Пређи на садржај

Пина Бауш

С Википедије, слободне енциклопедије
Пина Бауш
Пина Бауш 2007. године
Лични подаци
Пуно имеФилипине Бауш
Датум рођења(1940-07-27)27. јул 1940.
Место рођењаЗолинген, Немачка
Датум смрти30. јун 2009.(2009-06-30) (68 год.) (68 год.)
Место смртиВупертал, Немачка
ДржављанствоНемачко
НационалностНемци
Образовање
Породица
ПартнерРоналд Кеј (Ronald Kay) (до 2009; његова смрт)
ДецаРолф-Саломон Кеј (Rolf-Salomon Kay)
Остало
Награде
Веб-сајтPina Bausch Foundation
Tanztheater Wuppertal

Филипине „Пина” Бауш (нем. Philippine „Pina” Bausch; Золинген, 27. јул 1940 — Вупертал, 30. јун 2009) била је немачка плесачица, кореографкиња, педагог и директорка балета.[1] Сматра се једном од најистакнутијих и најутицајнијих личности савремене игре и позоришта у другој половини 20. века, и кључном фигуром у развоју жанра плесног позоришта (нем. Tanztheater).[2] Била је дугогодишња уметничка директорка компаније **Tanztheater Wuppertal** у Вуперталу, са којом је стекла светску славу. Њен рад карактерише јединствени спој плеса, покрета, говора, музике и сценографије, истражујући дубоке људске емоције и међуљудске односе.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Образовање и почеци

[уреди | уреди извор]

Пина Бауш је рођена у Золингену, Немачка, 1940. године. Почела је да учи плес веома рано. Са 15 година примљена је на престижну школу **Folkwang** (Folkwang Hochschule der Künste) у Есену, где је студирала код Курта Јоса, једног од оснивача немачког експресионистичког плеса и зачетника плесног позоришта.[3] Јос је имао пресудан утицај на њено схватање плеса као форме која треба да изражава стварни живот и емоције.

Након дипломирања 1959. године, добила је стипендију и отишла на усавршавање у САД, где је студирала на **Џулијард школи** (Juilliard School) у Њујорку.[3] У Њујорку је наступала као играчица са неколико компанија, укључујући New American Ballet и балетску компанију Метрополитен опере, и сарађивала са кореографима као што су Ентони Тјудор и Пол Тејлор.[2]

Tanztheater Wuppertal

[уреди | уреди извор]

Вративши се у Немачку 1962. године, постала је солисткиња у Јосовом поново основаном Folkwang Ballett-у, где је ускоро почела и да кореографише.[3] Године 1973. именована је за директорку балета Вуперталске опере. Убрзо је променила име компаније у **Tanztheater Wuppertal**, што је означило радикалан заокрет од класичног балета ка новом хибридном жанру који је она дефинисала.[1]

На челу ове компаније остала је до своје смрти 2009. године, створивши преко 40 представа и изградивши јединствен стил и репутацију широм света.[2] Компанија је постала позната по интензивним, често дуготрајним пробама и процесу стварања у којем је Бауш постављала питања и користила импровизације и лична искуства својих играча као материјал за представе.[1]

Међународна каријера и признања

[уреди | уреди извор]

Са својом компанијом, Пина Бауш је редовно наступала на најзначајнијим светским позорницама и фестивалима, укључујући и БИТЕФ у Београду, где је била чест и радо виђен гост.[4] Многе њене касније представе настале су као копродукције са градовима широм света (Рим, Лос Анђелес, Хонгконг, Истанбул, Токио, Лисабон, Будимпешта, Сао Пауло, Каиро...), носећи често имена тих градова у наслову.

Добила је бројне највише међународне награде и признања за свој рад, укључујући Кјото награду у Јапану, Златни лав на Венецијанском бијеналу за животно дело, немачку Плесну награду, британску Награду Лоренс Оливије, Гетеову награду града Франкфурта и многе друге.[3]

Стил и "Tanztheater"

[уреди | уреди извор]

Рад Пине Бауш карактерише:

  • **Спој плеса и театра:** Интеграција плесних секвенци, свакодневних покрета, гестова, говора, певања и елемената глуме.
  • **Фокус на међуљудским односима:** Често истраживање тема љубави, усамљености, отуђења, нежности, сукоба полова, страха и жудње.
  • **Емоционална сировост и искреност:** Представе често имају снажан емотивни набој, балансирајући између хумора, апсурда, лепоте и бола.
  • **Колажна структура:** Нелинеарни наратив, представе састављене од низа сцена, слика, асоцијација и репетиција.
  • **Употреба сценографије:** Често коришћење упечатљивих, неретко натуралистичких сценографских решења (вода, земља, цвеће, зидови) која постају интегрални део кореографије (рад сценографа Петера Пабста и Ролфа Борцика).
  • **Важност музике:** Коришћење разноврсне музичке подлоге, од класике до популарне музике и светске музике.
  • **Рад са играчима:** Развијање материјала кроз питања постављена играчима и њихове личне приче и искуства.

