио свог сина Мирка Наталијом Константиновић, из породице која је у сродству са Обреновићима. Какве год успехе да је имао, они су били краткорочни, као и његови снови да на престо Србије доведе себе или неког од својих синова. Убиство краља Александра и краљице Драге у Мајском преврату, које је извршила група официра и постављање Петра Карађорђевића за краља Србије запечатили су Николине жеље. Јер се сматрало да ће сада до жељеног уједињења доћи под краљем из Карађорђеве династије.^[34]

Кнез Никола са краљем Петром I Карађорђевићем води преписку преко протоколарних честитки које објављује Глас Црногораца 1904. године у којима обије стране уз величање Српства, упућују владарске и породичне поздраве, с обзиром да је краљ Петар зет кнеза Николе. Током Анексионе кризе и аустроугарског присаједињења Босне и Херцеговине 1908, Црна Гора и Србија заузимају заједничку дипломатску платформу, што доводи до већег политичког зближавања, с обзиром да су током Бомбашке афере 1907. одређени кругови подгријевали страх Краља Николе да му опасност по владавину долази од напредне црногорске омладине која се школује у Београду и која по налогу највиших политичких кругова из Србије ради на његовом убиству. Цела ова бомбашка афера и суђење црногорским студентима, због наводног доношења 16 бомби из Србије у Црну Гору са циљем да изврше атентат на њега, са историјског становишта се показала као монтирани процес. Друга афера која је наступила сљедеће 1909. под називом Васојевићка афера (Колашински процес) је било суђење политичкој опозицији у Црној Гори, након ког су изречене и извршен одређени број смртних казни. Додатно је оптеретило и однос јавности у Србији о кнезу Николи, као апсолутистичком владару.^[35] Жељећи да поврати некадашњи утјецај и да се изједначи са Карађорђевићима, Никола Петровић ће 1910. године себе прогласити за краља а Црну Гору уздићи на ранг краљевине, како би, барем је он тако мислио, његова улога опет постала ако не већа, онда барем једнака у односу на Петра Карађорђевића. Тако да ће у периоду почетка двадесетог вијека Никола сву своју снагу усмјерити ка томе да се на било који начин поврати улога Црне Горе као Пијемонта српства, не схватајући да његова држава нема снаге за тако нешто, нити међународне подршке која је до 1903. била у његову корист. Осим тога, Никола Петровић није схватао да је остао заробљен у начину владавине 19. вијека и није био спреман да се реформише и прилагоди новим токовима у европској политици, токовима које је оличавао његов зет краљ Петар, који је био примјер како се земљом може владати на демократски начин.^[36] Након Балканских ратова (1912-1913), двије независне државе Србија и Црна Гора договориле су државну границу, која је ишла кроз новоослобођене области (кроз Санџак и Метохију). Овиме је питање уједињења још више актуелизовано. Највећа кочница је можда управо била међународна замешатељска политика и тајна дипломатија великих сила. Прије свега Аустроугарске, која стварање јаке словенске земље на Балкану види у супротности са својим империјалним интересима. Аустроугарска дипломатија наилази и на разумјевање у одређеним руским дипломатским круговима, који стварање уније Црне Горе и Србије виде као могућност за слабљење руског утјецаја на овом простору. Опасности од изазивања Аустроугарске је била свјестна и Влада у Београду, стога не форсира ово питање пуним капацитетом. Док највеће одушевљење уједињењем долази управо из црногорских кругова.^[37]

