Пећина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Пећина
Пећина

Пећина или спиља/спила/шпиља представља подземну просторију у Земљиној кори, насталу природним процесима. Пећине настале у красу су обликоване хемијским и механичким деловањем воде. Осим у тим стенама пећине настају и у наслагама гипса, соли, магматским стенама, конгломератима, бречама па чак и леду.

Основни делови пећина су улаз, канал и дворана. Канал је издужени отвор, а дворана је пространија шупљина најчешће настала ширењем подземних канала.

Истраживањем пећина се бави спелеологија, а истраживачи пећина су спелеолози.

У Србији су предоминантне пећине у крашком рељефу, с обзиром да је карст веома заступљен.

Подела пећина[уреди]

Пећине се могу дефинисати и као дугачки и често веома разгранати подземни, хоризонтални или благо нагнути, канали који се пружају дубоко у унутрашњост кречњачких маса. Постоје и примери пећина са стрмим каналима.

Зависно од тога да ли у пећинама постоји речни ток или не, оне се могу поделити на речне и суве.

Речне пећине су, у морфолошком и хидрографском погледу, најзначајнији облици у унутрашњости кречњачких маса. Кроз њих, компликованим системима подземних канала, теку праве „пећинске реке”. У великом броју случајева ове реке су разгранате попут површинских подземних токова. Пећинске реке могу отицати слободно-гравитационо, под деловањем Земљине гравитације или асцедентно, под утицајем хидростатичког притиска.

Према хидрографској функцији речне пећине деле се на понорске и сифонске. Понорске пећине представљају или су представљале поноре површинских водених токова (понорница) док сифонске представљају пећинске канале кроз које избијају или су некад избијали подземни водени токови на површину у виду врела. Примери оваквих пећина у Србији су понорска пећина Пандирало, понор Сврљишког Тимока и сифонска пећина Гаура Фундоњ, код села Подгорца, на источним падинама Кучаја.

У природи се срећу случајеви комбинације понорске и сифонске пећине. Овакве комбинације називају се тунелским пећинама. Пример тунелске пећине у Србији је Велика пећина, код села Дубоке, у близини Кучева.

У зависности од режима воденог тока речне пећине деле се на сталне и периодске речне пећине.

Суве пећине сачињава мрежа пећинских канала који су стално ван хидрографске функције. Према броју отвора оне се могу поделити на „затворене” и суве тунелске пећине. Морфолошко-хидролошка еволуција ових пећина, кроз које више не протичу речни токови, везана је за рад воде прокапнице и за процес обурвавања пећинских таваница. Корозивним деловањем воде прокапнице (понируће воде од атмосферских падавина) шире се пукотине на таваницама пећине и оне нарастају у висину. Рад воде прокапнице је и акумулативан. Акумулативан рад манифестује се у стварању пећинског накита. Примери сувих пећина су Преконошка пећинаСврљишким планинама), Велика Атула на Бељаници, Владикине плоче у долини Височице итд. Суве пећине представљају далеко одмакли стадијум морфолошко-хидролошке еволуције пећина и краса уопште.

Пећине чији се канали налазе на различитим нивоима могу имати канале који су суви и канале кроз које протиче вода. Пример такве пећине је Влашка пећина у долини Ресаве.[1]

Литература[уреди]

  • Анђелић М. 1990. Геоморфологија. Београд: Војногеографски институт
  • Марковић М., Павловић Р., Чупковић Т. 2003. Геоморфологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства
  • Петровић Ј. 1973. Пећинарство за планинаре. Београд: Планинарски савез Србије


Спољашње везе[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Петровић Д., Манојловић П., (2003): Геоморфологија, Географски факултет, Универзитет у Београду, Београд.