Пинокијеве авантуре

Пинокијеве авантуре
Илустрација из издања из 1883. године (Енрико Мацанти)
Настанак и садржај
Ориг. наслов	Le avventure di Pinocchio. Storia di un burattino
Аутор	Карло Колоди
Илустратор	Уго Флерес (часопис) Енрико Мацанти (роман)
Земља	Италија
Језик	италијански
Жанр	Фантастика, авантура, дечја књижевност
Издавање
Издавање	7. јул 1881 — 25. јануар 1883. (часопис) фебруар 1883. (роман)
Број страница	228

Пинокијеве авантуре (итал. Le avventure di Pinocchio. Storia di un burattino; досл. „Пинокијеве авантуре. Прича о лутку”), често скраћено као Пинокио, роман је за децу италијанског писца Карла Колодија из 1883. године. То је фантастична прича о несташним авантурама анимиране марионете по имену Пинокио. Он се суочава са многим опасностима и искушењима, упознаје ликове који га уче о животу и учи се доброти пре него што оствари жељу свог срца да постане прави дечак.

Прича је првобитно објављивана у наставцима као Прича о лутку (итал. La storia di un burattino) у часопису Дечје новине (итал. Giornale per i bambini) између 7. јула 1881. и 25. јануара 1883. године, а накнадно је издата у облику књиге у фебруару 1883, са илустрацијама Енрика Мацантија. Од тада, Пинокио је постао једна од најпопуларнијих дечјих књига и добио је похвале критичара.

Као универзална икона и метафора људског стања, књига се сматра канонским делом дечје књижевности и имала је велики утицај на светску културу. Филозоф Бенедето Кроче сматрао ју је једним од највећих дела италијанске књижевности. Од свог првог објављивања, инспирисала је многа уметничка дела, као што је анимирани филм Волта Дизнија Пинокио, као и општеприхваћене идеје попут дугог носа код лажова.

Књига је преведена на чак 260 језика широм света, што је чини једном од најпревођенијих књига на свету. Иако је вероватно једна од најпродаванијих књига икада објављених, тачан број продатих примерака од првог објављивања није познат због многих скраћених и различитих верзија. Према Вијеру Перончинију, „неки извори наводе 35 милиона [продатих примерака], други 80, али то је само начин, чак и прилично немарaн, да се квантификује успех који се не може квантификовати”. Према Франселији Батлер, она такође остаје „најпревођенија италијанска књига и, после Библије, најчитанија”.

Радња

Чим Ђепето изрезбари Пинокијев нос, он почиње да расте.

У Тоскани, у Италији, столар по имену Мајстор Антонио проналази цепаницу од које планира да направи ногу за сто. Међутим, након што се уплаши јер цепаница виче, даје је свом комшији Ђепету који жели да од ње направи лутку и да живи као путујући луткар. Он резбари дечака и даје му име „Пинокио”. Чим је лутак завршен и Ђепето га научи да хода, Пинокио истрчава кроз врата у град, где га хвата карабинијер, који претпоставља да је Пинокио злостављан и затвара Ђепета.

Пинокио баца чекић на Цврчка који говори.

Оставши сам, Пинокио се враћа у Ђепетову кућу да једе, где га Цврчак који говори упозорава на опасности непослушности и лењости. Након што га цврчак назове „дрвеном главом”, Пинокио из освете баца чекић на њега и случајно га убија. Пинокио огладни и покуша да испржи јаје, али из јајета се излеже пиле које одлази да тражи храну. Куца на врата комшије, али они, плашећи се да је у питању шала, поливају га водом. Хладан и мокар, Пинокио одлази кући и леже на пећ, а када се пробуди, открива да су му стопала изгорела. Срећом, Ђепето је пуштен из затвора, даје Пинокију три крушке за доручак и прави му нови пар стопала. У знак захвалности, Пинокио обећава да ће ићи у школу, а Ђепето му прави одело од цветног папира, ципеле од коре дрвета и капу од теста, те продаје свој једини капут да би му купио буквар.

Ђепето је пуштен из затвора и прави Пинокију нове ноге.

Вођа лутака Манђафуоко.

На путу до школе следећег јутра, Пинокио наилази на Велико позориште марионета и продаје свој буквар да би купио карту за представу. Током представе, лутке Арлекин, Пулчинела и Сињора Розаура дозивају Пинокија. То разбесни луткара Манђафуока, и он одлучује да искористи Пинокија као огрев за припрему вечере. Међутим, након што Пинокио моли за свој и Арлекинов спас и након што Манђафуоко сазна за Ђепетово сиромаштво, пушта га и даје му пет златника.

