Пиогени стрептокок

С Википедије, слободне енциклопедије

Пиогени стрептокок
S. pyogenes при увеличању од 900x
Научна класификација уреди
Домен: Bacteria
Тип: Bacillota
Класа: Bacilli
Ред: Lactobacillales
Породица: Streptococcaceae
Род: Streptococcus
Врста:
S. pyogenes
Биномно име
Streptococcus pyogenes
Rosenbach 1884

Пиогени стрeптокок, стрептококус пиогенес (лат. Streptococcus pyogenes) или β-хемолитички стрептокок из групе А је грам-позитивна бактерија лоптастог облика из рода стрептокока, која расте у колонијама у облику ланца или нити. На хранљивој подлози крвни агар, ствара зону β хемолизе око својих колонија, а по Ленсфилдовој класификацији спада у групу А (видети стрептококе). Чест је узрочник гнојних инфекција код човека, а може покренути неке и аутоимуне болести, као што су реуматска грозница и постстрептококни гломерулонефритис.

Изглед и грађа[уреди | уреди извор]

Ћелијски зид ових бактерија грађен је из дебелог слоја муреина. На површини овг слоја налазе се протеинске нити које чине М-протеин. На основу грађе овог протеина се пиогене стрептококе могу поделити у подгрупе (сероваре). М-протеин штити ове бактерије од фагоцитозе ћелија одбрамбеног система. Пиогене стрептококе поседују у ћелијском зиду и полимер угљених хидрата, Ц супстанцу. На основу грађе ове супстанце сврстане су у групу А по Ленсфилду (видети стрептококе).

Патогеност[уреди | уреди извор]

Поред М-протеина за патогенитет ове бектерије су одговорни токсини и ензими које оне луче.

Болести изазване пиогеним стрептококама[уреди | уреди извор]

Инвазивне болести настају као последица продора и ширења ове бактерије у организам, док интоксикације настају као последица дејства токсина ове бактерије, често су оба механизма заједно одговорна за настанак болести.

Инфекције стрептококама могу бити локалне и генерализоване. Стрептококе продиру кроз ситне повреда (огреботине, посекотине итд) на кожи и почињу да се шире.

У локалне инфекције спадају:

У генерализоване инфекције спадају:

Лучењем стрептококних токсина могу настати:

Болести које су последица инфекције стрептококама[уреди | уреди извор]

Поједине болести као нпр. реуматска грозница и постстрептококни гломерулонефритис се могу јавити недељама, месецима, годинама и деценијама после инфекције пиогеним стафилокока, као последица аутоимуних процеса. Антитела која организам ствара у борби против ових стрептокока могу се везати и за неке ћелије организма као нпр. ћелије ендокарда или се имуни комплекси антитела и антигена могу таложити у бубрежним гломерулима, зглобовима итд. изазивајући нихово оштећење.

Доказивање пиогених стрептокока[уреди | уреди извор]

Пиогене стрептококе се могу идентификовати доказивањем антигена А коаглутинацијом (латексаглутинацијом). Бактерија се може узгајати и идентификовати и у бактеријској култури. Такође може се мерити и концентрација одређених антитела у серуму као нпр, антистраптолизин антитела.

У терапији се користе пеницилини, јер су ове бактерије осетљиве на њих.

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Човек је једини резервоар ових бактерија. Оне се преносе путем контакта или искашљаним капљицама. Време инкубације је пар дана. 24 часа након почетка терапије оболели није више инфекциозан.

Види још[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).