Печенези

Са Википедије, слободне енциклопедије
Источна Европа и подручје које настањују Печенези (плавом бојом) око 1015.

Печенези су били полуномадски народ централне Азије, који је говорио језиком из групе туркијских језика. Асимиловани су током средњег века.[1]

Порекло и подручје[уреди | уреди извор]

Печенези се појављују у историјским изворима у VIII и IX веку. Тада су настањивали подручја између доње Волге, Дона и Урала. Већ до IX и 10. века контролисали су велики део степа југозападне Евроазије и Крима. Тада су били значајан фактор у том подручју, али као и већина номадских народа нису поседовали концепт државе, а њихова организација се сводила на насумичне нападе на суседе. Осим тога постајали су плаћеници за друге силе.

Према Константину Порфирогениту Печенези су владали подручјем западно од реке Серет.

Етноним[уреди | уреди извор]

Печенези се у средњовековним арапским и персијским текстовима спомињу као Бјнак, Бјанак или Бајанак, у класичним тибетанским документима као као Бе-ча-наг, а у делима написаним на грузијском као Пачанак-и.[2] Ана Комнена и други византски аутори називали су их Пацинакој или Пацинакитај.[2] У средњовековним латинским текстовима Печенези су се називали Пизенаци, Бисени или Беси.[2] Источнославенски народи користе изразе „Печенеги” или „Печенези” (множина од „Печенег”), док их Пољаци спомињу као Pieczyngowie или Piecinigi.[2] Мађарска реч за Печенега јесте besenyő; румуњски израз је Pecenegi.[2]

Према Максу Фасмеру и неким другим истраживачима, тај је етноним можда изведен из старотуркијске речи за „шогора” (baja, baja-naq или bajinaq; киргишки: baja, туркменски: baja, турски: baja и bacanak), што би имплицирало да се термин у почетку односио на „клан или племен повезано тазбином”.[2][3]

У делу Dīwān Lughāt al-Turk Махмуда ал-Кашгарија из 11. века, Печенези су описани као „туркијски народ који живи око земље Рум”, где је Рум туркијска реч за Источно римско царство или Анадолију и „огранак Огуза Туркијаца”; потом је за Огузе написао да их чине 22 огранка, од којих су Печенези били деветнаести.[4]

Печенеге као једно од 24 древна племена Огуза спомиње Рашид-ал-Дин, државник и историчар илханидског Ирана из 14. века, у свом делу Jāmiʿ al-Tawārīkh („Збирка летописа”), где је тај етноним објашњен као „онај који показује ревност”. Абу ал-Гхази Бахадур, кан Хиванског каната, спомиње Печенеге као bechene међу 24 древна племена Туркмена (или Огуза) у својој књизи Shajara-i Tarākima (Родослов Туркмена) и даје његово значење као „онај који прави”.

Три од осам печенешких „провинција” или кланова били су заједно познати као Кангари.[5] Према Константину VII Порфирогениту, Кангари су примили ову деноминацију јер су „храбрији и племенитији од остатка” народа „и то је оно што наслов Кангар означава”.[5][6] Будући да није позната ниједна туркијска реч са сличним значењем, Армин Вамбери је повезао овај етноним с киргишким речима kangir („окретан”), kangirmak („изаћи на јахање”) и kani-kara („црнокрван”), док га је Карлил Ајлмер Макартни повезао с чагатајском речи gang („кочија”).[7] Омељан Прицак је сугерирао да је тај назив у почетку био сложени појам (Kängär As), који је изведен од тохарске речи за „камен” (kank) и иранског етнонима As.[8] Ако је ова претпоставка ваљана, етноним Кангара сугерира да су ирански елементи допринели формирању народа Печенега.[9]

Језик[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Печенешки језик

Махмуд ал-Кашгари, писац 11. века специјализован за туркијске дијалекте, тврдио је да је језик којим су говорили Печенези варијанта куманског и огуског идиома.[10] Сугерирао је да су страни утицаји на Печенеге довели до фонетских разлика између њиховог језика и идиома којим су говорили други туркијски народи.[11] Слично томе, Ана Комнена наводи изјавила да су Печенези и Куманци делили заједнички језик.[10] Иако је сам печенешки језик изумро пре много векова,[12] имена печенешких „провинција” које је забележио Константин Порфирогенет доказују да су Печенези говорили неким туркијским језиком.[13] Сматра се да је печенешки припадао огуској грани туркијских језика, али језик Печенега слабо је документован и стога га је тешко даље класифицирати.[14]

