Пивнице (Бачка Паланка)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Пивнице
Pivnice, Evangelical Church.jpg
Евангеличка црква у Пивницама
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округЈужнобачки
ОпштинаБачка Паланка
Становништво
 — 2011.Пад 3337
 — густина67/км2
Географске карактеристике
Координате45°28′06″ СГШ; 19°27′11″ ИГД / 45.468333° СГШ; 19.453166° ИГД / 45.468333; 19.453166Координате: 45°28′06″ СГШ; 19°27′11″ ИГД / 45.468333° СГШ; 19.453166° ИГД / 45.468333; 19.453166
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина69 м
Површина57,4 км2
Пивнице на мапи Србије
Пивнице
Пивнице
Остали подаци
Поштански број21469
Позивни број021
Регистарска ознакаBP

Пивнице (свк. Pivnica) је насеље у Србији у општини Бачка Паланка у Јужнобачком округу. Према попису становништва из 2011. је имало 3337 становника, а 9 година раније 2002. било је 3835 становника.

Историја[уреди]

Пивнице се први пут помиње 1650. под именом Пивница. Физичким спајањем дела села у ком су живели Срби и дела села у којем су живели Словаци, Срби су преузели назив Пивнице, а Словаци су задржали назив Пивница. Мађарски назив за Пивнице је био Pinzed, a немачки назив Bibenitz. Пре тога на простору данашњих Пивница су се налазила насеља са српским становништвом (Гола Добра, Радојевић, Сантовац). После Велике сеобе Срба 1690, постојеће српско становништво које је живело у Пивницама, односно на територији данашњих Пивница, је увећано насељавањем избеглих Срба са Косова, Метохије, северне Македоније, северне Црне Горе и Рашке области. За време и после Ракоцијевог устанка у Пивнице се досељавају и српске породице из околине Печуја и северне Барање. Почетком 18. века је то село са изразитом српском већином и тако је остало све до пред крај 19. века.

Године 1846—47 у Пивницама је живело 2250 Срба а 1867. године свега 1510 Срба. Претпоставка да је више од 850 Срба убијено од стране Мађара или је пак током ратних дејстава и у годинама после њих помрло од разних болести проузрокованих ратним дешавањима и немаштином као последицом рата.

На попису 1900. Пивнице је имало 4977 становника који су живели у 908 домаћинстава. Национални састав је био следећи: 2871 Словака, 1486 Срба, 356 Немаца, 223 Мађара, 21 Русина, 1 Хрвата, 19 осталих. Верски састав становништва је био следећи: 3217 евангелика, 1497 православаца, 77 јевреја, 65 римокатолика, 21 гркокатолика, 13 реформата, 2 унитараца и 45 осталих.

Крајем 18. века се у село насељавају Словаци из неколико села са територије данашње Мађарске и то из околине Веспрема (из места Шерне и Шура) и из околине Секешфехервароша (из места Тардаша, Барачке, Велега и Ђурова). У та места су се пивнички Словаци доселили у првој половини 18. века са територије данашње Словачке и то из околине Мијаве, Модре, Врбове и Старе Туре. Касније се у Пивнице досељава и неколико словачких породица из Нађлака (Румунија). У 19. веку у Пивнице се досељавају и Немци, Цинцари, Мађари, Јевреји и Роми.

Најбројније српске породице у Пивницама су Црњански, Станков, Лазаров, Мирковић, Сремац, Керавица, Дорошки, Бељански а најбројније словачке породице су Чинчурак, Имрек, Пап, Нађ, Тот, Белањи, Чобрда и др.

Нови Храм Успења Пресвете Богородице у Пивницама подигнут је у периоду од 1740—1746. године после пресељења Срба са старе локације Пивница која се налазила у делу атара који се зове Српски Виногради (сеоба је проузрокована епидемијом колере). Нови храм је освећен 1754. године, од стране епископа Висариона Павловића. Поред храма тада је освећена је вероисповедна школа. Стари храм који се налазио на старој локацији је временом порушен а део богослужбених књига и икона је пренет у нови храм (претпоставка да је стари храм подигнут пре 1715 године, јер се те године у попису становништва Пивница спомиње црквењак Живан Дугачки). Као први учитељ у Пивницама године 1754 помиње се магистер Теодор. Податак о освећењу новог храма постоји на урамљеном натпису у олтару (изнад царских двери) цркве у Пивницама на црквено-словенском језику. 1776. године храм је реновиран и тада је дограђен звоник који је заменио дотадашњу звонару од дрвета. 1792—93 године извршена је комплетна рестаурација храма са звоником и од тада спољни изглед цркве се није битније променио. У унутрашњости се налази развијена и раскошно резбарена олтарска преграда која носи барокне стилске одлике.

