Пиринчани жижак
| Пиринчани жижак | |
|---|---|
| |
Научна класификација 
| |
| Домен: | Eukaryota |
| Царство: | Animalia |
| Тип: | Arthropoda |
| Класа: | Insecta |
| Ред: | Coleoptera |
| Инфраред: | Cucujiformia |
| Породица: | Curculionidae |
| Род: | Sitophilus |
| Врста: | S. oryzae
|
| Биномно име | |
| Sitophilus oryzae (Linnaeus, [[|1763]])
| |
| Синоними | |
|
Rice Weevil | |
Жижак пиринча (Sitophilus oryzae) представља једну од најзначајнијих штеточина ускладиштених производа, посебно целих житарица као што су пиринач, пшеница, кукуруз, јечам, овас и хељда. Поред тога, ова врста може оштетити и разне прерађене намирнице, укључујући тестенине, макароне, као и орашасте плодове, украсни кукуруз, храну за кућне љубимце и друге сличне производе. Напада зрна тако што његов развојни циклус у потпуности протиче унутар зрна, што га чини посебно опасним у условима складиштења и слабе контроле.[1]
Опис врсте
[уреди | уреди извор]S. oryzae припада породици Curculionidae и представља једну од најраспрострањенијих и најштетнијих врста које погађају ускладиштене житарице широм света. Ова врста је пореклом из Индије, али се због трговине данас може наћи на готово свим континентима. Одрасле јединке су дугачке између 2,5 и 4 милиметара и одликују се способношћу лета, као и навиком да се приближе светлости. Када су узнемирене, повлаче ноге и падају на земљу, често симулирајући смрт.[1][2]
Ови инсекти имају издужено тело са карактеристичним издуженим рилом и добро развијеним антенама. За разлику од сродних врста, као што је складишни жижак (S. granarius), пиринчани жижак се може развити у широком спектру домаћина. Њихова исхрана укључује разне житарице од пшенице, кукуруза и овса, до ражи, јечма и пиринча, као и прерађене производе попут тестенина, махунарки и сушеног воћа. Ларве се развијају искључиво унутар зрна. [1][2]
Распрострањеност и значај
[уреди | уреди извор]Космополитска је штеточина, распрострањена је свуда по Европи, Северној и Јужној Америци, Африци, Азији и Аустралији. На Балканском полуострву се помиње још у претпрошлом веку, али се нагло проширио после Другог светског рата. Ова врста за развој захтева нешто више температуре у поређењу са житним жишком (S. granarius). Иако појединачни инсекти често начине мање директне штете, због изузетно брзог размножавања укупна штетност може бити велика. Осим што оштећују зрна и тиме их чине подложним нападима других штеточина и микроорганизама, присуство овог инсекта и његових остатака доводи до губитка квалитета и масе зрна, што жито чини неприкладним за даљу прераду.[3]
Животни циклус
[уреди | уреди извор]Ова врста пролази кроз потпуну метаморфозу (холометаболни развој), која обухвата четири стадијума: јаје, ларва, лутка и одрасла јединка. Цео развојни циклус се одвија унутар зрна, при чему се ова штеточина храни изнутра и често остаје непримећена све док се не развије озбиљнија инфестација.[1]
На температури од 29,1 °C и 70% релативне влажности, развој од јајета до одрасле јединке траје око 25 дана, док се при нижим температурама тај период значајно продужава.[1]
Јаје: Женка полаже једно јаје у шупљину коју изгрицка на површини зрна које има влагу преко 9%, а дубина шупљине одговара дужини њене сурле.У току живота, женка положи 300-500 јаја. Након полагања, отвор затвара желатинозним чепом који се стврдњава и служи као заштита за јаје. Јаја се полажу на температурама од 13 °C до 35 °C, при чему је максимално полагање у опсегу 25,5–29,1 °C. Инкубација траје у просеку око 5 дана, а успешност излегања је око 75%.[1][3]
Ларва: Ларва се развија унутар зрна, хранећи се његовим садржајем и при томе потпуно издубљује унутрашњост, остављајући спољашњу љуску нетакнутом. Има четири развојна стадијума, од којих сваки траје око пет дана. Брзина развоја зависи од температуре и броја ларви у зрну, а доња граница за развој је око 13 °C.[1][3]
Лутка: Лутка се развија унутар издубљеног зрна, без заштитне чауре. Ова фаза траје око пет дана, током којих долази до преласка ларве у одраслог инсекта.[1]