Каснији живот и смрт

[уреди | уреди извор]

Пина Бауш је наставила активно да ствара и води своју компанију до самог краја живота. Њен дугогодишњи животни партнер, чилеански песник и професор Роналд Кеј (Ronald Kay), преминуо је у јануару 2009. Пина Бауш је преминула изненада од карцинома 30. јуна 2009. у Вуперталу, само пет дана након што јој је болест дијагностикована.[2] Иза себе је оставила сина Ролфа-Саломона Кеја.[1]

Значајна дела (избор)

[уреди | уреди извор]
  • Ифигенија на Тауриди (Iphigenie auf Tauris, Глук), 1974.
  • Орфеј и Еуридика (Orpheus und Eurydike, Глук), 1975.
  • Посвећење пролећа (Le Sacre du printemps, Стравински), 1975.
  • Седам смртних грехова (Die sieben Todsünden, Брехт/Вајл), 1976.
  • Плавобради (Blaubart - Beim Anhören einer Tonbandaufnahme von Béla Bartóks Oper „Herzog Blaubarts Burg“), 1977.
  • Кафе Милер (Café Müller), 1978.
  • Контактхоф (Kontakthof), 1978. (касније верзије 2000. и 2008)
  • Арије (Arien), 1979.
  • 1980 – Комад Пине Бауш (1980 – Ein Stück von Pina Bausch), 1980.
  • Каранфили (Nelken), 1982.
  • Виктор (Viktor), 1986. (копродукција са Teatro Argentina, Рим)
  • Палмеро Палермо (Palermo Palermo), 1989. (копродукција са Teatro Biondo Stabile, Палермо)
  • Прозорџија (Der Fensterputzer), 1997. (копродукција са Hong Kong Arts Festival)
  • Мазурка Фого (Masurca Fogo), 1998. (копродукција са EXPO 98, Лисабон)
  • Аква (Água), 2001. (копродукција са Бразилом)
  • Нефес (Nefés), 2003. (копродукција са Истанбулским позоришним фестивалом)
  • Десет чи (Ten Chi), 2004. (копродукција са Јапаном)
  • Слатки мамбо (Sweet Mambo), 2008.
  • ...као што мох носи камен... („…como el musguito en la piedra, ay si, si, si…”), 2009. (копродукција са Чилеом)

Наслеђе

[уреди | уреди извор]

Пина Бауш је оставила неизбрисив траг у свету плеса и позоришта. Њен јединствени стил и приступ утицали су на генерације кореографа, редитеља и извођача широм света. Компанија **Tanztheater Wuppertal Pina Bausch** наставља да изводи њен репертоар и након њене смрти. Године 2009. основана је **Pina Bausch Foundation** са циљем очувања и промоције њеног уметничког наслеђа.[3]

Немачки редитељ Вим Вендерс снимио је 2011. године чувени 3Д документарни филм "Пина", као посвету њеном раду. Филм је започет уз њену сарадњу, а довршен је након њене смрти и номинован је за Оскара за најбољи дугометражни документарни филм.[5]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г Mackrell, Judith (2009-07-01). „Pina Bausch obituary”. The Guardian. Приступљено 2025-04-25. 
  2. ^ а б в г Anderson, Jack (2009-06-30). „Pina Bausch, German Choreographer, Dies at 68”. The New York Times. Приступљено 2025-04-25. 
  3. ^ а б в г д „Pina Bausch - Biography”. Pina Bausch Foundation. Приступљено 2025-04-25. 
  4. ^ „Историјат”. Bitef Festival. Приступљено 2025-04-25. 
  5. ^ „Pina (2011)”. IMDb. Приступљено 2025-04-25. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Servos, Norbert. Pina Bausch: Theatre of Experiences. Routledge, 2008. ISBN 978-0415261615 неважећи ISBN
  • Climenhaga, Royd. Pina Bausch. Routledge (Performance Practitioners series), 2008. ISBN 978-0415378003 неважећи ISBN
  • Fernandes, Ciane. Pina Bausch and the Wuppertal Dance Theater: The Aesthetics of Repetition and Transformation. Peter Lang Inc., 2015. ISBN 978-1433126580 неважећи ISBN

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пина_Бауш&oldid=29958750”