Лисица и Мачак.

На путу кући, Пинокио среће лисицу и мачка. Мачак се претвара да је слеп, а Лисица да је хрома; бели кос покушава да упозори Пинокија на њихове лажи, али га Мачак поједе. Њих двоје убеђују Пинокија да ће, ако закопа своје новчиће у Пољу чуда изван града Глупавије, они израсти у дрво са златницима. Заустављају се на вечеру у гостионици „Црвени рак” где преваре Пинокија да плати њихове оброке и побегну након што кажу гостионичару да каже Пинокију да ће га чекати на Пољу чуда ујутру.

Лисица и Мачак, прерушени у разбојнике, вешају Пинокија.

Док Пинокио креће ка граду Глупавији, појављује се дух Цврчка који говори и каже му да иде кући и да новац свом оцу. Пинокио поново игнорише његова упозорења и док пролази кроз шуму, Лисица и Мачак, прерушени у разбојнике, нападају га и покушавају да га опљачкају, али не успевају. Након што одгризе шапу Мачку, бежи у белу кућу, где га дочекује млада Вила са плавом косом која каже да је мртва и да чека мртвачка кола. Нажалост, Лисица и Мачак хватају Пинокија, вешају га о дрво и одлазе након што су се уморили од чекања да се угуши, остављајући Пинокија да умре сам и размишља о свом лошем понашању.

Вила спасава Пинокија.

Вила спасава Пинокија и позива три лекара да га прегледају: Сова каже да је жив, Врана каже да је мртав, а Дух Цврчка који говори каже да је добро, али да је био непослушан и повредио свог оца. Вила нуди лек Пинокију, који он узима тек када се појаве зечеви гробари да преузму његово тело. Сада опорављен, Пинокио лаже Вилу када га она пита шта се догодило са златницима, и нос му расте. Вила објашњава да његове лажи узрокују раст носа и позива јато детлића да га смање кљуцањем. Затим шаље по Ђепета да дође и живи са њима у шумској колиби.

Коначно стижу у град Глупавију.

Док Пинокио креће да пронађе Ђепета, поново среће Лисицу и Мачка, који га подсећају на Поље чуда, и он пристаје да пође са њима и посади своје злато. Када стигну тамо, Пинокио закопава своје новчиће и одлази да чека двадесет минута да порасту, само да би Лисица и Мачак ископали новчиће и побегли.

Пинокио и горила судија.

Када се Пинокио врати, папагај му се руга јер је насео на трикове Лисице и Мачка. Пинокио жури у судницу Глупавије, где пријављује крађу новчића судији горили. Иако је дирнут Пинокијевом молбом, судија горила га осуђује на четири месеца затвора због злочина глупости. Срећом, сви криминалци су пуштени раније када цар Глупавије прогласи славље након победе његове војске над непријатељима града.

Џиновска змија.

Док се Пинокио враћа у шуму, проналази огромну змију са репом који се дими како блокира пут. Замоли змију да се помери, али она остаје потпуно мирна, па он претпостави да је мртва. Почне да је прелази, али она се изненада усправи и зашишти на њега, преврнувши га на главу. Погођена Пинокијевим страхом и комичним положајем, змија се толико смеје да јој пукне артерија и умре.

Пинокио се затим враћа у Вилину кућу у шуми, где се ушуња у двориште једног сељака да украде мало грожђа. Ухвати се у замку за ласице и наилази на свица. Сељак га проналази и везује у својој кућици за псе. Када Пинокио спречи ласице које краду пилиће, сељак га ослобађа као награду. Пинокио се коначно враћа у колибу, али тамо не налази ништа осим надгробног споменика и верује да је Вила умрла.

Пинокио и голуб лете до морске обале.

Пријатељски голуб види Пинокија како жали за Вилином смрћу и нуди му превоз до морске обале, где Ђепето прави чамац да тражи Пинокија. Пинокио бива избачен на обалу када покуша да доплива до свог оца, којег гута Страшна ајкула. Пинокио прихвата превоз од делфина до Острва вредних пчела где сви раде сваки дан. По доласку тамо, Пинокио нуди да однесе крчаг једне госпође кући у замену за храну и воду, а по доласку у њену кућу, препознаје госпођу као Вилу, сада довољно стару да му буде мајка. Она каже да ће му глумити мајку, а он ће почети да иде у школу. Наговештава да ће, ако буде добар у школи и буде добар годину дана, постати прави дечак.