У периоду 1984—1989. године у сликарско козерваторску радионицу Покрајинског завода за заштиту споменика у Новом Саду, донет је иконостас цркве Успенија Пресвете Богородице у Пивницама у веома лошем стању. Стручњаци Завода нису могли да утврде тачну годину његовог настанка али су установили да је иконостас пренет у пивничку цркву јер неке иконе недостају (сматра се да је сам иконостас старији од цркве иако нема доказа да је пренет из старе цркве). Руководиоци радова на обнови пивничког иконостаса су установили је то дело Јована Исаиловића Старијег. 1958. године, приликом евидентирања и сачињавања предлога за стављање под заштиту Закона, пивничког иконостаса, установљено је, да три иконе нису рад истог мајстора који је сликао и горње и доње делове иконостаса, већ су настале касније, вероватно у првој половини ХIX века. На основу стилских анализа — комозиционих аналогија, цртачких вредности, колористичког израза и сликарско — технолошког поступка, може се тврдити да су три иконе са сокла иконостаса српске цркве у Пивницама, дела сликара Арсе Теодоровића. То су иконе: „Сусрет Марије и Јелисавете”, „Христос и Самарјанка” и „Усековање главе светог Јована Крститеља”. Храм Успења Пресвете Богородице у Пивницама са иконостасом стављен је под заштиту закона и категорисан је као непокретно културно добро од великог значаја.

Српска школа се помиње 1754. године као школа која је већ постојала, што говори да је школа основана знатно раније, и од тада па све до данас у Пивницама у континуитету се одвија настава на српском језику, а о великом броју Срба који су живели у Пивницама говори податак да је у том периоду у Пивницама било чак 6 православних свештеника и један ђакон. Године 1901 српска вероисповедна школа у Пивницама је имала преко 400 ученика. Временом се број Срба у Пивницама смањивао исељавањем у друга места (Бачка Паланка, Нови Сад, Сомбор, Оџаци, Кула, Врбас, Шајкашку, Срем). Такође, 1758, део Срба из Пивница, тачније 22 породице, се одселио у Банат, тачније у Беодру (део Новог Милошева) предвођени православним свештеником Димитријем.

Број Словака је у селу растао захваљујући пре свега што се Словаци нису селили ван Пивница у већем броју, као што је то био случај код Срба и што се знатни број Немаца и готово сви Мађари веома брзо асимилирао у Словаке. Неколико цинцарских породица досељених у Пивнице су се у кратком року асимилирале у Србе. Прва школа у којој се настава одвијала на словачком језику је основана непосредно по досељавању Словака у Пивнице (године 1791 ). Упркос јаким притисцима и покушајима да се процес мађаризације поспеши и убрза и укине школовање на словачком језику у Пивницама, пивнички Словаци су се томе успешно одупирали и успели да сачувају своју школу, тако да се настава на словачком језику у Пивницама одвија безмало 230 година. Садашњи словачки храм у Пивницама (евангелички) је саграђен у периоду 1824—1826. године. Немачки евангелички храм је саграђен 1898. године и исти је порушен 1947. после протеривања Немаца из Пивница. Такође се у Пивницама налази и немачко гробље које се данас налази у лошем стању и једним делом је узурпирано. У селу је постојала и синагога, као и јеврејско гробље које се налазило поред словачког гробља, а чији је мањи део порушен 2002. године. Данас преостали део јеврејског гробља се одржава и о њему се води рачуна.

Пивничани су учествовали у организацији и раду Велике народне скупштине одржане у Новом Саду 1918 године, где су као делегати из Пивница учествовали Пера Црњански,Новак Челић,Ђуро Славик,Јанко Валенћик и Михал Шустер. У селу је те године био формиран и српско-словачки Народни одбор (24 члана) који је преузео власт у селу и активно учествовао у спровођењу одлука Велике народне скупштине. Одбором је председавао Алекса Дорошки.

После Првог светског рата се из Пивница одселило неколико словачких породица у Чехословачку (махом породице интелектуалаца и занатлија).

У другом светском рату је погинуло 67 становника Пивница српске словачке, ромске и јеврејске националности као и 21 становник немачке националности(погинули као припадниоци немачких оружаних снага).

Крајем другог светског рата и непосредно после другог светског рата 7 становника Пивница је осуђено на смртну казну и стрељано као припадници мађарских, немачких и усташких оружаних формација због ратних злочина који су починили према цивилном становништву у Срему(на подручју западног Срема) и јужној Бачкој(учесници у рацији 1942).

