Плава џамија у Јеревану
| Плава џамија | |
|---|---|
| Կապույտ Մզկիթ, Kapuyt Mzkit | |
 Улаз у џамију | |
  Плава џамија Локација на мапи Јерменије | |
| Основне информације | |
| Локација | Маштоц авенија 12 |
| Координате | 40° 10′ 41″ С; 44° 30′ 20″ И / 40.1781° С; 44.5056° И |
| Религија | ислам |
| Грана/традиција | дванаестеро-имамски шиизам |
| Град | Јереван |
| Држава |  Јерменија |
| Еклесијастикални или организациони статус | џамија |
| Власништво | Иран |
| Архитектонски опис | |
| Стил архитектуре | исламски |
| Оснивач | Хусеин Али Кан |
| Оснивање | средина 18. века обнова: 1990-их |
| Завршетак изградње | 1764—68. |
| Спецификације | |
| Број купола | 3 |
| Број минарета | 1 |
| Висина минарета | 24 |
Плава џамија (јерм. Կապույտ մզկիթ, Kapuyt mzkit; перс. مسجد کبود, Masjed-e Kabud) представља шиитску џамију из осамнаестог века у Јеревану, главном граду Јерменије. Током совјетског периода џамија је престала са радом и представљала је дом Историјског музеја Јеревана, да би, након што је Јерменија стекла независност, џамија била обновљена уз подршку иранске владе и поново почела добила религијску намену, углавном за Иранце који живе у земљи. Данас Плава џамија у Јеревану представља једину оперативну џамију у Јерменији.[1]
Историја
[уреди | уреди извор]Позадина
[уреди | уреди извор]Јереванска регија била је под контролом разних муслиманских владара још од Тамерланових освајања у 14. веку. Од раног 16. века, званично од 1555. Миром у Амасји, па све до почетка 19. века, Јерменија је била покрајина Ирана (којом су сукцесивно владали Сафавиди, Надир Шах, Карим-кан Занд и иранска династија Каџар), када је пала под суседну Руску империју током Руско—персијског рата од 1826. до 1828. године, што је озваничено Туркманчајским споразумом 1828. године.[2]
У литератури се као године изградње џамије могу пронаћи различити датуми током средине 18. века. Тако је путописац из деветнаестог века Х. Ф. Б. Линч забележио да је Плава џамија грађена током владавине иранског владара Надира Шаха (1736—1747) од стране архитекте Хусеина Алија Кана.[3] Џорџ Бурнутијан наводи Хусеина Алија Кана као задужбинара грађевине, али његову владавину смешта у период 1762—1783.[4] године, док Владимир Арутјунјан тврди да је изградња џамије започета 1760. године и завршена за време владавине Хусеина Алија Кана током 1764—1768. године.[5][6]
Након што је изграђена, зграда је представљала главну џамију за цео град. Када је Русија окупирала Јереван 1827. године током Руско—персијског рата (1826—1828), Плава џамија је, према катастру који су Руси тада саставили, била највећа од осам функционалних џамија. Комплекс се састојао од џамије са површином од 442 m², библиотеке и медресе са 28 просторија, са великим двориштем и укупном површином од 7.000 квадратних метара. Забележено је да је џамија имала један минарет што је у складу са џамијама из тог периода, а нема доказа да је џамија икада имала још неки минарет.
Совјетски период
[уреди | уреди извор]Због секуларистичке политике Совјетске Јерменије, верске службе су у џамији биле забрањене од 1931. године и она је од тада била коришћена као Музеј града Јеревана.[7]
Независна Јерменија
[уреди | уреди извор]Током друге половине деведесетих година започета је рестаурација коју је финансирала иранска влада, а џамија је потпуно рестаурирана 1999. године. Бреди Кислинг, службеник Министарства спољних послова Сједињених Држава, окарактерисао је рестаурацију џамије као „структурално неопходном, али естетски нејасном”.[8] Рестаурација је изазвала забринутост код неких званичника Азербејџана пошто је џамија представљена као иранска, а Азербејџан сматра да она припада наслеђу некадашње велике азербејџанске заједнице у Јерменији.[9] Исламска верска служба поново је успостављена у Плавој џамији, тако да је она од тада једина оперативна џамија у Јеревану, а Музеј града Јеревана је сада премештен на другу локацију и смештен у за њега посебно намењеној згради.
Власништво над џамијом предато је Ирану 1995. године од стране јереванских власти.[10] Децембра 2015. године јерменска влада донела је одлуку да власништво над џамијом продужи за 99 година.[11]
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Плава џамија у Јеревану, поглед из дворишта према џамији (фотографија Ф. Сареа, 1897) -
Панос Терлемезијан, 1917 -
Улаз и купола -
Улаз у џамију -
Детаљи на улазу -
Помоћни улаз у Плаву џамију, додат оригиналном плану крајем 19. века -
Садашњи поглед из дворишта према џамији -
Минарет Плаве џамије -
Минарет изблиза -
Купола изблиза -
Унутрашњост куполе -
Унутрашњост -
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Armenia applies to place Blue Mosque on UNESCO’s World Heritage List”. Today's Zaman. 22. 1. 2013. Архивирано из оригинала 21. 12. 2015. г.
- ^ Dowling 2014, стр. 728–730
- ^ Lynch 1901, стр. 213–214.
- ^ Bournoutian 1992, стр. 45.
- ^ Arutyunyan 1986, стр. 31.
- ^ Ritter 2006, стр. 363–366.
- ^ Hovhannessian 1986, стр. 19-21.
- ^ Kiesling 2005, стр. 31.
- ^ Zeynalov, Natiq (5. 5. 2010). „Yerevanda Göy məscid hər gün İran vətəndaşları ilə dolu olur”. azadliq.org (на језику: азербејџански). Radio Free Europe/Radio Liberty.
- ^ „Կապույտ մզկիթը 99 տարով հանձնվեց Իրանի տնօրինությանը”. azatutyun.am (на језику: јерменски). Radio Free Europe/Radio Liberty. 10. 12. 2015.
- ^ „Իրանի դեսպանատունը 99 տարով անհատույց կօգտագործի Կապույտ մզկիթն ու հարակից հողամասը”. Hetq Online (на језику: јерменски). 10. 12. 2015.
Литература
[уреди | уреди извор]- Dowling, Timothy C. (2014). Russia at War: From the Mongol Conquest to Afghanistan, Chechnya, and Beyond [2 volumes]. ABC-CLIO. стр. 728—730. ISBN 978-1-59884-948-6.
- Arutyunyan, Vladimir M. (1986). Ереван (на језику: руски). Moscow: Izdvo litry po stroitelstvu.>
- Ritter, Markus (2006). „Moscheen und Madrasabauten”. Iran 1785–1848: Architektur zwischen Rückgriff und Neuerung (на језику: немачки). Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-14481-1.
- Bournoutian, George (1992). The Khanate of Erevan Under Qajar Rule, 1795-1828. Costa Mesa, CA: Mazda Publishers. ISBN 9780939214181.
- Hovhannessian, Hrant A. (1986). The Museums of Yerevan. Yerevan: Hayastan Publishing.
- Kiesling, Brady (2005). Rediscovering Armenia (2 изд.). Yerevan: Matit.
- Lynch, H.F.B. (1901). Armenia, Travels and Studies. 1. London: Longmans.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- 3D model Архивирано на сајту Wayback Machine (19. октобар 2012)
- Глава 5. Ереван. Тайны Востока
- В картинках 2012 год. после реставрации купола