Предсједник Владе Црне Горе генерал Митар Мартиновић, уз сагласност црногорског престолонаследника Данила, 1913. започео је разговоре о стварању „реалне уније“. Новица Ракочевић у студији „Црна Гора и уједињење“ подсјећа да су владајући кругови на Цетињу, суочени с многим слабостима црногорске државе, увидјели да даљи развој Црне Горе није могућ без ослонца на Србију, па су се обратили влади Србије да предложи основ за реалну унију. Али на томе је и остало, иако је Србија позитивно одговорила, обавезујући се да ће, ако се прогласи уједињење, члановима црногорске династије обезбједити „вечиту ренту“. Пред избијање Великог рата, 15. марта 1914. године, краљ Никола самоиницијативно покреће питање што ближег и конструктивнијег повезивања Црне Горе и Србије. Писмом се обраћа краљу Петру, и предлаже да се „на бази равноправности двију држава и њихових династија прецизно тачно утврде обавезе у војним, дипломатским и финансијским стварима“. Краљ Петар је прихватио приједлог краља Николе, и убрзо је упућен одговор двору на Цетиње. Писмо, у коме се потврђује прихватање идеје челника династије Петровић, написао је Никола Пашић, а краљ Петар је само ставио свој потпис. И ту је преписка престала. Одговор са Цетиња никад није стигао у Београд. По свему судећи, краљ Никола је избјегао конкретан договор, наводно плашећи се да би и у овом случају он, али и његова династија, били у подријеђеном положају.^[38] Пред само отпочињање Првог свјетског рата (Великог рата), Краљ Никола отписује регенту Александру Карађорђевићу (свом унуку) на његово обавјештење о одбијању аустроугарског ултиматума, дајући Александру сву подршку и обећање да на Црногорце увијек може да рачуна у рату који ће усљедити. Објавом рата Србији од стране Аустроугарске, Црна Гора одмах објављује рат Аустроугарској,а стари краљ Никола уз поклич позива своје поданике на одбрану Српства. И у мају 1915. године Црна Гора је по трећи пут покренула питање уније са Србијом. Пријестолонаследник Данило Петровић је, средином тог мјесеца, пуковнику Петру Пешићу, шефу српске војне мисије на Цетињу, изнео идеју о састанку с пријестолонасљедником Александром у Србији, и понудио договор да њих двојица ријеше српско питање тако што би Црна Гора и Србија „биле једна држава по систему Немачке. Иако је из Србије стигао брз одговор да се предлог прихвата, али одговор са Цетиња није стигао. У јануару 1916. након Аустроугарске офанзиве која је продрла у Црну Гору, Краљ Никола напушта земљу и са цијелом породицом одлази у Италији, а Црна Гора капитулира. Ово је био кључни момент који је преломио начин уједињења 1918. У љето 1916. године, по четврти пут покренуто је питање двије братске земље. Иницијатор је био нови предсједник црногорске владе у егзилу Андрија Радовић. Његов приједлог је био необичан и врло оригиналан. Очито добро познајући династичке суревњивости, он је у августу 1916. поднио краљу Николи меморандум у коме се предвиђало да се деда одрекне пријестола у корист унука регента Александра Карађорђевића, али да се потом мушки потомци и једне и друге династије наизмјенично смијењују на пријестолу српско-црногорске државе. Радовићев меморандум краљ Никола није прихватио. Изговорио је само једну реченицу: „Уједињења не може бити до истребљења једне куће.“^[38]

Детронизација

Први свијетски рат покренуо је још веће интегративне процес на планираној новој мапи Европе: уједињење Јужних Словена. Регент Александар Карађорђевић договорио је са представницима јужнословенских народа (Хрвата и Словенаца) уједињење које би се одиграло након пораза Хабсбуршке монархије у рату.

Краљ Никола I Петровић са зетом италијанским краљем Виторио Емануеле III ,у Италији током Првог светског рата.

За ово уједињење Александар Карађорђевић је имао подршку својих ратних савјезника, али је тачна граница нове државе била неизвјесна прије свега због територијалних претензија Италије, али и отпора Мађара и Аустријанаца да се лако одрекну неких области након распада Хабсбурше монархије. Зато је након војне побједе у Првом свјетском рату регент Александар у трци са временом да што прије прогласи своју нову југословенску државу у што већим границама. А да би се то одиграло прво је требало да се уједињи Српство, па да тако уједињено уђе у нову заједницу јужнословенских народа. Зато је и процес уједињења Краљевина Србије и Краљевине Црне Горе морао бити завршен експресно брзо, што је довело до одређених контраверзи које поједини историчари и данас спочитавају.

Након пробоја Солунског фронта, војска Краљевине Србије ослобађа територију Краљевине Црне Горе, Боку и приморје. Цетиње је званично ослобођено 23. октобра 1918. Одмах по уласку трупа Краљевине Србије на подручје Црне Горе формиран је Централни извршни одбор за уједињење Србије и Црне Горе, који је дјеловао по инструкцијама владе Николе Пашића. Положај краља Николе био је политички неизвјестан. На Подгоричкој скупштини, односно Великој народној скупштини српског народа која је одржана измјеђу 24. и 29.новембра 1918. а коју су чинили делегати из цијеле предратне Црне Горе донета је одлука о даљој судбини Краљевине Црне Горе и династије Петровић Његош.