Састав[уреди | уреди извор]

Византијски цар Константин VII Порфирогенит набраја осам племенских група Печенега, по четири са сваке стране реке Дњепра, што одражава бипартитну лево-десну туркијску организацију. Ових је осам племена са своје стране било подељено у 40 подплемена, вероватно кланова. Константин VII такође билежи имена осам бивших племенских вођа који су водили Печенеге кад су их Хазари и Огузи протерали. Голден, следећи Немета и Лигетија, сугерише да се свако племенско име састоји од два дела: први део је боја коњске длаке, а други је племенски наслов владара.[15]

Племена Ердим, Чур и Јула формирали су Кангар (грчки: Καγγαρ) и сматрани су „храбријима и племенитијима од осталих”.

Транскрибовано име племена Реконструирано име племена Значење Локација Транскрибовано име вође Реконструирано име вође
Ιαβδι-ερτί(μ) *Yavdı[а]-Erdim[б] Племе Ердема[в] са сјајним коњима Западна обала Дњепра Βαϊτζαν *Bay[г]-ča
Κουαρτζι-τζούρ *Küerči[д]-Čur Племе Чура с плавичастим коњима Источна обала Дњепра Κούελ *Küğel[ђ]
Χαβουξιν-γυλά *Qabuqšın-Yula Племе Јула с коњима боје коре Западна обала Дњепра Κουρκοῡται *Qorqutai[е]
Συρου-κουλπέη *Suru-Kül-Bey Племе Кул-Беја са свикастим коњима Источна обала Дњепра Ιπαόν *Ipa / *Iba (?)[ж]
Χαρα-βοη *Qara-Bay Pлеме Бега с црним коњима Западна обала Дњепра Καϊδούμ *Qaydum[з]
Βορο-ταλμάτ *Boru-Tolmač Племе Толмача[и] са сивкастим коњима Источна обала Дњепра Κώσταν *Qosta[ј]
Γιαζι-χοπὸν *Yazı-Qap(ğ)an Племе Кавкан с тамносмеђим коњима Западна обала Дњепра Γιαζή *Yazı[к]
Βουλα-τζοπόν *Bula-Čopan[л] Племе Чопана са шареним коњима Источна обала Дњепра Βατᾱν *Bata / *Bota[љ]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ ili "Yawdı"
  2. ^ ili "Erdem"
  3. ^ храброст, врлина
  4. ^ bogat
  5. ^ Od küverči < küğerči
  6. ^ svjetlozelen
  7. ^ od qorqut- "plašiti"
  8. ^ cf. mađ. Ipoch
  9. ^ od qayt- < qayıt- < qaðıt- "okrenuti se"; cf. mađ. Kajdan
  10. ^ „преводилац”
  11. ^ cf. hakaski qosta "magična strijela usmjerena na neprijatelja"(?)
  12. ^ od Yazığ, metateza od Yağız
  13. ^ Или "Чабан"
  14. ^ "mala deva"

Савез са Византијом и Бугарском[уреди | уреди извор]

Током IX века Византија постаје савезник Печенега, користећи их да се заштити од других опаснијих племена, као нпр. Мађара или Варјага. То је Византија радила користећи се римским узорима и политиком „завади па владај“. Једног непријатеља је усмеравала против другога.

Туркијско племе Уза истерало је Печенеге из њихове домовине. Печенези су до 889. били потиснути западно од стране Хазара и Кумана, па су Печенези потиснули Мађаре западно од Дњепра до 892.

Бугари су 894. ушли у рат против Византије. Византијски цар Лав VI Мудри против Бугара позива Мађаре. Мађари су под командом Левента са великом војском извели успешну кампању у Бугарској. У исто време је Византија ушла у Бугарску са југа. Бугарски цар Симеон I је био присиљен да склопи мир са Византијом. Симеон је нашао савезника у Печенезима да би се бранио од Мађара. Печенези су били изузетно успешни, тако да су потиснули преостале Мађаре из понтских степа. Мађари су били потиснути и настањују се дефинитивно на подручју између Дунава и Тисе. Ту под водством Арпада Мађари формирају државу.