Алидоро спасава Пинокија од Зеленог рибара.

Пинокио вредно учи и постаје најбољи у разреду, чинећи друге дечаке љубоморним. Они преваре Пинокија да побегне из школе говорећи да су видели велико морско чудовиште на плажи, исто оно које је прогутало Ђепета. Међутим, лагали су и избија туча током које је Пинокио оптужен да је повредио другог дечака. Он бежи и успут спасава мастифа који се дави по имену Алидоро. У замену, Алидоро касније спасава Пинокија од Зеленог рибара, који је хтео да га поједе. Након што сретне Пужа који ради за Вилу, она му даје још једну шансу.

Кочија Кочијаша који води дечаке у Земљу играчака.

Пинокио је одличан у школи, а Вила обећава да ће следећег дана постати прави дечак и каже да треба да позове све своје пријатеље на забаву. Одлази да позове све, али га омете сусрет са Фитиљком, једним од његових најближих пријатеља, који му каже да иде у место звано Земља играчака, где се деца играју цео дан и никада не раде нити уче. Пинокио одлази с њим и они се дивно проводе наредних пет месеци.

Пинокио и Фитиљко постају магарци.

Једног јутра, Пинокио и Фитиљко се буде са магарећим ушима. Мрмот каже Пинокију да је добио магарећу грозницу, јер се дечаци који се играју и никада не уче или раде претварају у магарце. Ускоро се и Пинокио и Фитиљко потпуно трансформишу, а Пинокио је продат циркусу где је обучен да изводи трикове. Падне и угане ногу након што види Вилу у једном од седишта. Управник циркуса затим продаје Пинокија човеку који жели да га одере и искористи његову кожу да направи бубањ, и баца га у море да га удави. Али када крене да извуче леш, проналази Пинокија, који објашњава да су рибе појеле сву магарећу кожу са њега и да је сада поново лутак. Пинокио зарања назад у воду и плива ка пучини, где се појављује Страшна ајкула и гута га. Унутар Ајкуле, Пинокио неочекивано проналази Ђепета, и они беже уз помоћ велике туне и траже ново место за живот.

Пинокио проналази Ђепета унутар Ајкуле.

Пинокио препознаје сељаковог магарца као свог пријатеља Фитиљка.

Пинокио и Ђепето наилазе на Лисицу и Мачка, који су сада сиромашни. Лисица је постала хрома, а Мачак слеп. Они моле за храну и новац, али их Пинокио одбија и каже им да су заслужили своју несрећу. Ђепето и Пинокио затим стижу до мале куће, која је дом Цврчка који говори. Цврчак каже да могу да остану и открива да је добио своју кућу од мале козе са плавом длаком. Пинокио добија посао код сељака и препознаје његовог умирућег магарца као свог пријатеља Фитиљка.

Пинокио постаје прави људски дечак.

Након дугих месеци рада за сељака и издржавања болесног Ђепета, Пинокио одлази у град са четрдесет пенија које је уштедео да купи себи ново одело. Открива да је Вила болесна и да јој треба новац, те даје Пужу којег је срео на Острву вредних пчела сав свој новац. Те ноћи сања да га посећује Вила, која га љуби. Када се пробуди, он је прави дечак, а његово тело лутка лежи беживотно на столици. Вила му је такође оставила ново одело, чизме и торбу у којој се налази 40 златника. Ђепето такође оздравља.