Скупштину су чинила 163 делегата, бирана на локалним зборовима, који су предходили Подгоричкој скупштини. Сви су били јединствени око неминовности уједињења којем су ове двије државе тежиле током цијелог предходног века. Али је различито виђен начин уједињења. Према боји листе за кандидате коју су истакле ове двије групације, бијеле и зелене, уврштен је и назив бјелаши: за делегате који су били за безусловно уједињење са Краљевином Србијом, а затим тако уједињени да уђу у Југословенску заједницу Срба, Хрвата и Словенаца (што је био концепт српске владе и регента Александра); и назив зеленаши: за кандидате који су били за конфедерални начин уједињења. Основ су ови други налазили у прогласу који је издао краљ Никола I Петровић Његош из егзила у октобру 1918. Повратак краља Николе у Црну Гору спријечиле су француске власти, по договору са регентом Александром, иначе унуком краља Николе, због могуће агитације, и његовог одбијања уједињења под само једном владарском кућом. Прецизне примарне изворе, да ли је и какав модел уједињења имао краљ Никола ми немамо. Јасно је само да је у овом периоду, односно након Крфске декларације подржавао уједињење у ширу југословенску заједницу. Али на основу секундарних извора се наводи да је његов циљ био да Црна Гора због свог историјског значаја на цијелом балканском подручју, као бастион слободе, буде територијално проширена на Херцеговину,Дубровник, Скадар, са правом на албански престо. ^[39]Да има потпуну аутономију и своју династију у оквиру нове југословенске заједнице. Као и да Хрватска има посебну јединицу, која би ако жели, могла да прихвати неку од традиционалних династија (Петровиће или Карађорђевиће).^[40] Све ово говори о нереалности идеја краља Николе. Поготово ако сагледамо положај у ком су се он и династија налазили након 1916.

Стога је Велика народна скупштина српског народа на сједници 26.новембра 1918.доњела Одлуку:

Да се краљ Никола I Петровић - Његош и његова династија збаци са црногорског пријестола.
Да се Црна Гора са братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједињене ступе у заједничку Отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца.
Да се изабере Извршни народни одбор од 5 лица, који ће руководити пословима, док се уједињење Србије и Црне Горе не приведе крају.
Да се о овој скупштинској одлуци извијести бивши краљ Црне Горе Никола Петровић, Влада Краљевине Србије, пријатељске Споразумне силе и све неутралне државе.^[41]

Одлуку су потписала 160 делегата. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца под династијом Карађорђевић, проглашена је 1. децембра 1918. у Београду. Краљ Никола I Петровић Његош, последњи владар из ове династије живео је до своје смрти 1921. у Француској, не мирећи се са губитком права на своју круну и државу. Заједно са својим присталицама из егзила писао је писма, објаве и зборнике свјетским владама у којима је покушавао да укаже на неправедност и нелегитимност детронизације.

Неколико дана након смрти краља Николе, његов син, принц престолонасленик Данило абдицирао је у корист свог тринаестогодишњег братанца Михаила Петровића, сина свог брата Мирка, који је умро 1918. Михаило никад није владао већ се 1929. одрекао династичких права и положио заклетву на вјерност Краљевини Југославији. Прихватио је династичку пензију од Краљевине Југославије и био присталица Југословенства краља Александра, који му је био брат од тетке. За вријеме Другог свјетског рата фашистичка Италија је формирала свој протекторат Црна Гора, те је Мусолини планирао да реактивира династију Петровић у Црној Гори, покушавајући да приволи Михаила Петровића да се прихвати улоге краља, што је Михаило гнусно одбио. У својим мемоарима записао је да је уједињење 1918. била добра ствар за Црну Гору.^[42] Једно вријеме током 1947. живио је у Београду, где је био ангажован у Савезном министарству иностраних послова.^[43] Из брака са супругом, са којом се развео 1949, има сина Николу рођеног 1944. Њега Закон о статусу потомака династије Петровић Његош, који је Црна Гора доњела 2011. признаје као јединог праунука краља Николе по мушкој линији, као Николу II Михаиловог Петровића Његоша. Овим законом предвиђено је да потомци династије чувају и афирмишу традицију династије Петровић Његош вршењем културних, хуманитарних и других неполитичких послова у циљу афирмације црногорског идентитета, културе и традиције.^[44] Преношење посмртних остатака краља Николе I и краљице Милене на Цетиње започело је тек 1. октобра 1989. године из Санрема у Италији. Посмртни остаци пренети су у дворску цркву на Ћипуру, и сахрањени су уз највише војне почасти.

Како наводи Душан Бабац у својој књизи Краљ Никола – цар јунака: Петровићи су имали дужу владарску традицију од Обреновића и Карађорђевића, уз то имали су свеца у породици и те аргументе користио је краљ Никола како би нагласио своје првенство као претендента на ујединитељску улогу у Српству. Међутим, мала територија, малобројно становништво, неповољан географски положај и економска неразвијеност, нису краљу Николи ишли у прилог. Неухватљивост мисли и карактера била је главна особина краља Николе. У својим дипломатским и политичким маневрима, Никола се превасходно водио бригом за своју династију, којој је желео да обезбеди сигурност. Због тога није успио да оствари жељени циљ.^[45]

Родослов

Родослов династије Петровић Његош:^[46]