Историја и пад[уреди | уреди извор]

Од IX века Печенези су имали лоше односе са Кијевском Русијом. Они су стално упадали на територије Кијевске Русије, што би с времена на време доводило до рата. Тако је 920. био рат Печенега са Игором Кијевским, великим кнезом Кијева. Понекад су Печенези улазили и у савез са Русима, као 943. против Византије.

Печенези су нападали и опседали Кијев 968. Део Печенега учествује у руском нападу на Византију 970—971. Током власти Владимира I Великог Руси и Печенези су се сукобљавали са променљивим успехом, а Јарослав Мудри је поразио Печенеге. После тога Кијевску Русију почињу угрожавати Кумани.

Печенези су вековима ратовали са суседима: Византијом, Бугарима, Кијевском Русијом, Харезмом и Мађарима. Печенеге је коначно поразила Византија под водством Алексија I Комнина 1091. у бици код Левунија. Византију су у тој бици помагали Кумани.

Печенеге су 1094. поново напали Кумани и многи Печенези су поклани или су били апсорбовани. Поново их је поразила Византија 1122. Неко време Печенези су још постојали у Мађарској и коначно су асимилирани у Бугаре, Мађаре или Гагаузе.

Печенези као група се последњи пут помињу 1168. године као припадници турских племена познатих у хроникама као „Чорни Клобуки (Црни шешири)“.[16] Вероватно је да је печењешко становништво у Мађарској десетковано инвазијом Монгола на Угарску, али имена печењешког порекла и даље се наводе у званичним документима. Титула „Комес Бисенорум“ (гроф Печењега) трајала је још најмање 200 година.

