Пешчаник (радио-емисија)

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Пешчаник (радио емисија))
Пешчаник
логотип Пешчаника
Детаљи о емисији
ЖанрДруштвено-политичка емисија
Трајање90 минута
ЛокацијаБеоград
ДржаваСрбија
Језиксрпски
Продукција
ЕмитерРадио Б92
АуторСветлана Лукић
Светлана Вуковић
ВодитељСветлана Лукић
УредникСветлана Лукић
Светлана Вуковић
Премијерно
емитовање

2. фебруар 2000. — 10. јун 2011.
Званични веб-сајт
pescanik.net

Пешчаник је била радио-емисија истоимене медијско-продукцијске куће.[1] Емисија се емитовала на Радију Б92 од 2. фебруара 2000. до 10. јуна 2011. године.[1] Уредници емисије биле су Светлана Вуковић и Светлана Лукић, која је била и водитељ емисије[1]. Осим на радију, емисија се од 2005. објављивала и у виду књиге Пешчаник ФМ, а има и свој интернет часопис.[1]

Према неким изворима, емисију је слушало између 350.000 и 400.000 слушалаца.[2][3] Мото Пешчаника је: Ако вам је добро онда ништа.

У јуну 2010. године најављено је да је то била последња сезона радијске емисије. Међутим, у септембру исте године емитовање емисије Пешчаник на Радију Б92 је настављено.

Форма емисије[уреди | уреди извор]

Емисија је премијерно емитована на Радију Б92 петком у термину од 9:30, а реемитовали су је Радио 021 из Новог Сада, Радио Сто Плус из Новог Пазара, ОК радио из Врања и Радио Boom93 из Пожаревца. Трајање емисије је 90 минута.

Уводна шпица емисије траје око 5 минута и у њој се чују мисли политичара и мислилаца са простора Србије и бивше Југославије.

Форма емисије се састоји од уводника Светлане Лукић, након чега следи неколико интервјуа и документарних репортажа. Учесници емисије су интелектуалци грађанске оријентације и то социолози, економисти, правници, историчари, адвокати, новинари, писци итд., као и представници појединих група и организација попут геј и уопште ЛГБТ+ популације.[4] „Пешчаник“ се бави политичким темама и дешавањима у Србији, као што су дискриминација, проблеми током транзиције, корупција, лустрација, судство, насиље и људска права.[5]

Неки од учесника у емисији су били: Војин Димитријевић, Биљана Ковачевић-Вучо, Срђа Поповић, Иван Чоловић, Мирко Ђорђевић, Дубравка Стојановић, Весна Пешић, Владимир Глигоров, Мирослав Прокопијевић, Милутин Петровић, Миљенко Дерета, Петар Луковић, Теофил Панчић, Слободан Г. Марковић, Десимир Тошић, Никола Самарџић, Надежда Миленковић, Биљана Србљановић, Србијанка Турајлић, Латинка Перовић, Весна Ракић-Водинелић, Љубиша Рајић, Светлана Слапшак, Ласло Вегел, Павле Рак, Дејан Илић, Милан Вукомановић, Марко Видојковић, Миодраг Зец, Стјепан Месић[6] и други.

На свака три месеца транскрипти емисије се објављују као књига. Књиге се штампају у 26.000 примерака, који се продају по цени прозводње или деле бесплатно на промоцијама, које се организују на трибинама широм Србије. Неке емисије су пренете и на DVD који се дистрибуира на сличан начин.[2]

Сајт[уреди | уреди извор]

Од 2008. Пешчаник има и свој сајт на којем објављује прилоге својих сарадника на политичке, друштвене и културне теме. Сајт према неким изворима дневно посећује више од 5.000 људи и према изјави провајдера многи од њих проводе сате на овом сајту. Важнији текстови се преводе на енглески језик, а један шири избор се објављује као посебна публикација под насловом „Алманах“, чији је први број штампан 30. јануара 2009.[2] На сајту Пешчаника могу се видети карикатуре Предрага Кораксића Coraxa.

Финансије[уреди | уреди извор]

Пешчаник финансира Норвешка народна помоћ, Шведски Хелсиншки комитет за људска права, Фонд за отворено друштво и друге организације.[7] Током 2012. године Пешчаник је примио суму од 39.000 долара [8] од Националног фонда за демократију (NED) са седиштем у САД.

Филм о атентату[уреди | уреди извор]

Плакат за филм

На промоцији Пешчаника у Београду 14. септембра 2007. године започета је кампања приказивањем трејлера за документарни филм о атентату на Зорана Ђинђића. Филм треба да истражи политичку позадину атентата. Кампања је носила назив „Евро по глави слушаоца“. Специфичност овог филма је да су финансијери филма слушаоци „Пешчаника“.