Радул (монах Петар)
1. Иван
  1. Иван Петровић-Његош
  2. Сава Петровић Његош (око 1700—1781), био коадјутор 1719—1735, владика 1735—1781.
2. Стефан, оженио Саву (монахиња Ана).
  1. Радул, оженио Владицу
    1. Василије (1709—1766), владика 1750—1766.
    2. Ђуро, оженио Којачу Вуковић.
      1. Иван
      2. Нико, оженио Стану.
      3. Рафаило
  2. Данило Петровић-Његош (око 1670 — 1735), владика 1697—1735.
  3. Петар Петровић Његош
  4. Дамјан Петровић Његош
    1. Иво Петровић Његош, оженио Ику Поповић.
    2. Марко Петровић Његош, оженио Анђелију Мартиновић.
      1. Саво Петровић Његош, оженио Мару Милић.
        Ђорђе Петровић Његош, оженио Стану Гопчевић.
        
        Машан Петровић Његош, оженио Јовану Радонић.
        
        Вуко Петровић Његош, оженио Јоку Суботић.
        
        Ивана Петровић Његош, удата за Филипа Радонића.
        
        Стана Петровић Његош, удата за Ива Бојковића.
        
        Ана Петровић Његош, удата за Јакшу Тадића
        
        Јована Петровић Његош, удата за Ђура Дољаницу.
        
        Гордана Петровић Његош, удата за Јока Руцовића.
      2. Томо Петровић Његош, оженио Ивану Пророковић.
        Јоко Петровић Његош
        
        Петар II Петровић Његош (1813—1851), владика 1830—1851.
        
        Перо Петровић Његош, прво оженио Горду Врбицу, затим Јовану Ђурашковић, а затим Госпаву Булајић.
        
        Пиљо Петровић Његош
        
        Марија Петровић Његош, удата за Андрију Перовића.
        
        Ћане Петровић Његош, оженио П. Ђурашковић.
      3. Петар I Петровић Његош (1747—1830), владика 1784—1830. Канонизован као Свети Петар Цетињски.
      4. Стијепо Петровић Његош
        Димитрије Митар Петровић Његош
        
        Станко Петровић Његош, оженио Крстињу Врбицу.
        Стеван Петровић Његош
        
        Мирко Петровић Његош, оженио Анастазију (Стану) Мартиновић.
        Никола I Петровић Његош (1841—1921), књаз 1861—1910, краљ 1910—1918. Године 1860. оженио Милену Вукотић (1847—1923).
        Зорка Петровић Његош, удата за Петра Карађорђевића.
        
        Милица Петровић Његош, удата за Петра Николајевича Романова.
        
        Анастасија Петровић Његош, прво удата за Георгија Романов-Лајхтенберга, а затим за Николаја Николајевича (Романова).
        
        Марија Петровић Његош
        
        Данило Петровић Његош (принц), оженио Јуту од Мекленбурга
        
        Јелена Петровић Његош, удата за Виктора Емануела Трећег.
        
        Ана од Батенберга (6.8.1874 - 22.4.1971) удата за Франца Јозефа де Батенберга.
        
        Софија Петровић Његош (Цетиње 2 .5.1876 - 14. 6. 1876)
        
        Мирко Петровић Његош, прво се оженио са Наталијом Константиновић
        Станислав Петровић Његош (Цетиње, 30.1.1905. - Котор, 4.1.1908)
        
        Михаило Петровић Његош, оженио Женевјев Петровић Његош
        Никола Петровић Његош, оженио Франсину Наваро.
        Алтинај Петровић Његош^[3]
        
        Борис Петровић Његош
        
        Павле Петровић Његош (Подгора, Пљевља, 16.5.1910 - Париз 3.6.1933) умро у 23. години.
        
        Емануел Петровић Његош (Цетиње 10.6.1912 - Бијариц 25. 3. 1928) умро у петнаестој години.
        
        Ксенија Петровић Његош
        
        Вјера Петровић Његош (Ријека, 22.2.1887 - Антиб, Француска 31.10.1927)
        
        Петар Н. Петровић Његош, оженио Вајолет Вегнер
        
        Горде (Анастазија) Петровић Његош, удата за Сава Пламенца.
        
        Марија Петровић Његош, удата за неког Гопчевића.
        
        Данило Петровић Његош (1826—1861), владика 1851—1852, књаз 1852—1861. Године 1861. оженио Даринку Квекић (1838—1892).
        Олга Петровић Његош
        
        Роке Петровић Његош, удата за Пера Калуђеровића.
        
        Јоке Петровић Његош, удата за Ива Радовића.
        
        Маке Петровић Његош, удата за Митра Јовићевића.
        
        Јане Петровић Његош, удата за Риста Бошковића.
        
