Питер Сенџи

С Википедије, слободне енциклопедије

Питер Сенџи (рођен 1947. године) је амерички научник и професор на Институту за технологију у Масачусетсу. Оснивач је Друштва за организационо учење. Познат је као аутор књиге Пета дисциплина: Уметност и пракса организације у којој се учи (1990, рев. 2006).

Питер Сенџи
Питер Сенџи
Лични подаци
Датум рођења(1947-01-01)1. јануар 1947.
Место рођењаСтанфорд, САД
ОбразовањеИнститут за технологију у Масачусетсу
Мастер студије, 1972
Докторске студије, 1978
Научни рад
ПољеСистемске науке
Познат поПета дисциплина, Организација која учи, Друштво за организационо учење

Живот и образовање[уреди | уреди извор]

Питер Сенџи рођен је у Станфорду у Калифорнији. Завршио је основне студије на Универзитету Станфорд у области ваздухопловног инжењерства. Док је био на Станфорду, Сенџи је такође студирао филозофију. Касније је завршио мастер студије на Институту за технологију у Масачусетсу (МИТ) на тему моделовања социјалних система 1972. а докторске студије је завршио 1978. године[1][2].

Он је оснивач Друштва за организационо учење - СОЛ (од енглеског Society for Organizational Learning). Ова организација помаже у размени идеја између великих корпорација. Заменила је претходну организацију познату као Центар за организационо учење на МИТ-у. Један је од оснивача је и тренутни члан у одбору директора Академије за системске промене. Ова непрофитна организација сарађује са лидерима на повећању њихове способности да воде организације у сложеним друштвеним системима који негују биолошко, социјално и економско благостање. Фокус је на системима размишљања који се заснивају на свести, методама и приступима.

Редовно се бави медитацијом од 1996. године и пре него што је похађао Станфорд[3], почео је медитирати на излету у Тасађари, зен-будистичком манастиру. Он препоручује медитацију или сличне облике контемплативне праксе[4].

Једно запажено достигнуће Питерове теорије је његова употреба теорије за уништавање хиљада резултата испита пословног менаџмента[5].

Каријера[уреди | уреди извор]

Инжењер по обуци, Питер је био менти Џонса Хопкинса и пажљиво је пратио радове Мајкла Питерса и Роберта Фрица и своје књиге темељио на раду са пет дисциплина у Форду, Крајслеру, Шелу, корпорацији АТ&Т, Хановер осигурању и Харли-Дејвидсону, почевши 1970-их.

Развој организације[уреди | уреди извор]

Сенџи се деведесетих појавио као главна фигура у организационом развоју књигом Пета дисциплина, у којој је развио појам организације која учи. Ово концептуализује организације као динамичне системе, у стањима континуираног прилагођавања и побољшања.

Харвард Бизнис Ривју је 1997. године идентификовала Пету дисциплину као једну од најбољих књига управљања претходних 75 година[6]. За овај рад, часопис Журнал оф Бизнис Стратеџи именовао је Питера "Стратегом века", и нагласио да је Питер један од ретких људи који су "имали велики утицај на начин пословања и дан данас"[6].

Претпоставка књиге је да се превише предузећа бави бесконачним потрагама за херојским вођом који може да инспирише људе на промене. Овај напор захтева велике стратегије које никада нису у потпуности развијене. Напор за променом ствара отпор који скоро увек превладава труд[7].

Сенџи верује да се праве организације на стварним тржиштима суочавају и са потенцијалима и са природним ограничењима свог развоја. Већина напора ка промени омета се одупирањем културолошких навика владајућег система. Не постоји одређена количина стручних савета која мора бити корисна. Кључно је развити вештину промишљања и испитивања тако да се може разговарати о стварним проблемима[7].

Према Сенџију, постоје четири изазова у покретању промена:

  • Мора да постоји убедљив захтев за промену;
  • Мора да постоји време за промену;
  • Мора да постоји помоћ током процеса промене,
  • Како се перципиране баријере за промену уклањају, важно је да неки нови проблем, који се пре тога није сматрао важним или можда чак и не препозна, не постане критична баријера[7].

Организација која учи и системско размишљање[уреди | уреди извор]

Према Сенџију, „организације које уче“ су оне организације у којима људи непрекидно проширују своје капацитете за стварање резултата које истински желе, где се негују нови и експанзивни обрасци размишљања, где је ослобођена колективна тежња и где људи непрестано уче да сагледавају целину заједно[6]. Он тврди да ће у свом пољу или на тржишту успети само оне организације које су у стању да се брзо и ефикасно прилагођавају. Да би постала организација која учи, морају бити присутна два услова у сваком тренутку:

  1. способност дизајнирања организације тако да се подудара са планираним или жељеним резултатима;
  2. способност да се препозна када се почетни смер организације разликује од жељеног исхода и да се следе неопходни кораци за исправљање ове неусклађености.

Сенџи је такође веровао у теорију системског размишљања која се понекад назива „камен темељац“ организације која учи. Уместо да се фокусира на појединце у организацији, преферира сагледавање већег броја интеракција унутар организације и између организација у целини[8].

Дела[уреди | уреди извор]

  • Senge P. (1990): The Fifth Discipline: the Art and Practice of the Learning Organization. New York: Doubleday/Currency
  • Senge P. (1994): The Fifth discipline fieldbook : strategies and tools for building a learning organization. New York :Currency, Doubleday
  • Senge P. (1999): The dance of change: The challenges of sustaining momentum in learning organizations. New York: Currency/Doubleday.
  • Senge P. at al. (2000): Schools That Learn: A Fifth Discipline Fieldbook for Educators, Parents, and Everyone Who Cares about Education. New York : Crown Business
  • Senge P. (2004): Presence: Human Purpose and the Field of the Future. New York : Crown Business
  • Senge P. (2005): Presence: An Exploration of Profound Change in People, 'Organizations, and Society' New York : Crown Business
  • Senge P. (2008): The Necessary Revolution. New York: Doubleday.
  • Senge P. at al. (2008): The Necessary Solution: How Individuals and Organizations Are Working Together to Create a Sustainable World. New York: Doubleday.

Списак референци[уреди | уреди извор]

  1. ^ Society for Organizational Learning biography for Peter Senge „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 23. 09. 2006. г. Приступљено 10. 01. 2020. 
  2. ^ „Peter Senge - MIT Sloan Executive Education”. mit.edu. Архивирано из оригинала 24. 04. 2019. г. Приступљено 10. 1. 2020.  Невалидан унос |dead-url=dead (помоћ)
  3. ^ Prasad, Kaipa (2007) Excerpt from an Interview with Peter Senge
  4. ^ „Senge, Peter (2004) Excerpt Spirituality in Business and Life: Asking the Right Questions” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 09. 05. 2016. г. Приступљено 10. 01. 2020. 
  5. ^ „Business Management”. Приступљено 10. 1. 2020. 
  6. ^ а б в „Peter Senge and the learning organization”. infed.org. 16. 2. 2013. Приступљено 10. 1. 2020. 
  7. ^ а б в Open Future, New Zealand Архивирано 2012-04-26 на сајту Wayback Machine
  8. ^ „Intro to ST”. www.thinking.net. Архивирано из оригинала 19. 12. 2019. г. Приступљено 10. 1. 2020.  Невалидан унос |dead-url=dead (помоћ)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Питер_Сенџи&oldid=26974677”