Ликови

• Пинокио – Марионета која стиче мудрост кроз низ незгода које га воде ка томе да постане прави човек као награда за његова добра дела.
• Ђепето – Стари, сиромашни дрворезбар и творац и очинска фигура Пинокија. Носи жуту перику која подсећа на качамак (или polendina), и због тога га деца из комшилука и неки одрасли зову „Полендина”, што га веома нервира. „Ђепето” је надимак од Ђузепето, што је деминутив имена Ђузепе (италијански за Јосиф).
• Цврчак који говори (il Grillo Parlante) – Цврчак којег Пинокио убија након што покуша да му да савет, а касније се враћа као дух да настави да га саветује.
• Вила са плавом косом (la Fata dai capelli turchini) – Дух шуме, која спасава Пинокија и усваја га прво као брата, а затим као сина.
• Пуж (la Lumaca) – Пуж који ради за Вилу са плавом косом. Пинокио касније даје сав свој новац Пужу при њиховом следећем сусрету.
• Фитиљко (Lucignolo) – Малолетни деликвент. Он је Пинокијев најбољи пријатељ, али му служи и као лош утицај.
• Кочијаш (l'Omino) – Власник Земље играчака, који тамо одводи неваљалу, непослушну и лењу децу својом кочијом коју вуку двадесет четири магарца са белим ципелама на копитима. Када се деца која посете земљу претворе у магарце, он их продаје за рад.
• Страшна ајкула (Il terribile Pesce-cane) – Риба дугачка миљу и висока пет спратова. Pescecane, иако дословно значи „пас риба”, генерално значи „ајкула” на италијанском.
• Манђафуоко („Гутач ватре”) – Богати директор Великог позоришта марионета, који има црвене очи и црну браду која досеже до пода. Упркос свом изгледу, Манђафуоко није зао.
• Зелени рибар (il Pescatore verde) – Зеленокожи огар на Острву вредних пчела који хвата Пинокија у своју рибарску мрежу и покушава да га поједе.
• Лисица и Мачак (la Volpe e il Gatto) – Похлепне антропоморфне животиње које се претварају да су хроме и слепе. Током приче, они наводе Пинокија на странпутицу, пљачкају га и на крају покушавају да га обесе.
• Мајстор Антонио – Стари столар, који проналази цепаницу која на крају постаје Пинокио, планирајући да од ње направи ногу за сто док она не викне „Молим те, буди пажљив!” Деца зову Антонија „Мајстор Трешња” (Mastro Ciliegia) због његовог црвеног носа.
• Арлекин, Пулчинела и Сињора Розаура – Марионете у позоришту које прихватају Пинокија као свог брата.
• Гостионичар (l'Oste) – Послодавац којег Лисица и Мачак преваре и који несвесно води Пинокија у заседу.
• Соко (il Falco) – Соко који помаже Вили са плавом косом да спасе Пинокија од вешања.
• Медоро – Пудлица која је возач кочије за Вилу. Описан је као обучен у дворску ливреју.
• Сова (la Civetta) и Врана (il Corvo) – Два позната лекара која дијагностикују Пинокија заједно са Цврчком који говори.
• Папагај (il Pappagallo) – Папагај који говори Пинокију о превари Лисице и Мачка и руга му се што је преварен.
• Судија (il Giudice) – Стари горила који ради као судија Глупавије.
• Змија (il Serpente) – Велика змија са јарко зеленом кожом, ватреним очима и репом који се дими.
• Сељак (il Contadino) – Неименовани сељак чије кокошке нападају ласице.
• Свитац (la Lucciola) – Свитац којег Пинокио среће у сељаковом винограду.
• Голуб (il Colombo) – Голуб који превози Пинокија до морске обале.
• Делфин (il Delfino) – Делфин који превози Пинокија до Острва вредних пчела и обавештава га о Страшној ајкули.
• Алидоро – Стари мастиф карабинијера на Острву вредних пчела.
• Мрмот (la Marmotta) – Пух који живи у Земљи играчака и обавештава Пинокија о магарећој грозници.
• Управник циркуса (il Direttore) – Неименовани управник циркуса који купује Пинокија од Кочијаша.
• Купац (il Compratore) – Човек који жели да од Пинокијеве коже направи бубањ.
• Туна (il Tonno) – Туна „велика као двогодишњи коњ” коју је прогутала Страшна ајкула.
• Ђанђо – Сељак који купује Фитиљка као магарца и за кога Пинокио кратко ради.

Историја

Карло Колоди

Пинокијеве авантуре укључују елементе сличне онима из бајки, јер је то прича о анимираном лутку и дечацима који се претварају у магарце. Прича је смештена у Тоскану, у Италији, и садржи италијански језик прожет елементима фирентинског дијалекта.

Треће поглавље приче објављено 14. јула 1881. у Дечјим новинама

Као младић, Колоди се придружио богословији. Међутим, покрет за уједињење Италије (Risorgimento) преусмерио је његов позив, јер се окренуо новинарству као средству подршке Рисорђименту у борби против Аустријског царства. Током 1850-их, Колоди је почео да објављује разне књиге фикције и публицистике. Једном приликом је превео неке француске бајке толико добро да су га питали да ли би желео да напише неке своје. Године 1848. Колоди је почео да издаје Il Lampione, новине политичке сатире. Са оснивањем Краљевине Италије 1861. године, Колоди је престао са новинарским и милитаристичким активностима и почео да пише књиге за децу.

