Пикадили линија
| Piccadilly line | |||
|---|---|---|---|
 | |||
.jpg) A westbound Piccadilly line train to Uxbridge at Russell Square (2009) | |||
| Преглед | |||
| Тип | Rapid transit | ||
| Систем | London Underground | ||
| Прва и последња ст. | Cockfosters
| ||
| Станице | 53 | ||
| Ред вожње | 217.995 million (2019)[1] passenger journeys | ||
| Colour on map | Dark blue | ||
| Веб | tfl | ||
| Функционисање | |||
| Отворено | 15. децембар 1906. | ||
| Последње проширење | 27 March 2008 | ||
| Character | Deep-level tube | ||
| Депо | |||
| Возни парк | 1973 Stock | ||
| Технички | |||
| Дужина линије | 4.596 mi (7.397 km) | ||
| Ширина колосека | Шаблон:Track gauge | ||
| Еликтрификација | Шаблон:630 V DC | ||
| Оперативна брзина | 40—50 mph (64—80 km/h) | ||
| |||
Пикадили линија је линија лондонског метроа дубоког нивоа која пролази између запада и севера Лондона. Има две западне гране које се деле у Ектон Тауну и опслужује 53 станице. Линија служи аеродрому Хитроу, а неке од његових станица су у близини туристичких атракција у централном Лондону као што су Пикадили серкус и Бакингемска палата. Дистрикт и Метрополитан линије деле неке делове пруге са Пикадили линијом. Одштампано тамно плавом бојом на мапи подземне железнице, то је шеста најпрометнија линија.
Станице у центру Лондона су обновљене како би се обезбедио већи обим путничког саобраћаја. Да би се припремиле за Други светски рат, неке станице су биле опремљене склоништима и основним садржајима, а друге протупровалним зидовима. Изградња линије Викторија, чија је прва деоница отворена 1968., помогла је да се смањи гужва на линији Пикадили; неки делови Пикадилија морали су да буду преусмерени за међуплатформску размену са новом линијом. Направљено је неколико планова да се продужи линија Пикадили да би опслуживала аеродром Хитроу. Најраније одобрење је дато 1967. године, а продужетак Хитроу је отворен у фазама између 1975. и 1977. Ово је служило само терминалима 2 и 3 и некадашњем терминалу 1. Линија је поново продужена два пута, до Терминала 4 преко петље 1986. и до Терминала 5 директно са главне терминалне станице 2008.
Траса
[уреди | уреди извор]Пикадили линија је северозападна линија дуга 73,97 км, са две западне гране које се раздвајају у Ектон Тауну, опслужујући 53 станице.[2][3] На северном крају, Кокфостерс је терминал са три колосека са четири платформе, а линија се простире на површинском нивоу до јужно од Оуквуда. Станица Саутгејт је у тунелу, са тунелским порталима на северу и југу. Због разлике у терену, вијадукт води пруге кроз Арнос Парк до Арнос гроува.[4] Линија се затим спушта у тунеле са две цеви, пролазећи кроз Вуд Грин, Финсбери парк и централни Лондон. Централна област садржи станице у близини туристичких атракција, као што су Лондонски транспортни музеј, Хародс, Бакингемска палата и Пикадили серкус.[5] Тунел од 15,3 км завршава се источно од Баронс корта, где се линија наставља на запад, паралелно са линијом Дистрикт, до Ектон Тауна. Летећи чвор, који је у употреби од 10. фебруара 1910., раздваја возове који иду до огранка Хитроу од гране Аксбриџ.[6][7]
Архитектура
[уреди | уреди извор]
Већина станица са дубоким нивоом отворених у првој фази између Финсбери парка и Хамерсмита изграђена је по дизајну Леслија Грина. [8] Састојао се од двоспратних зграда са челичним оквирима, обложених тамноцрвеним застакљеним блоковима теракоте, са широким полукружним прозорима на горњем спрату. Станице Earl's Court и Barons Court изграђене су од црвене цигле коју је направио Хари Вортон Форд, [9] са полукружним прозорима на другом нивоу и уграђеним називима железница које су саобраћале кроз станицу. Обе станичне зграде су уврштене на листу II степена, и овај пројекат зграде у првој заменио је дрвену зграду колибе. [10] [11]
Проширење линије према западу и северу 1930-их имало је нове станице које је дизајнирао Чарлс Холден. Ови дизајни су инспирисани модерном архитектуром виђеном на путовању у неколико европских земаља 1930. [12]
Станице у централном Лондону су модернизоване. Грин Парк је добио ново склониште на јужном улазу; билетарница за продају карата на Пикадили серкусу је померена испод нивоа улице. Обе ове измене је дизајнирао Холден, [13] при чему је сала за продају карата ове друге станице са уметничким делом у част Френка Пика додата 2016. [14] [15] Грин Парк је такође изграђен са новим улазом, који има челичне оквире. [16]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „London Assembly Questions to the Mayor”. London Assembly. 2022. Приступљено 29. 2. 2024.