Мото кампање је: „Ако нећеш ти - ко ће? Ако нећеш сад - кад ћеш?“

Критика[уреди | уреди извор]

Према Слободану Антонићу, емисија „Пешчаник“ је националистички обојена и да она као медијско-идеолошки сервис Друге Србије непрестано доказује тезу да је у Србији владајућа идеологија заправо фашистичка.[9] Такође у Антонићевим колумнама често се цитирају изјаве гостију ове емисије, које критикује у сличном контексту.[9][10]

Мирјана Бобић Мојсиловић овој емисији даје „позицију свете краве“, заслужену неким неписаним правилом које је „изнад сваке медијске несавршености“, наводећи да директна оптужба Бориса Тадића да је лично одговоран за ометање ове емисије указује да, према мишљењу „гласноговорника“, такве потезе може да изведе само неко ко има „довољну моћ“. Између осталог, Бобић-Мојсиловић замера „парадоксално“ размишљање о слободи медија, јер како наводи, само док су „они“ слободни, то је критеријум да је стање добро.[11]

Према писању Маринка Вучинића на сајту Бранка Драгаша, „Пешчаник“ говори острашћено и са мржњом и отворен је за расправу само уколико „папагајски понављате њихове ставове о тмурној, нецивилизованој и идеолошки затуцаној Србији“.[12]

Радио Слободна Европа наводи да програм Пешчаника заговара реформске и проевропске идеје и да напади на овај медиј не изненађују.[13] Према писању Међународне фондације за људска права са седиштем у Даблину, циљ ове емисије је промовисање људских права.[14]

Према писању Жељка Цвијановића, Пешчаник је емисија коју одобрава политичка партија ЛДП.[15] Теофил Панчић, колумниста НИН-а указује да је ова емисија „најревноснији критичар самог врха ЛДП“,[16] мада су текстови на сајту поменуте странке не само похвални, већ се и изједначава емисија са циљевима странке,[17] али и оштро критикују неистомишљеници.[18] Балкан магазин преноси изјаву Светлане Лукић од 8.12.2006, која гласи[19]:

Осамдесет одсто људи који ће гласати за Чедомира Јовановића обезбедио је 'Пешчаник'. И мислим да је један од разлога, и питам се да ли је то у реду, због којих ће тих 80% слушалаца 'Пешчаника' гласати за Чедомира Јовановића чињеница да он није био иза овог микрофона и да га нисмо питали неке ствари, него смо их прећутали.

Теофил Панчић за „Дневни културни инфо“ указује да је „Пешчаник“ једнако занимљив и десничарима и конзервативцима јер тако сазнају мишљења друге стране. Према његовим речима, ова емисија је позната по томе што допушта изразито анационалне и либералне ставове.[20]

Напади на Пешчаник[уреди | уреди извор]

У јануару 2009. године непозната лица демолирала су аутомобил Светлане Лукић на паркингу испред зграде Б92 у Београду. Неколико дана касније оборена је интенрет страница Пешчаника.[21]

Пешчаникове трибине, промоције и гостовања су више пута физички ометали припадници разних десничарских удружења. У фебруару 2008. припадници Отачаственог покрета Образ су упали на промоцију књиге из радио-емисије „Пешчаник“ у Футогу, узвикујући пароле против Јевреја, хомосексуалаца и организатора промоције.[22] Припадници Удружења грађана Наши спречили су снимање емисије у Аранађеловцу[23], и тако даље. Према неким изворима, сајт Пешчаника је такође био мета хакера[24], што је наишло на осуду неких политичких партија, попут Г17 плус и Социјалдемократске уније.[25] Нападе на Пешчаник су пропратили и неки инострани медији.[26]

Награде[уреди | уреди извор]

Београдски центар за људска права доделио је Награду „Константин Обрадовић за унапређење културе људских права ауторкама Пешчаника за2001. годину.[27]

Градоначелник Београда Ненад Богдановић је 19. априла 2006. уручио Награду града Београда ауторкама емисије Светлани Лукић и Светлани Вуковић.[28]

Емисија Пешчаник је 9. маја 2006. добила и награду Репортера без граница Аустрије. Емисију је номиновала Моника Наглер-Витгенштајн, председница огранизације „Песници у затвору“ из Стокхолма и чланица међународног жирија награде за слободу штампе „Прес Фридом“ (Press Freedom).[29]

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Ауторкама ове емисије је 2008. у грчкој амбасади одбијена молба за туристичку визу, иако су је уредно добијале годинама уназад. Петар Луковић овај инцидент назива „грчком бруком“ и врло оштрим коментарима указује на могуће разлоге, који званично нису наведени.[30]