После Другог светског рата (1946—48) се из Пивница у тадашњу Чехословачку оделило близу 20 словачких породица (махом породице трговаца, занатлија и интелектуалаца)

После 2000. године се у Словачку одселио знатан број пивничких Словака (у почетку привремено, но многи су свој привремени боравак претворили у стални). Највећи број младих Словака који су у Словачку одлазили ради студирања, после завршетка студирања остали су да живе и раде у Словачкој.

У Пивницама данас постоји и делује неколико цркава и верских заједница. То су: Српска православна црква. Словачка евангеличка црква, Баптистичка црква. Методистичка црква, Назаренска заједница, Адвентистичка црква као и две пентакосне верске заједнице Христова духовна црква и Христова јеванђеоска црква.

Пивнице је једно од првих села у Србији у коме је основана земљорадничка задруга (1868. године), а електрификација села је извршена 1924. године. Године 1921. је основан српски фудбалски клуб Обилић, а нешто касније и словачки фудбалски клуб Јаношик. После Другог светског рата је у Пивницама основан фудбалски клуб под називом Славија. Почетком 30-их година 20. века у Пивницама је било формирано и четничко удружење које је функционисало све до 1941, када је забрањено од стране мађарских окупатора а чланови су били похапшени, одведени на стрељање које су успели избећи захваљујући сплету околности.

Привреда[уреди]

Пивнице је село познато по напредној сточарској и ратарској производњи. У протеклом периоду је било село са највећом сточарском производњом у бившој Југославији, но данас се ситуација променила и на том плану.

Демографија[уреди]

Пивнице се данас суочава са великим проблемом наглог пада броја становништва и то је последица општег стања у друштву. У задњих петнаестак година велики број Пивничана се одселио у иностранство, као и у веће градове у Србији. Број становника опада годишње за 1-2 %. Уколико се ова тенденција настави, за двадесетак година ће у Пивницама број становника износити око 2000 док је средином 20. века то било преко 6000. Према прелиминарним резултатима пописа из 2011. у Пивницама живи 3337 становника и то Срба 586, Словака 2523, Рома 146 и осталих 82. Вероватно би број становника био знатно мањи да се у протеклих неколико година у Пивнице није доселио већи број Рома из околних насеља као и из иностранства (у питању су Роми који су депортовани из земаља чланица ЕУ).

Познати становници[уреди]

Лазар Мирковић (1885—1968) је професор литургике на богословском факултету (БФ) СПЦ.

Родио се у Пивницама, Бачка. У Сремским Карловцима је завршио Српску православну гимназију а потом и Богословију 1906. По завршетку Богословије уписује богословски факултет у Черновцима, где је дипломирао 1908, а докторирао 1912. Једно време је био Префект у Богословском семинару у Ср. Карловцима. Након што је докторирао постављен је за доцента Карловачке Богословије за предмете црквенословенски језик и литургику.

По оснивању БФ у Београду, постављен је за професора литургике. Био је декан БФ у више наврата и на њему је остао све до пензионисања 1952, а касније, до 1961. и као хонорарни професор.

Био је члан и сарадник више научних установа: у Народном музеју му је 1923. поверено Одељење средњовековних старина, 1925. је постао дописни члан Српског научног друштва, а од 1927. је и редовни члан Историјског друштва у Новом Саду. Од 1947. је и научни сарадник Археолошког института Српске академије наука, а од 1950. је постао и спољни сарадник Института за проучавање књижевности САНУ. Као истакнути научни радник држао је предавања на Интернационалним византолошким конгресима у Атини 1930, Софији 1934, Риму 1936, Палерму 1951. и Солуну 1953.

Лазар Мирковић свакако спада у ред значајних православних литургичара. Литургика коју је написао и данас се користи као приручник богослова. Суд о Мирковићу као историчару уметности дао је наш најпознатији стручњак академик Војислав Ј. Ђурић по коме је он „допро до самих врхунаца иконографске анализе и уврстио се међу најсјаније њене представнике у европској науци”.

Из његове изузетно обимне библиографије која броји 295 објављених јединица издвајају се следећи радови: Православна литургика или наука о богослужењу Православне источне Цркве и Хеортологија или историјски развитак богослужења православне источне Цркве.

Из Пивница је и Момчило Иванић (Пивнице, 2/14. март 1853 — Београд, 23. април/6. мај 1916), филолог, професор гимназије, и секретар Лексикографског одсека CКA.

Момчило Иванић рођен је 2/14. марта 1853. у Пивницама у Бачкој. Његов отац Стеван прешао је у Београд, где је радио као чиновник управе града. Момчило Иванић похађао је до четвртог разреда основну школу у Београду, а онда се са оцем морао вратити у Пивнице. Због тих околности уписао се тек 1867. у гимназију у Београду. Похађао је историјско-филолошки одсек Велике школе, а завршио га је 1876. године. На Великој школи Београду, био је ђак Даничића и Новаковића. Радио је најпре од 1877. у једној приватној школи, а од јесени 1877. био је професорски приправник Стојана Новаковића.

