Печуј

Из Википедије, слободне енциклопедије
Печуј
мађ. Pécs
Szechenyi square new Pecs.JPG
Главни градски трг са сачуваном џамијом
Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
Држава  Мађарска
Регион Јужна прекодунавска регија
Жупанија Барања
Срез Печуј
Становништво
Становништво
 —  156.649
 — густина 963,34/км2
Географске карактеристике
Координате 46°04′17″ СГШ; 18°13′59″ ИГД / 46.07125° СГШ; 18.23311° ИГД / 46.07125; 18.23311Координате: 46°04′17″ СГШ; 18°13′59″ ИГД / 46.07125° СГШ; 18.23311° ИГД / 46.07125; 18.23311
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина 162,61 км2
Печуј на мапи Мађарске
Печуј
Печуј
Поштански број 7600
Позивни број 72
Веб-сајт
www.pecs.hu

Печуј О овој звучној датотеци слушај  (мађ. Pécs, нем. Fünfkirchen, лат. Quinque Ecclesiae, свк. Päťkostolie, тур. Peçuy, раније називан Печух) је град у југозападној Мађарској и средиште је жупаније Барања. Један је од највећих градова у Мађарској.

Печуј је био Европска престоница културе 2010. године, заједно са Есеном и Истанбулом, са мотом „град без граница“.

Име града[уреди]

Најстарије име је староримско Sopianæ, вероватно келтског порекла. Средњовековни град се први пут 871. године помиње под латинским именом Quinque Basilicae (Пет базилика), што упућије на то да су први градитељи месних цркава користили материјал са пет староримских базилика. Зато Срби у 18. веку називају Печуј и древним именом "Петоцрква".

Име Печуј, односно мађарски Pécs први пут се јавља у документима 1235. године у облику Pechyut (Pechy + ut), реч потиче од праславенских речи петъ и чухъ што значи пет димњака.

Историја[уреди]

Простор данашњег Печуја је био насељен још у доба праисторије, а најстарији археолошки налази процењују се на старост од 6000 година. Римљани су дошавши на ове просторе и затекли месно келтско становништво. У 2. веку почела је производња вина. У Панонији, његовом равном делу Римљани су затекли насеље Postovio (Печуј).[1] Остаци из староримског раздобља су и данaс видљиви.

Пропашћу римске власти на овим просторима насељавају се Словени и Авари. У 8. веку овај простор био је у саставу државе Карла Великог. После тога овај простор је био у саставу Велике Моравске, да би на прелазу из 9. у 10. век овај простор запосели новопристигли Мађари. У то време је основан Барањска тврђава, а град Печуј је постао епископско седиште. Град је током следећих векова био средиште власти, али и културе, а доказ томе оснивање Печујски универзитет 1367. године, најстаријег у Мађарској.

Још 1387. године српска војска кнеза Лазара, удружена са босанском краља Твртка првог и присталице угарског краља Владислава доспели су у Барању и опљачкали Печуј. Ново страдање тог богатог места бележи се 1521. године, када је Мустафа паша турски војсковођа из Београда, кренуо у поход преко Саве и Драве и опустошио опет Печуј. Век касније војска бана Зрињског пустоши сва места тада "турска" и заузима Печуј.

После Мохачке битке 1526. године, у којој су Турци Османлије поразили мађарску војску. Ускоро је и Печуј и већи део средњовековне Угарске заузела турска војска. С пролећа 1543. године турски султан је лично предводио трупе које су без много муке редом заузимале угарске градове Валпово, Шиклуш, Печуј. У наредном времену Печуј постаје управно средиште турске власти у Панонској низији. Такође, град по изгледу постаје право источњачко место - цркве су претворене у џамије, изграђена су турска купатила, минарети, медресе, велики базар. 1664. године великаш Никола Зрињски је опљачкао и уништио град, чиме је докрајчено све што се очувало од средњовековног Печуја.