Морално-политичка подобност „Пешчаника”, очигледно, не задовољава високе критеријуме грчке амбасаде, која је новинаркама свечано вратила предате документе уз печатирану поруку „Одбија се”, нудећи Светлани Лукић и Светлани Вуковић шест могућих разлога исписаних на формулару где, ваљда, треба препознати себе и заокружити број.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Сајт Пешчаника: „О нама“ Архивирано на сајту Wayback Machine (1. октобар 2009), Приступљено 23. 4. 2013.
  2. ^ а б в Зокстер: „Случај Пешчаник: Добро организована мржња“[мртва веза]; Срђа Поповић, 29.1.2009.
  3. ^ knjizara.com: „Peščanik FM 14“, Приступљено 23. 4. 2013.
  4. ^ Регионални геј лезбијски инфо портал (gayecho): „Добро, није време за геј приде, а за шта је време?“ Архивирано на сајту Wayback Machine (5. јануар 2010); Бобан Стојановић на „Пешчанику“, 18.12.2009.
  5. ^ Civil Rights Defenders: „Pescanik“[мртва веза]; 9.7.2009.
  6. ^ 24 сата: Месић: „Хрватско-српски односи у успону, остаје питање БиХ“[мртва веза], Приступљено 23. 4. 2013.
  7. ^ Сајт Пешчаника: „Пешчаник подржавају“ Архивирано на сајту Wayback Machine (18. децембар 2009), Приступљено 23. 4. 2013.
  8. ^ Serbia | National Endowment for Democracy
  9. ^ а б Слободан Антонић: Историјски ревизионизам Друге Србије, Приступљено 23. 4. 2013.
  10. ^ Слободан Антонић: „Изазивање националне, расне и верске мржње“ и друга Србија Архивирано на сајту Wayback Machine (27. април 2009), Приступљено 23. 4. 2013.
  11. ^ Вечерње новости: „Срце под притиском; Строго контролисани возови“[мртва веза]; Мирјана Бобић-Мојсиловић, 31.1.2009.
  12. ^ Званична презентација Бранка Драгаша: „Светислав Басара на бранику Пешчаника“ Архивирано на сајту Wayback Machine (4. децембар 2009); Маринко Вучинић, 6. јул 2009.
  13. ^ Радио Слободна Европа: Коме смета Пешчаник?; Милош Теодоровић, 29.1.2009.
  14. ^ Front Line: „Vandalism and restrictions of freedom of expression against NGO Pescanik“; 4.2.2009.
  15. ^ Стандард бр. 88: „Култ“ Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016); Жељко Цвијановић, 25.1.2008.
  16. ^ НИН: „Мала породична несугласица“; Теофил Панчић, 2.7.2009.
  17. ^ Сајт ЛДП: „Пешчаник=Б92=ЛДП“[мртва веза]; Милутин Петровић, 12.12.2007.
  18. ^ ЛДПКула: „Нацисти за по кући“[мртва веза]; Љиљана Јокић-Каспар, 4.2.2009.
  19. ^ Балкан магазин: Речи и мисли 2; приредила Александра Лазић, 18.12.2006.
  20. ^ Дневни културни инфо: „Теофил Панчић - аутор захваљујући чијем писању су многи остали нормални“ Архивирано на сајту Wayback Machine (22. фебруар 2010); 27.1.2009.
  21. ^ [„Napad na Peščanik - E_ropa/regija - H-Alter[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 28. 06. 2009. г. Приступљено 26. 12. 2009.  Сукоб URL—викивеза (помоћ) Napad na Peščanik - E_ropa/regija - H-Alter]
  22. ^ Б92 Образ на промоцији књиге Пешчаника, Приступљено 23. 4. 2013.
  23. ^ Наши: „Извештај из Аранђеловца“ Архивирано на сајту Wayback Machine (18. јул 2009); 10.1.2009.
  24. ^ Е новине: „Сајт оборен, емисија се омета - Пешчаник опет на удару“ Архивирано на сајту Wayback Machine (7. март 2016); 24.1.2009.
  25. ^ Кикиндске: „Пешчаник на удару наци-хакера“[мртва веза]; 30.1.2009.
  26. ^ Global Voices en Español: “Pescanik” con sitio web dado de baja, emisión radial interrumpida y vehículo del editor destruido;Maria Alejandra Murua, 10.2.2009.
  27. ^ Београдски центар за људска права: Награда „Константин Обрадовић“ Архивирано на сајту Wayback Machine (23. новембар 2009), Приступљено 23. 4. 2013.
  28. ^ Е капија: „Уручене награде града Београда за 2005. годину“; 20.4.2006.
  29. ^ oneworldsee: „Награда емисији Пешчаник“[мртва веза]; 7.3.2007.
  30. ^ Е новине: „Ауторкама Пешчаника забрањен улаз у Грчку!“ Архивирано на сајту Wayback Machine (7. март 2016); Петар Луковић, 14.6.2008.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]