Одрасли: Одрасли инсект остаје у зрну још 3 до 5 дана након преласка из стадијума лутке, док му тело не очврсне. Одрасли S. oryzae дугачак је 3 до 4,6 mm и има способност лета. Просечан животни век је око 3 месеца, али поједине јединке могу преживети и више од годину дана. На температури од -1°C до -4°C, адулт угине за 8 дана, док на температури од -6,5°C до -9°C, угине за 3 дана.[1][3]
Мере заштите
[уреди | уреди извор]Хемијске методе
[уреди | уреди извор]Врсте рода Sitophilus имају ниску осетљивост на синтетичке пиретроиде, али их ефикасно сузбијају органофосфорни инсектициди као што су фенитротион и пиримифос-метил. Фумигација фосфином служи за елиминацију постојеће инфестације, али не обезбеђује заштиту од поновног напада. Лутке Sitophilus су мање осетљиве на фосфин и угљен-диоксид у односу на друге складишне штеточине, па недовољно ефикасни третмани могу довести до преживљавања.[4]
У Аустралији су у силосима са пшеницом тестирани различити фумиганти: карбонил-сулфид, угљен-дисулфид и етил-формат и показали су изузетно високу ефикасност, постижући скоро потпуно сузбијање штеточина S. oryzae, Tribolium castaneum и Rhyzopertha dominica (99–100%).[5]
Физичке методе
[уреди | уреди извор]Једна од неколико физичких метода које се користе у сузбијању ове штеточине је зрачење. S. oryzae показује већу осетљивост на гама-зрачење у поређењу са S. granarius. Истраживања су показала да доза гама-зрачења од око 1,0 kGy доводи до потпуне смртности S. granarius у периоду од 3 до 6 дана, док је код S. oryzae тај период краћи и износи око 4 дана.[6]
Што се температуре тиче, ниске температуре од 10°C заустављају развој S. oryzae и S. zeamais, а пораст популације S. oryzae је потпуно заустављен на 15°C, док се код S. zeamais појављује мали број нових јединки.[7] Лутке S. oryzae су најосетљивије на високе температуре (35-45°C), при чему излагање 40°C изазива висок степен стерилности код одраслих.[8]
Биолошке методе
[уреди | уреди извор]Биолошка контрола против ових врста до сада није била у широкој примени, али постоји потенцијал за развој стратегија које подстичу деловање природних паразита.[4] Али, ипак постоји неколико природних непријатеља који нападају ову врсту, као што су: гриња Pyemotes ventricosus као предатор, велики број паразитоидних оса као што је Lariophagus distiguendus, која напада ларве и лутке, затим врста Anisopteromalus calandre и Choetospila elegans. Али, присуство ових врста није од већег значаја у редукцији популација жижака, па се морају примењивати и друге мере сузбијања.[3]
Галерија
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ е ж з Hagstrum, David W., ур. (2012). Stored product protection. Manhattan, Kan.: Kansas State Univ. ISBN 978-0-9855003-0-6.
- ^ а б Koehler, P.G. (1999-05-05). „Rice Weevil, Sitophilus oryzae (Coleoptera: Curculionidae): ENY261/IG120, 5/1999”. EDIS. 1999. ISSN 2576-0009. doi:10.32473/edis-ig120-1994.
- ^ а б в г д Štrbac, Pero (2002). Štetočine uskladištenih proizvoda i njihova kontrola. Novi Sad: Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Novom Sadu.
- ^ а б CABI (2021-11-16). „Sitophilus oryzae (lesser grain weevil)”. CABI Compendium. CABI Compendium: 10887. doi:10.1079/cabicompendium.10887.
- ^ „Commercial-scale trials on the application of ethyl formate, carbonyl sulphide and carbon disulphide to wheat.”.
- ^ Ignatowicz. „Post radiation mortality of adults of the grain weevil, Sitophilus granarius (L.), and the rice weevil, Sitophilus oryzae (L.).”.
- ^ Nakakita, Hiroshi; Ikenaga, Hiroshi (1997-01-01). „Action of low temperature on physiology of Sitophilus zeamais motschulsky and Sitophilus oryzae (L.) (Coleoptera: Curculionidae) in rice storage”. Journal of Stored Products Research. Ecologially safe alternative for the control of stored-product insects. 33 (1): 31—38. ISSN 0022-474X. doi:10.1016/S0022-474X(96)00022-7.
- ^ „Control of stored-product moths and beetles by suboptimum temperatures.”.