- ^ „CULG - Piccadilly Line”. www.davros.org. Приступљено 2025-01-29.
- ^ „Standard tube map” (PDF).
- ^ Horne 2007, стр. 78–79.
- ^ „Out and about on the Piccadilly line”. Transport for London. Архивирано из оригинала 4. 10. 2020. г. Приступљено 4. 10. 2020.
- ^ Horne 2007, стр. 46.
- ^ „Piccadilly line facts”. Transport for London. Архивирано из оригинала 10. 2. 2014. г. Приступљено 20. 8. 2020.
- ^ Wolmar 2005, стр. 175.
- ^ Wallinger et al. 2014, стр. 155, 277.
- ^ Day & Reed 2010, стр. 24.
- ^ Martin 2012, стр. 79.
- ^ „Underground Journeys: Changing the face of London Underground”. Royal Institute of British Architects. Архивирано из оригинала 4. 5. 2011. г. Приступљено 19. 2. 2011.
- ^ Karol 2007, стр. 481–484.
- ^ Magazine, Wallpaper* (7. 11. 2016). „Train of thought: artists Langlands & Bell celebrate Frank Pick's design philosophy”. Wallpaper*. Архивирано из оригинала 18. 8. 2020. г. Приступљено 18. 8. 2020.
- ^ „Beauty < Immortality”. Art on the Underground (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 18. 8. 2020. г. Приступљено 18. 8. 2020.
- ^ Connor 2006, стр. 106.
Литература
[уреди | уреди извор]- Barker, T.C.; Robbins, Michael (1974). A History of London Transport: Volume two – the Twentieth Century to 1970. London: George Allen & Unwin Ltd. ISBN 0-04-385067-7.
- Badsey-Ellis, Antony (2005). London's Lost Tube Schemes. Capital Transport. ISBN 1-85414-293-3.
- Badsey-Ellis, Antony (2016). Building London's Underground: From Cut-and Cover to Crossrail. Capital Transport. ISBN 978-1-8541-4397-6.
- Bruce, J Graeme (1988). The London Underground Tube Stock. Shepperton: Ian Allan and London Transport Museum. ISBN 978-0-7110-1707-8.
- Шаблон:Butt-stations
- Cherry, Bridget; Pevsner, Nikolaus (1991). London 3: North West. The Buildings of England. Yale University Press. ISBN 978-0-300-09652-1. Приступљено 19. 8. 2020.
- Connor, J.E. (2001) [1999]. London's Disused Underground Stations. Capital Transport. ISBN 1-85414-250-X.
- Connor, J. E. (2006) [1999]. London's Disused Underground Stations (2nd (revised) изд.). Capital Transport. ISBN 978-1-85414-250-4.
- Croome, Desmond F. (1998). The Piccadilly Line – An Illustrated History. London: Capital Transport Publishing. ISBN 1-85414-192-9.
- Croome, Desmond F.; Jackson, Alan Arthur (1993). Rails Through the Clay: A History of London's Tube Railways. Capital Transport. ISBN 978-1-85414-151-4.