        Јоко Петровић Његош, оженио Манду Булајић.
      5. Непозната ћерка, удата за неког Пламенца.
      6. Непозната ћерка, удата за Луку Вукићевића.
  5. Лука Петровић Његош, оженио Мару.
  6. Непозната ћерка, удата за Арсенија Пламенца.
  7. Непозната ћерка, удата за Костурину.

Галерија

Дворац краља Николе на Цетињу
Дворска црква на Ћипуру, коју је 1890. подигао краљ Никола I Петровић Његош
Његошева резиденција позната као Биљарда, Цетиње
Биљарда споља, Цетиње
Поглед на Његуше, разгледница
Његошева заветна капела на врху Ловћену, коју је аустроугарски окупатор срушио током Првог светског рата, а краљ Александар Карађорђевић обновио 1925, да би је југсоловенске власти 1972. срушиле до темеља ради изградње маузолеја.

Референце

^ „Закон о статусу потомака династије Петровић Његош” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 14. јул 2014. г. Приступљено 13. новембар 2023.
^ ^а ^б „PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ JE POREKLOM IZ BOSNE: Preci najvećeg Crnogorca živeli u okolini Travnika - Srbija danas”. www.sd.rs (на језику: српски). 2018-12-03. Приступљено 2025-10-08.
^ ^а ^б „Altinaj, princeza od Crne Gore”. vijesti.me (на језику: српски). Приступљено 2023-09-30.
^ ^а ^б „Житије Светог Митрополита Петра Другог – Цетињског пустињака и Ловћенског тајновидца • Радио ~ Светигора ~” (на језику: српски). 2024-05-19. Приступљено 2025-10-08.
^ ^а ^б Етнографски музеј Цетиње 1963, стр. 75.
^ Reljić 1976, стр. 30.
^ ^а ^б ^в ^г ^д „(Projekat Rastko - Cetinje) Crna Gora od kraja XV veka do 1914. godine”. www.rastko.rs. Приступљено 2025-10-08.
^ „LDCG”. leks.canu.ac.me. Приступљено 2025-10-08.
^ „LDCG”. leks.canu.ac.me. Приступљено 2025-10-08.
^ „Љетопис: Владика Сава Петровић”. Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) (на језику: српски). 2019-03-07. Приступљено 2025-10-08.
^ „Василије Петровић Његош”. Српска енциклопедија (на језику: српски). 2017-01-11. Приступљено 2025-10-08.
^ „Љетопис: Владика Василије Петровић”. Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) (на језику: српски). 2021-11-02. Приступљено 2025-10-08.
^ Журнал (2025-04-27). „О. Никола Пејовић: Митрополит Цетињски је вјековни чувар Пећког трона”. Журнал (на језику: српски). Приступљено 2025-10-10.
^ ^а ^б „Петар I Петровић Његош”. Андрићев институт (на језику: српски). Приступљено 2025-10-10.
^ „Петар I Петровић Његош”. Српска енциклопедија (на језику: српски). 2018-01-23. Приступљено 2025-10-10.
^ „Projekat Rastko Cetinje - Sveti Petar Cetinjski - Testament”. www.rastko.rs. Приступљено 2025-10-10.
^ ствари, Стање (2023-10-31). „Петар II Петровић Његош: Објавленије о нетрулежном тијелу Петра I Петровића”. Стање ствари (на језику: српски). Приступљено 2025-10-10.
^ „Свети Петар Цетињски Чудотворац”. Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) (на језику: српски). 2021-10-30. Приступљено 2025-10-10.
^ „LDCG”. leks.canu.ac.me. Приступљено 2025-10-14.
^ „Његош као трагични јунак косовске мисли - АНДРИЋ, Иво - Дигитална БМС”. digital.bms.rs. Приступљено 2025-10-14.
^ „Данило I Петровић Његош”. Српска енциклопедија (на језику: српски). 2017-04-03. Приступљено 2025-10-17.
^ „Projekat Rastko Cetinje - Sveti Petar Cetinjski - Pjesma Karadjordju”. www.rastko.rs. Приступљено 2025-10-24.
^ bojan (2022-11-28). „КАРАЂОРЂЕ И СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ”. ЦЕНТАР ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ ПРАВОСЛАВНОГ МОНАРХИЗМА (на језику: српски). Приступљено 2025-10-24.