У Мађарској у 15. веку, неки људи су прихватили презиме Besenyö (мађарски за „печењег”); они су били најбројнији у жупанији Толна. До једног од најранијих увођења ислама у источну Европу дошло је кроз рад муслиманског затвореника из раног 11. века којег су Византијци заробили. Муслимански заробљеник је доведен на територију Бесениоа Печењега, где је подучавао и преводио појединце у ислам.[17] У касном 12. веку, Абу Хамид ел-Гарнати је поменуо мађарске Печењеге – вероватно муслимане – који су живели прерушени у хришћане. На југоистоку Србије постоји село Печењевце које су основали Печењези. После рата са Византијом, остаци племена нашли су уточиште у тој области, где су основали своје насеље.[18][19][20][21][22][23]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Akdes, Nimet Kurat (1937). Peçenek Tarihi. стр. 22—26. 
  2. ^ а б в г д ђ Spinei 2003, стр. 93.
  3. ^ Golden 2003, стр. I.64.
  4. ^ Maḥmūd, Kāshgarī; James Kelly (1982). Türk Şiveleri Lügatı = Dīvānü Luġāt-It-Türk. Duxbury, Mass: Tekin. 
  5. ^ а б Curta 2006, стр. 182.
  6. ^ Konstantin Porfirogenet, O upravljanju Carstvom, 37.
  7. ^ Macartney 1968, стр. 104–105.
  8. ^ Pritsak 1975, стр. 213.
  9. ^ Spinei 2003, стр. 94.
  10. ^ а б Spinei 2003, стр. 95.
  11. ^ Spinei 2009, стр. 181.
  12. ^ Spinei 2009, стр. 343.
  13. ^ Róna-Tas 1999, стр. 239.
  14. ^ Баскаков, Н. А. Тюркские языки, Москва 1960, str 126-131.
  15. ^ Golden 1992, стр. 265-6.
  16. ^ Ivan Katchanovski, Zenon E. Kohut, Bohdan Y. Nebesio, Myroslav Yurkevich, Historical Dictionary of Ukraine, Scarecrow Press, 2013, p. 439.
  17. ^ Arnold, Thomas Walker (21. 6. 1896). „The preaching of Islam; a history of the propagation of the Muslim faith”. Westminster, A. Constable and co. Приступљено 21. 6. 2023 — преко Internet Archive. 
  18. ^ Studies on Pechenegs Dr. AKDES KURAT
  19. ^ ATLAS NATIONAL JOURNAL OF SOCIAL SCIENCES ISSN 2602-4128 TWO FRIEND PEOPLE IN THE NORTH OF THE BLACK SEA: ON THE RELATIONS OF THE PECHENEKS AND THE KUMAN-KIPCHAKS
  20. ^ T.R. FIRAT UNIVERSITY INSTITUTE OF SOCIAL SCIENCES DEPARTMENT OF HISTORY THE RELATIONS OF PEÇENEK AND KIPÇAKS WITH THE BYZANTINE STATE MASTER'S THESIS
  21. ^ Ayçiçek, Recep. „Peçenekler”. Peçenekler. Приступљено 21. 6. 2023 — преко www.academia.edu. 
  22. ^ Baykara, Tuncer (21. 6. 1998). „Batı Anadolu'da Bir Peçenek Beği: Kızıl Beğ”. Belleten. 62 (235): 735—746. doi:10.37879/belleten.1998.735 Слободан приступ. Приступљено 21. 6. 2023 — преко belleten.gov.tr. 
  23. ^ „Türkalemiyiz.com "Türk Dünyasının İnternet Sitesi"”. www.turkalemiyiz.com. Приступљено 21. 6. 2023. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Anna Comnena: The Alexiad (Translated by E. R. A. Sewter) (1969). Penguin Books. ISBN 978-0-14-044958-7.
  • Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (Greek text edited by Gyula Moravcsik, English translation b Romillyi J. H. Jenkins) (1967). Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies. ISBN 0-88402-021-5.
  • Atalay, Besim (2006). Divanü Lügati't – Türk. Türk Tarih Kurumu Basımevi. ISBN 975-16-0405-2. 
  • Curta, Florin (2006). Southeastern Europe in the Middle Ages, 500-1250Неопходна слободна регистрација. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-89452-4. 
  • Golden, Peter B. (2011). Studies on the Peoples and Cultures of the Eurasian Steppes. Editura Academiei Române. ISBN 978-973-27-2152-0. 
  • Golden, Peter B. (2003). Nomads and their Neighbours in the Russian Steppe: Turks, Khazars and Quipchaqs. Ashgate. ISBN 0-86078-885-7. 
  • Golden, Peter B. (1992). An Introduction to the History of the Turkic People. Otto Harrassowitz, Wiesbaden. 
  • Kristó, Gyula (2003). Háborúk és hadviselés az Árpádok korában [Wars and Tactics under the Árpáds] (на језику: мађарски). Szukits Könyvkiadó. ISBN 963-9441-87-2. 
  • Macartney, C. A. (1968). The Magyars in the Ninth Century. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-08070-5. 
  • Pritsak, Omeljan (1975). „The Pechenegs: A Case of Social and Economic Transformation”. Archivum Eurasiae Medii Aevi. The Peter de Ridder Press. 1: 211—235. 
  • Róna-Tas, András (1999). Hungarians and Europe in the Early Middle Ages: An Introduction to Early Hungarian History (Translated by Nicholas Bodoczky). CEU Press. ISBN 978-963-9116-48-1. 
  • Spinei, Victor (2003). The Great Migrations in the East and South East of Europe from the Ninth to the Thirteenth Century (Translated by Dana Badulescu). ISBN 973-85894-5-2. 
  • Spinei, Victor (2009). The Romanians and the Turkic Nomads North of the Danube Delta from the Tenth to the Mid-Thirteenth century. Koninklijke Brill NV. ISBN 978-90-04-17536-5. 
  • Golubovsky, Peter V. (1884). Печенеги, Торки и Половцы до нашествия татар. История южно-русских степей IX—XIII вв [Pechenegs, Torks and Cumans before the invasion of the Tatars. History of the South Russian steppes 9th-13th centuries] (на језику: руски) at Runivers.ru in DjVu format. 
  • Pálóczi-Horváth, A. (1989). Pechenegs, Cumans, Iasians: Steppe peoples in medieval Hungary. Hereditas. Budapest: Kultúra [distributor]. ISBN 963-13-2740-X. 
  • Pritsak, O. (1976). The Pečenegs: a case of social and economic transformation. Lisse, Netherlands: The Peter de Ridder Press. 
  • Ostrogorski, Georgije (1993). Istorija Vizantije (2. fototipsko изд.). Beograd: Prosveta. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Печенези на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Печенези&oldid=26125932”