Следеће разарање град је доживео 1686. године од стране хабзбуршке војске приликом њиховог заизимања града итврђаве. Две године касније започело је насељавање Немаца, тако да је почетком 18. века Печуј био вишенародни - у њему су бројчано били најјачи Словени, а у мањини Немци и Мађари. Због тога град није подржао устанак Ракоција 1704. године, али је те године два пута опљачкан. Дана 1. фебруара 1704. године писао је мађарски историчар Салаји: мађарски устаници су у граду Печују више од 2000 Срба, све жена, деце и стараца "поклали". Као одговор на те злочине, кренуло је наводно 10.000 Срба из Шиклуша на Печуј. Куруци су се на време склонили, а Срби су извршили у граду освету. Страдали су прво католичке цркве и манастири, њих неколико и они католички свештеници који су имали задатак да Србе - покатоличе.[2] Срби су били препуштени сами себи, свом клиру да је води, у средини где им је нуђена промена вере или нестанак. На покатоличењу, преко претходног унијаћења се истакао око 1700. године бискуп Радвањи из Печуја. Тако се објашњава њихов несхватљиво мали број, који је дочекао српску војску 1918. године.

Током 18. века град се почео брзо развијати и тада град добија старо језгро у бароку. 1777. године град добија статус Слободног краљевског града. У попису који је рађен после тога град је имао око 9000 становника. Годишње се 1828. године у Печују одржавали вашари неколико пута: 2. фебруар, о Духовима, 27. августа и 25. новембра. На два дана пре је марвени вашар.[3] Током 19. века започета је нагла индустријализација града, прекинута Револуцијом 1848/49, али Печуј није значајније страдао током устанка. Велики значај за град има 1867. година када до њега долази прва железница, која га повезује са Мохачом, а 1913. године и градски трамвај. Помињу се 1899. године у Печују, католичка велика катедрала, затим црква унутрашње вароши, нова Домобранска кадетска школа, Толнајева фабрика мајолике и манастир цистелита.[4]

Срби у Печују[уреди]

По попису из 1871. године у Печују је било 23.863 становника, што значи да је тада далеко бројнији од Загреба.[5] Већ 1881. године Печуј има 30.000 становника, а Загреб га стиже са 28.000. У тако великом граду број православних Срба је међутим непрестано опадао. Било је 1900. године само 183 српске душе, а српска школа није радила.

Први свештеник у Печују 1690. године био је поп Тодор Сарделић. Он је био сведок тамошњег прелаза Срба у унију са католицима о Богојављенију. Још 1691. године епископ мохачки и сигетски Јеврем, наследник Јефтимија, написао је у Печују синђелију, која је сачувана. Агресивни печујски католици се у цркви језуитској, заклињу о Ускрсу 7. априла 1692. године, да неће у Печују трпети шизматике.[6] Када је 1693. године стигао у Печуј, патријарх српски Арсеније, он је својом проповеди покварио склопљену унију. Срби су се почели 1696. године масовније насељавати по слободним краљевским варошима Будиму, Пешти, Сентандреји, Печују...Уредбом од 3. августа 1700. године кардинал Колонић је одредио да се не може трпети никаква јерес у Печују, и да се шизматици (православци) за одређено време морају сјединити са римокатолицима, или ће бити протерани. Православци Срби хришћанском трпељивошћу су подносили мржњу и бес католичке пастве. Печујци су пред католичким свештеницима бежали у оближњи Печвар, где је остао и сачуван печет њиховог абаџијског цеха. Један стари податак из 1721. године, каже да је тада свете усуди (2 свећњака - дикир и трикир) за манастир Крушедол, сковао мајстор Шиме Раднић у Печују. Те старине су биле у поседу "ћир" Максима Гавриловића, епископа "печујског" - уствари осечко-сечујски, који је "седео" у Осијеку и Сечују. То је био последњи "сечујско-мохачки" владика, а умро 6. јануара 1732. године у Печују.[7] Још 1691. године епископ Јеврем Јанковић је "резидира" у Печују, а претпоставља се да је умро око 1710. године. Следећи владика био је од 1713. године Никанор Мелентијевић. По српском извору из 1905.године каже се даје ту било седиште православног владике до 1718. године.[8] Епархија је званично укинута по царском налогу 10. октобра 1732. године, а њен састав ушао у будимску епархију. Заслуга за истискивање православног епископа из Печуја, носе тамошњи римокатолици. Они су утицали и да се постави њима подобан човек "један калуђер који са временом покатоличи Србе".