- Day, John R.; Reed, John (2008) [1963]. The Story of London's Underground (10th изд.). Capital Transport. ISBN 978-1-85414-316-7.
- Day, John R; Reed, John (2010) [1963]. The Story of London's Underground (11th изд.). Capital Transport. ISBN 978-1-85414-341-9.
- Follenfant, H G (1974). Reconstructing London's Underground. London Transport Executive. ISBN 978-0-85329-039-1.
- Hardy, Brian (2001). Underground Train File: Tube Stock 1933-1959. Harrow Weald: Capital Transport. ISBN 1-85414-235-6.
- Harris, Cyril M. (2006) [1977]. What's in a name?. Capital Transport. ISBN 1-85414-241-0.
- Horne, Mike (2000). The Jubilee Line. Capital Transport. ISBN 978-1-85414-220-7.
- Horne, Mike (2003). The Metropolitan Line
. Capital Transport. ISBN 1-85414-275-5. - Horne, Mike (2006). The District Line: An Illustrated History. Capital Transport. ISBN 1-85414-292-5.
- Horne, Mike (2007). The Piccadilly Tube – A History of the First Hundred Years. London: Capital Transport. ISBN 978-1-85414-305-1.
- Karol, Eitan (2007). Charles Holden: Architect. Shaun Tyas. ISBN 978-1-900289-81-8.
- Klapper, Charles (1976). London's lost railways. London: Routledge & Kegan Paul. ISBN 9780710083784. OCLC 487714609.
- Lee, Charles E. (1966). Sixty Years of the Piccadilly. London: London Transport.
- Lee, Charles E. (1973). The Piccadilly Line: a brief history. London: London Transport. ISBN 0-85329-042-3.
- Martin, Andrew (2012). Underground, Overground: A Passenger's History of the Tube. Profile Books. ISBN 978-1-84765-807-4.
- Powers, Alan (2007). „Holden, Charles (Henry)”
. Grove Art Online. Oxford University Press. Приступљено 25. 9. 2010. (Wikipedia Library ID accepted) - Rose, Douglas (1999). The London Underground, A Diagrammatic History. Douglas Rose/Capital Transport. ISBN 1-85414-219-4.
- Rose, Douglas (децембар 2007) [1980]. The London Underground: A Diagrammatic History (8th изд.). Harrow Weald: Capital Transport. ISBN 978-1-85414-315-0.
- Simpson, Bill (2003). A History of the Metropolitan Railway. Volume 1: The Circle and Extended Lines to Rickmansworth. Lamplight Publications. ISBN 1-899246-07-X.
- Wallinger, Mark; Self, Will; Warner, Marina; Wolmar, Christian; Bal, Thierry; Coysh, Louise; Dillon, Tamsin (6. 10. 2014). Labyrinth: A Journey Through London's Underground by Mark Wallinger. Art / Books. ISBN 978-1-90897-016-9.
- Wolmar, Christian (2005) [2004]. The Subterranean Railway: How the London Underground Was Built and How It Changed the City Forever. Atlantic Books. ISBN 1-84354-023-1.
- The Victoria Line : Report by the London Travel Committee to the Minister of Transport and Civil Aviation. Her Majesty's Stationery Office. 1959.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Званични веб-сајт
- „Piccadilly line facts”. London Underground — Key Facts. Transport for London. Архивирано из оригинала 10. 2. 2014. г. Приступљено 12. 4. 2011.
- London Transport Museum Photographic Archive
- Promotional map of extension, 1933 - (Archive)
- Diagramatic map showing through trains from Uxbridge to Piccadilly and Cockfosters, 1933
- „The Piccadilly Line – History”. www.krysstal.com. KryssTal. Приступљено 12. 4. 2011.
- „Underground Journeys: Changing the face of London Underground Illustrated history of the Piccadilly line 1920-1930s”. www.architecture.com. Royal Institute of British Architects. Архивирано из оригинала 4. 5. 2011. г. Приступљено 19. 2. 2011.