^ Скеровић, др Никола. „Из односа Црне Горе и Србије 1827-1830 - ПЕТАР І И КНЕЗ МИЛОШ, ЈЕДАН ДИПЛОМАТСКИ СУКОБ -” (PDF). Историјски извори. Приступљено 2025-10-24. line feed character у |title= на позицији 39 (помоћ)
^ „LDCG”. leks.canu.ac.me. Приступљено 2025-10-26.
^ ^а ^б ствари, Стање (2025-10-01). „Писмо књаза Милоша владики Његошу против „вуковске секте” (1836)”. Стање ствари (на језику: српски). Приступљено 2025-10-26.
^ Шкеровић, др Никола. „ИЗ ОДНОСА ЦРНЕ ГОРЕ И СРБИЈЕ ТРИДЕСЕТИХ ГОДИНА 19. ВИЈЕКА- Историсјки записи” (PDF). Приступљено 2025-10.26. line feed character у |title= на позицији 47 (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
^ „ЊЕГОШ И ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ - Културни центар Новог Сада - Културни центар Новог Сада” (на језику: српски). 2024-11-19. Приступљено 2025-10-26.
^ Богуновић, Небојша (2017). „San o ujedinjenju Srbije i Crne Gore”. novosti.rs. Приступљено 2025-10-26.
^ Bogunović, Nebojša (2017). „Knez je kriv što narod pati”. novosti.rs. Приступљено 2025-10-26.
^ ИН4С (2024-05-16). „Тајни уговор књаза Николе и кнеза Михаила: Борба са Турцима и уједињење српских земаља”. ИН4С (на језику: српски). Приступљено 2025-10-24.
^ admin (2022-09-23). „ZA SLOBODU I UJEDINJENJE: Kako su knez Mihailo i knjaz Nikola sklopili tajni sporazum o jedinstvu zemalja! | Serbiantimes.info”. serbiantimes.info (на језику: српски). Приступљено 2025-10-24.
^ „Nikola Petrovic Njegos u Beogradu, na Vidovdan 1896.”. www.njegos.org. Приступљено 2025-10-25.
^ „НИКОЛА I ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ - СРПСКИ КЊАЗ И КРАЉ ЦРНЕ ГОРЕ - Културни центар Новог Сада - Културни центар Новог Сада” (на језику: српски). 2020-03-24. Приступљено 2025-10-25.
^ Илинчић, Вукић. „Бомбашка и Васојевићка афера” (PDF). Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори Одјељење за историју. Приступљено 2025-10-25. line feed character у |website= на позицији 45 (помоћ)
^ „Како су пречански Срби утицали на развој српског интегрализма у Црној Гори (VI део): Никола Петровић, српски интегрализам, сарадња са Србијом, Лаза Костић, проглашење Краљевине, пад са престола - Културни центар Новог Сада - Културни центар Новог Сада” (на језику: српски). 2024-10-29. Приступљено 2025-10-25.
^ Богићевић, Војислав. „Однос Аустро-Угарске према намераваном уједињењу Србије и Црне Горе” (PDF). Историјски записи. Приступљено 2025-10-25. line feed character у |title= на позицији 39 (помоћ)
^ ^а ^б Миладиновић, Иван (2020). „Srpstvo knjaza Nikole i stvaranje velike Crne Gore”. pecat.co.rs. Приступљено 2025-10-25.
^ Živojinović, Dragoljub (2014). „King Nikola and the territorial expansion of Montenegro, 1914-1920”. Приступљено 2025-10-28.
^ Miladinović, Ivan (2020). „КРАЉ НИКОЛА ТРАЖИ МЕСТО ПРЕДСЕДНИКА ЈУГОСЛАВИЈЕ И ХРВАТСКУ КРУНУ”. pecat.co.rs. Приступљено 2025-10-28.
^ „ОДЛУКА Велике Народне Скупштине Српског Народа у Црној Гори”. njegos.org. 1918. Приступљено 2025-10-28.
^ ИН4С (2018-11-07). „Princ Mihailo o ujedinjenju 1918.”. ИН4С (на језику: српски). Приступљено 2025-10-28.
^ „LDCG”. leks.canu.ac.me. Приступљено 2025-10-28.
^ „LCD”. leks.canu.ac.me. Приступљено 2025-10-28.
^ Јоксимовић, Никола (20210102T0903+0100). „Како је црногорски краљ Никола доказивао да је од Карађорђевића и Обреновића - већи Србин”. Sputnik Србија (на језику: rs). Приступљено 2025-10-28. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
^ Ивић et al. 1987, стр. 244—247.