Колоди је написао бројне дидактичке приче за децу за недавно уједињену Италију, укључујући Viaggio per l'Italia di Giannettino („Путовање малог Ђанија кроз Италију”; 1876), серију о непослушном дечаку који пролази кроз понижавајућа искуства док путује земљом, и Minuzzolo (1878). Године 1881. послао је кратку епизоду из живота дрвеног лутка пријатељу који је уређивао новине у Риму, питајући се да ли би уредник био заинтересован да објави ову „малу будалаштину” у својој дечјој рубрици. Уредник је пристао, а деца су је заволела.

Пинокијеве авантуре су првобитно објављене у наставцима као La storia di un burattino у часопису Giornale per i bambini, једном од најранијих италијанских недељника за децу, почевши од 7. јула 1881. Серијализација је у почетку трајала скоро четири месеца и осам наставака, заустављајући се код 15. поглавља, у којем Пинокио умире језивом смрћу: обешен због својих небројених грешака. Након велике потражње читалаца и на захтев уредника, Колоди је наставио причу 16. фебруара 1882. под насловом Le avventure di Pinocchio, додајући поглавља 16–30, у којима Вила спасава Пинокија и на крају га претвара у правог дечака након што стекне дубље разумевање себе, чинећи причу прикладнијом за дечју публику. У овој другој половини дела доминира мајчинска фигура Плаве виле, насупрот очинској фигури Ђепета, који преовладава у првом делу. Комплетна прича завршена је 25. јануара 1883. након укупно 30 поглавља објављених кроз 26 издања, која је илустровао Уго Флерес. У фебруару 1883. прича је објављена са великим успехом у једнотомном књишком издању, подељена на 36 поглавља, коју је у Фиренци издао Феличе Пађи, а илустровао Енрико Мацанти.

Књижевност за децу била је нова идеја у Колодијево време, иновација 19. века. Тако је садржајем и стилом била нова и модерна, отварајући пут многим писцима наредног века.

Међународна популарност

Неки од преко 260 превода књиге изложени у библиотеци Академије дела Круска, Фиренца

Пинокијеве авантуре су трећа најпревођенија књига на свету (240–260 језика), и биле су прво дело италијанске дечје књижевности које је стекло међународну славу. Књига је имала велики утицај на светску културу и наишла је на одушевљене критике широм света. Насловни лик је културна икона и један од најчешће реинтерпретираних ликова у дечјој књижевности. Популарност приче подстакао је моћни филозоф-критичар Бенедето Кроче, који се дивио причи и сматрао је једним од највећих дела италијанске књижевности.

Карло Колоди, који је умро 1890. године, био је поштован током живота као талентован писац и друштвени коментатор. Његова слава наставила је да расте када је Пинокио први пут преведен на енглески језик од стране Мери Алис Мари 1892. године, објављен у Лондону са Мацантијевим оригиналним илустрацијама. Прво појављивање књиге у Сједињеним Државама било је 1898. године. Било је то пиратско издање објављено у Бостону. Прво званично америчко издање објављено је 1904. године у Њујорку. Од тог времена, прича је једна од најпознатијих дечјих књига у Сједињеним Државама.

Године 1905. Ото Јулијус Бирбаум објавио је нову верзију књиге у Немачкој, а прво француско издање објављено је 1902. Између 1911. и 1945. године урађени су преводи на све европске језике и неколико језика Азије, Африке и Океаније. Године 1936. совјетски писац Алексеј Николајевич Толстој објавио је прерађену верзију Пинокија под насловом Златни кључић или Буратинови доживљаји, који је постао један од најпопуларнијих ликова руске дечје књижевности.

Прва позоришна адаптација покренута је 1899. године. Такође, Пинокио је усвојен као пионир филма: 1911. године, Ђулио Антаморо га је представио у 45-минутном ручно бојеном немом филму. Године 1932. Нобуро Офуџи режирао је јапански филм са експерименталном техником користећи анимиране лутке. Дизнијева верзија из 1940. године била је револуционарно достигнуће у области анимације ефеката.

Књижевна анализа

„Док лаже, нос му расте”, илустрација Карла Кјострија

Пре писања Пинокија, Колоди је писао бројне дидактичке приче за децу за недавно уједињену Италију. Кроз Пинокија, Колоди критикује Пинокија због његовог недостатка моралне чврстине и његовог упорног одбијања одговорности и жеље за забавом.