По државном шематизму православног клира у Угарској из 1846. године у тој градској православној парохији православно парохијско звање је основано 1745. године, а црквене матичне књиге се воде од 1777. године. У парохији "Petsvar" 1846. године има православна црква, али ту живи само 44 православне душе, a парох је био Алекса Дидовић, којем помаже капелан Никола Дидовић. Ни Школа ни учитељ се не помињу.[9] У граду Печују је о Духовима 1891. године, у присуству цара аустријског и краља угарског Фрање Јосифа и патријарха српског Георгија Бранковића освећена нова православна црква.

Двојица Србина грађана Печујаца, Урош Топонарски и Светозар Грубић, превели су на српски језик, приповетке старог мађарског писца Драгутина Берција. Издали су његову књигу под насловом "Живот и фантазија", коју су рекламирали 1878. године у српским новинама.[10]

По српском извору из 1905. године Печуј је слободна краљевска варош од својих 43.982 становника има само 216 православних Срба. Ту спада и 49 Срба војника кадроваца. Место је тада парохијска филијала парохије Печвар. Наводи се да је некад постојала ту православна црква.[11]

Јереј Светозар Бољарић предавао је 1902-1906. године веронауку православним ђацима у Боњхаду, Капошвару и Печују. Био је од епархијске власти награђен са 200 круна дотације. Стизао је на наставу благодарећи жељезници. Одобрен је 1907. године стечај за учитељицу у српској школи у Печују.[12] Одржаване су 1912. године ђачке гимнастичке утакмице у Печују, за децу из ширег окружења.

Данашња капела, српска православна у Печују, уређена је 1949. године у грађанској кући, бившем црквеном дому, посвећена Св. Симеону Столпнику. У њој се налазе делови иконостаса Збешке цркве из Сентандреје. Године 2014. почела је градња нове српске православне цркве, у дворишту садашње капеле.[13]

Почетком 1904. године основали су Срби у Печују, Прву Српску земљорадничку задругу са неограниченом одговорношћу.

Барањска република[уреди]

После Првог светског рата област Барање била је под српском влашћу, али је 1921. године Тријанонским споразумом враћен новооснованој републици Мађарској. Дана 14. новембра 1918. године ушла је српска војска формације пука у Барању, и заузела град Печуј.[14] Комадант је био подпуковник Милош Цветић, који је по преузимању власти говорио тамошњем народу у пријатељском тону. Дозволио је мађарским војницима да носе сабље, а ови су исте вечери приредили заједничку гозбу са српске колеге. Цветић је већ други дан, посетио католичког владику грофа Зичија.[15] Градом је управљао 6-и пешадијски пук звани "Престолонаследника краљевића Александра", који се сместио у тамошњу касарну, која се те 1919. године звала "Касарна прест. Александра". Прославили су српски војници своју пуковску славу, сечењем колача у тој, некадашњој касарни хусарског мађарског пука. Град је функционисао без проблема и сукоба, и очекивао се правичан расплет. Али освојене територије Барање, са великим бројем српског православног и католичког становништва, биле су изгубљене за "столом". Није се остварио вековни сан тамошњих Срба, са јаким националним осећањем. Када је српска војска по решењу Мировне конференције требала да се евакуише 1921. године, створена је у Печују "Барањска република". Њено постојање је било "симболично", и трајало је само пет дана, од недеље до петка. Био је то последњи трзај отпора изневереног и разочараног народа. На великом народном збору, у време када се повлачила српска (југословенска) војска, основана је та "држава" на папиру, за чијег је председника извикан познати сликар Петар Добровић. Добровић је био родом Печујац, али се већ дуго бавио у Београду сликајући. Добровић је дошао из Београда, као позван у родно место, и наводно је случајно ушао у ту политичку авантуру. Његови сарадници у "Министарском савету", названом "Републикански егзекутивни комитет", били су такође изабрани од стране масе народа, на главном печујском тргу. Републиканци су били, све од реда печујски угледни грађани: бивши градоначелник Бела Линдер, др Фекете, др Шварц и др Шандор. Функционери те фиктивне републике су одмах затражили помоћ Краљевине СХС, а Мађари се обратили Конференцији амбасадора. Амбасадори су сложно и хитно захтевали да мађарска војска уђе у Печуј, и заведе "ред". Добровић и сарадници су још пре пропасти "творевине" прешли у Југославију. Мађари су ургентно започели истрагу, због тог антидржавног акта, велеиздаје и других квалификација. Покренут је судски кривични поступак против 60 "завереника", али претрес је одржан након неколико година, тек новембра 1925. године. Неколицина оптуженика је само било присутна, као и сведоци на суђењу. Суд је све присутне оптуженике ослободио, а све одсутне - прогласио кривим. [16]