Литература

Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2002). Родослови српских династија. Нови Сад: Платонеум.
Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2008). Српске династије (2. изд.). Београд: Службени гласник.
Етнографски музеј Цетиње (1963). Гласник; Томови 3-4. Цетиње.
Владалачка кућа Петровић-Његош, Цетиње, 1910. године. (садржај је преузет са Njegos.org: Династија Петровић-Његош)
Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до 20. века. Евро, Унирекс, Каленић.
Дурковић-Јакшић, Љубомир (1991). Митрополија црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње: Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Митрополија црногорско-приморска.
Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2013). Историја Срба у Црној Гори 1496-1918. Нови Сад: Прометеј.
Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2017). Срби у Црној Гори 1496-1918. Никшић: Институт за српску културу.
Милићевић, Јован; Ракочевић, Новица (1986). „Црна Гора од 1735-1797”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 498—530.
Миловић, Јевто М. (1956). Зборник докумената из историје Црне Горе (1685—1782). Цетиње: Историски институт.
Младеновић, Александар (1973). Језик владике Данила. Нови Сад: Матица српска.
Петровић, Растислав В. (1997). Владика Данило и владика Сава (1697—1781). Београд: Стручна књига.
Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. књ. 2. Минхен: Искра.
Станојевић, Глигор (1955). Црна Гора у доба владике Данила. Цетиње: Историски институт.
Станојевић, Глигор (1975). „Црна Гора у XVIII вијеку”. Историја Црне Горе. књ. 3, св. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 229—499.
Станојевић, Глигор (1979). Митрополит Василије Петровић и његово доба (1740—1766). Београд: Историјски институт.

Спољашње везе

[1] „Закон о статусу потомака династије Петровић Његош” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 14. јул 2014. г. Приступљено 13. новембар 2023.

[:0-2] а ^б „PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ JE POREKLOM IZ BOSNE: Preci najvećeg Crnogorca živeli u okolini Travnika - Srbija danas”. www.sd.rs (на језику: српски). 2018-12-03. Приступљено 2025-10-08.

[:1-3] а ^б „Altinaj, princeza od Crne Gore”. vijesti.me (на језику: српски). Приступљено 2023-09-30.

[:3-4] а ^б „Житије Светог Митрополита Петра Другог – Цетињског пустињака и Ловћенског тајновидца • Радио ~ Светигора ~” (на језику: српски). 2024-05-19. Приступљено 2025-10-08.

[FOOTNOTEЕтнографски_музеј_Цетиње196375-5] а ^б Етнографски музеј Цетиње 1963, стр. 75.

[FOOTNOTEReljić197630-6] Reljić 1976, стр. 30.

[:2-7] а ^б ^в ^г ^д „(Projekat Rastko - Cetinje) Crna Gora od kraja XV veka do 1914. godine”. www.rastko.rs. Приступљено 2025-10-08.

[8] „LDCG”. leks.canu.ac.me. Приступљено 2025-10-08.

[9] „LDCG”. leks.canu.ac.me. Приступљено 2025-10-08.

[10] „Љетопис: Владика Сава Петровић”. Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) (на језику: српски). 2019-03-07. Приступљено 2025-10-08.

[11] „Василије Петровић Његош”. Српска енциклопедија (на језику: српски). 2017-01-11. Приступљено 2025-10-08.

[12] „Љетопис: Владика Василије Петровић”. Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) (на језику: српски). 2021-11-02. Приступљено 2025-10-08.

[13] Журнал (2025-04-27). „О. Никола Пејовић: Митрополит Цетињски је вјековни чувар Пећког трона”. Журнал (на језику: српски). Приступљено 2025-10-10.

[:4-14] а ^б „Петар I Петровић Његош”. Андрићев институт (на језику: српски). Приступљено 2025-10-10.

[15] „Петар I Петровић Његош”. Српска енциклопедија (на језику: српски). 2018-01-23. Приступљено 2025-10-10.

[16] „Projekat Rastko Cetinje - Sveti Petar Cetinjski - Testament”. www.rastko.rs. Приступљено 2025-10-10.

[17] ствари, Стање (2023-10-31). „Петар II Петровић Његош: Објавленије о нетрулежном тијелу Петра I Петровића”. Стање ствари (на језику: српски). Приступљено 2025-10-10.

[18] „Свети Петар Цетињски Чудотворац”. Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) (на језику: српски). 2021-10-30. Приступљено 2025-10-10.

[19] „LDCG”. leks.canu.ac.me. Приступљено 2025-10-14.

[20] „Његош као трагични јунак косовске мисли - АНДРИЋ, Иво - Дигитална БМС”. digital.bms.rs. Приступљено 2025-10-14.

[21] „Данило I Петровић Његош”. Српска енциклопедија (на језику: српски). 2017-04-03. Приступљено 2025-10-17.

[22] „Projekat Rastko Cetinje - Sveti Petar Cetinjski - Pjesma Karadjordju”. www.rastko.rs. Приступљено 2025-10-24.

[23] (2022-11-28). „КАРАЂОРЂЕ И СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ”. ЦЕНТАР ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ ПРАВОСЛАВНОГ МОНАРХИЗМА (на језику: српски). Приступљено 2025-10-24.

[24] Скеровић, др Никола. „Из односа Црне Горе и Србије 1827-1830 - ПЕТАР І И КНЕЗ МИЛОШ, ЈЕДАН ДИПЛОМАТСКИ СУКОБ -” (PDF). Историјски извори. Приступљено 2025-10-24. line feed character у |title= на позицији 39 (помоћ)

[25] „LDCG”. leks.canu.ac.me. Приступљено 2025-10-26.