Структура приче о Пинокију прати структуру народних прича о сељацима који се отисну у свет, али су наивно неспремни за оно што тамо налазе и упадају у смешне ситуације. У време писања књиге, то је био озбиљан проблем, делимично произашао из индустријализације Италије, која је довела до растуће потребе за поузданом радном снагом у градовима. Један од главних ефеката била је емиграција великог дела италијанског сељаштва у градове и стране земље.

Главни императиви који се захтевају од Пинокија су да ради, буде добар и учи. И на крају, Пинокијева спремност да обезбеди свог оца и посвети се овим стварима претвара га у правог дечака са модерним комфором.

Адаптације

Прича је адаптирана у многим облицима на позорници и екрану, неки се држе близу оригиналног Колодијевог наратива, док други третирају причу слободније.

Филмови

Играни филмови

Пинокијеве авантуре, 1911.

Анимирани прикази протагонисте из филмова Пинокио (1940), Пинокијеве авантуре (1972) и Гиљермо дел Торов Пинокио (2022)

• Пинокијеве авантуре (1911), неми филм који је режирао Ђулио Антаморо.
• Пинокијеве авантуре (1947), италијански играни филм.
• Турлијеве авантуре (1967), источнонемачка верзија.
• Буратинове авантуре (1975), совјетски телевизијски филм.
• Пинокијеве авантуре (1996), филм Стива Барона са Мартином Ландауом као Ђепетом.
• Нове авантуре Пинокија (1999), наставак филма из 1996.
• Пинокио (2002), италијански филм који је режирао и у којем глуми Роберто Бенињи.
• Пинокио (2019), италијански филм који је режирао Матео Гароне, са Робертом Бенињијем као Ђепетом.
• Пинокио (2022), играни филм заснован на анимираном филму из 1940, режирао Роберт Земекис.

Анимирани филмови

• Пинокијеве авантуре (1936), недовршени италијански дугометражни филм.
• Пинокио (1940), Дизнијев анимирани филм, сматра се једним од најбољих анимираних филмова икада.
• Пинокио у свемиру (1965).
• Пинокијеве авантуре (1972), италијански анимирани филм.
• Пинокио и цар ноћи (1987).
• Пинокио 3000 (2004), канадски CGI филм.
• Пинокио (2012), италијанско-белгијско-француски филм Енца Д'Алоа.
• Гиљермо дел Торов Пинокио (2022), стоп-моушн мјузикл који су режирали Гиљермо дел Торо и Марк Густафсон. Добио је Оскара за најбољи анимирани филм.

Телевизија

• Бројне адаптације, укључујући мини-серију Луиђија Коменчинија из 1972. и разне мјузикле.

Остале књиге

• Многи писци су написали наставке или реинтерпретације, као што је Златни кључић или Буратинови доживљаји (1936) Алексеја Толстоја.

Културни утицај

Лик Пинокија и концепт носа који расте приликом лагања постали су дубоко укорењени у популарној култури, појављујући се у делима као што су Шрек, A.I. Вештачка интелигенција, и многим другим.

Види још

• Пинокио (лик)
• Карло Колоди

Литература

• Collodi, Carlo (1892). The story of a puppet : or The adventures of Pinocchio. University of California Libraries. London : T. Fisher Unwin. 
• Collodi, Carlo; Copeland, Charles (1904). Pinocchio, the adventures of a marionette. New York Public Library. Boston : Ginn and Co. 
• Pinocchio. New York Review Books. Brock, Geoffrey, transl.; Umberto Eco, introd. 2008. 
• The Adventures of Pinocchio (на језику: италијански и енглески). Nicolas J. Perella, transl. University of California Press. 1986. ISBN 0-520-07782-2. 
• The Story of a Puppet or The Adventures of Pinocchio. Mary Alice Murray, transl. Wikisource. 1892. 
• The Adventures of Pinocchio. Carol Della Chiesa, transl. Wikisource. 
• Pinocchio: the Tale of a Puppet. Alice Carsey, illustr. Project Gutenberg. 1916. 
• The Adventures of Pinocchio. Carol Della Chiesa, transl.; Attilio Mussino, illustr. Illuminated books. 1926. Архивирано из оригинала 2. 5. 2006. г. 
• Collodi. The Adventures of Pinocchio (на језику: италијански). Italy: Liber Liber. Архивирано из оригинала 9. 5. 2006. г. 
• Collodi. The Adventures of Pinocchio (на језику: енглески и италијански). Italy: Libero. 

Спољашње везе

• Званични сајт Фондације Карло Колоди