Међутим иако се нашао у мађарској држави, која се свим силама борила да га задржи, од тога је било слабе вајде. Град који се сада нашао недалеко од нове границе, почео је од тада видно стагнирати. Делимичан помак у граду направљен је померањем дотад промађарског Пожоњског универзитета из Пожоња (Пожуна), тада преименованог у Братиславу, у Печуј. Други светски рат граду није донео већа разарања, иако су вођене борбе у његовој близини 1945. године. После тога током комунистичке ере град се брзо развијао, ширећи се до околних насеља и укључујући их у градско подручје. После 1990. године и слома комунизма град је прошао кроз веома тежак економски период.

Градске знаменитости[уреди]

Градско језгро Печуја је права „ризница“ старина и само је једна велика знаменитост. Највредније грађевине у граду су:

  • Катедрала, грађена од 11. до 19. века
  • Бискупска палата
  • Народно позориште, отворено 1895. г.
  • Магасаз, највиша зграда у Мађарској
  • праисторијске некрополе
  • Печујски универзитет са Факултетом унетности и ботаничком баштом

Градска привреда[уреди]

Печуј је смештен у пољопривредном крају, па је у граду веома важна прехрамбена индустрија. Најпознатији прехрамбени производ из Печуја је месно пиво јаке горчине. У брдима изнад града до пре неколико година вадио се угаљ. Међутим, светску славу град има захваљујући изради Жолнаи керамике.

Саобраћај у граду наслања се на прометни правац Будимпешта - Печуј - Осијек - Сарајево. У току је изградња ауто-пута до Будимпеште. 2006. године град је добио и цивилни аеродром.

Галерија[уреди]

Знаменити Срби из Печуја[уреди]

Референце[уреди]

  1. "Просветни гласник", Београд 1887. године
  2. "Гласник друштва српске словесности", Београд 30/1871. године
  3. "Даница", Беч 1828. године
  4. "Српски сион", Карловци 1899. године
  5. "Глас народа", Нови Сад 22. јул 1873. године
  6. "Српски књижевни гласник", Београд 1923. године
  7. "Српски сион", Карловци 1907. године
  8. Мата Косовац, наведено дело
  9. Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.
  10. "Застава", Нови Сад 1878. године
  11. Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
  12. "Школски лист", Сомбор 1907. године
  13. Српски институт, интернет база података, Будимпешта
  14. "Општинске новине", Београд 1. октобар 1934. године
  15. "Вечерње новости", Београд 7.новембра 1918. године
  16. "Време", Београд 1. децембар 1925. године

Спољашње везе[уреди]