[:6-26] а ^б ствари, Стање (2025-10-01). „Писмо књаза Милоша владики Његошу против „вуковске секте” (1836)”. Стање ствари (на језику: српски). Приступљено 2025-10-26.

[27] Шкеровић, др Никола. „ИЗ ОДНОСА ЦРНЕ ГОРЕ И СРБИЈЕ ТРИДЕСЕТИХ ГОДИНА 19. ВИЈЕКА- Историсјки записи” (PDF). Приступљено 2025-10.26. line feed character у |title= на позицији 47 (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)

[28] „ЊЕГОШ И ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ - Културни центар Новог Сада - Културни центар Новог Сада” (на језику: српски). 2024-11-19. Приступљено 2025-10-26.

[29] Богуновић, Небојша (2017). „San o ujedinjenju Srbije i Crne Gore”. novosti.rs. Приступљено 2025-10-26.

[30] Bogunović, Nebojša (2017). „Knez je kriv što narod pati”. novosti.rs. Приступљено 2025-10-26.

[31] ИН4С (2024-05-16). „Тајни уговор књаза Николе и кнеза Михаила: Борба са Турцима и уједињење српских земаља”. ИН4С (на језику: српски). Приступљено 2025-10-24.

[32] (2022-09-23). „ZA SLOBODU I UJEDINJENJE: Kako su knez Mihailo i knjaz Nikola sklopili tajni sporazum o jedinstvu zemalja! | Serbiantimes.info”. serbiantimes.info (на језику: српски). Приступљено 2025-10-24.

[33] „Nikola Petrovic Njegos u Beogradu, na Vidovdan 1896.”. www.njegos.org. Приступљено 2025-10-25.

[34] „НИКОЛА I ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ - СРПСКИ КЊАЗ И КРАЉ ЦРНЕ ГОРЕ - Културни центар Новог Сада - Културни центар Новог Сада” (на језику: српски). 2020-03-24. Приступљено 2025-10-25.

[35] Илинчић, Вукић. „Бомбашка и Васојевићка афера” (PDF). Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори Одјељење за историју. Приступљено 2025-10-25. line feed character у |website= на позицији 45 (помоћ)

[36] „Како су пречански Срби утицали на развој српског интегрализма у Црној Гори (VI део): Никола Петровић, српски интегрализам, сарадња са Србијом, Лаза Костић, проглашење Краљевине, пад са престола - Културни центар Новог Сада - Културни центар Новог Сада” (на језику: српски). 2024-10-29. Приступљено 2025-10-25.

[37] Богићевић, Војислав. „Однос Аустро-Угарске према намераваном уједињењу Србије и Црне Горе” (PDF). Историјски записи. Приступљено 2025-10-25. line feed character у |title= на позицији 39 (помоћ)

[:5-38] а ^б Миладиновић, Иван (2020). „Srpstvo knjaza Nikole i stvaranje velike Crne Gore”. pecat.co.rs. Приступљено 2025-10-25.

[39] Živojinović, Dragoljub (2014). „King Nikola and the territorial expansion of Montenegro, 1914-1920”. Приступљено 2025-10-28.

[40] Miladinović, Ivan (2020). „КРАЉ НИКОЛА ТРАЖИ МЕСТО ПРЕДСЕДНИКА ЈУГОСЛАВИЈЕ И ХРВАТСКУ КРУНУ”. pecat.co.rs. Приступљено 2025-10-28.

[41] „ОДЛУКА Велике Народне Скупштине Српског Народа у Црној Гори”. njegos.org. 1918. Приступљено 2025-10-28.

[42] ИН4С (2018-11-07). „Princ Mihailo o ujedinjenju 1918.”. ИН4С (на језику: српски). Приступљено 2025-10-28.

[43] „LDCG”. leks.canu.ac.me. Приступљено 2025-10-28.

[44] „LCD”. leks.canu.ac.me. Приступљено 2025-10-28.

[45] Јоксимовић, Никола (20210102T0903+0100). „Како је црногорски краљ Никола доказивао да је од Карађорђевића и Обреновића - већи Србин”. Sputnik Србија (на језику: rs). Приступљено 2025-10-28. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)

[FOOTNOTEИвићМрђеновићСпасићПалавестра1987244—247-46] Ивић et al. 1987, стр. 244—247.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]

[21]

[22]

[23]

[24]

[25]

[26]

[27]

[28]

[29]

[30]

[31]

[32]

[33]

[34]

[35]

[36]

[37]

[38]

[39]

[40]

[41]

[42]

[43]

[44]

[45]

[46]

Нормативна контрола
Међународне	VIAF 2
Државне	Немачка Израел Чешка