Постао је 1879. предавач на гимназији, а 1885. професор београдске реалке. Од 1898. радио је у лексикографском оделу Српске краљевске академије (СКА). Године 1903 је постао дописни члан Српске краљевске академије и тиме постао први Пивничан који је постао академик. Момчило Иванић је после 1903 био лични учитељ принчева Ђорђа и Александра Карађорђевића.

У радовима је помагао Даничићу и Новаковићу, преводио је чланке, и писао приказе и реферате. Сакупљао је грађу за велики речник СКА дуги низ година, и написао је „Оглед” тог речника како га је он замишљао („Српски рјечник књижевног и народног језика”, 1913).

Јанко Чеман

И Михал Камањ ( уметничко има Јанко Чеман) се родио и живео у Пивницама. Родио се 30.09. 1922 године. Завршио је основну школу у Пивницама где је и живео. Писао је приповедке и романе. Умро је 29. 09.1987 године. Његово име носи аматерско позориште у Пивницама које успешно делује већ скоро три деценије.

Из Пивница је пореклом и Шаму Боровски (Borovszky Samu) 1868—1912. Породица Боровски је је била уткана у живот пивничких Словака и уопште Словака на овим просторима и подарила је знамените свештенике, историчаре, глумце… Шаму Боровски је био истакнути мађарски историчар и академик (иако је био словачког порекла временом се мађаризовао те је себе сматрао Мађарем).

Из Пивница је родом и Оскар Јулијус Карол Боровски (1894—1966) знаменити мађарски позоришни и филмски глумац(глумио у првом мађарском тонском филму). И он се, као и његов стриц Шаму Боровски, временом мађаризовао.

У Пивницама је рођен Вићазослав Хроњец (1944) словачки песник, литерарни критичар, библиограф и преводилац.

Из Пивница је родом и Глигорије Мирковић (1877-1962). Био је угледан професор и национални радник и један од знаменитих професора и једно време управник Велике српске православне гимназије у Новом Саду.

У Пивницама је рођен Самуел Кубица (1885-1942). Био је учитељ у Нађлаку, сарадник словачког књижевника Ј.Г.Тајовског и велики борац против мађаризације. У Румунији је био надзорник словачких школа и један од заслужних грађана који је својим деловањем делом утицао да Нађлак са околином после првог светског рата припадне Румунији.

Мајка патријарха Георгија Бранковића је била пореклом из Пивница из породице Бикар. Патријарх Георгије Бранковић (1830—1907) је био српски православни епископ темишварски од 1882. до 1890. године, a потом архиепископ карловачки и патријарх српски од 1890. до 1907. године. Био је први тајни саветник аустроугарског цара Франца Јозефа I, витез Великог крста Леополдовог реда, носилац царског ордена Гвоздене круне првог степена, српских Ордена белог орла и Св. Саве првог степена и кнежевског црногорског Даниловог ордена првог степена, члан угарског Горњег дома и хрватског Земаљског сабора, некадашњи управитељ сомборске Препарандије, почасни грађанин Сомбора и Карловаца.

Јован Скерлић је по мајци био Пивничан (мајка Персида рођ. Мирковић).

У новије време из Пивница потиче професор права и бивши министар правде Момчило Грубач.

У Пивницама је рођен и др. Јован Дорошки Јовка који је у послератном периоду(после другог светског рата) од 1947—1948 обављао функцију председника скупштине АП Војводине.

У насељу Пивнице живи 3126 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 42,3 година (40,6 код мушкараца и 43,8 код жена). У насељу постоји 1501 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 2,55.

Ово насеље је углавном насељено Словацима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[1]
Година Становника
1948. 5.425
1953. 5.653
1961. 5.541
1971. 5.162
1981. 4.820
1991. 4.361 4.261
2002. 3.835 3.953
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Словаци
  
2.935 76,53 %
Срби
  
704 18,35 %
Роми
  
51 1,32 %
Југословени
  
31 0,80 %
Хрвати
  
9 0,23 %
Црногорци
  
7 0,18 %
Русини
  
6 0,15 %
Мађари
  
5 0,13 %
Немци
  
2 0,05 %
Муслимани
  
2 0,05 %
Буњевци
  
2 0,05 %
Бугари
  
2 0,05 %
Украјинци
  
1 0,02 %
Словенци
  
1 0,02 %
Македонци
  
1 0,02 %
Бошњаци
  
1 0,02 %
непознато
  
32 0,83 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  2. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  3. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]