Пређи на садржај

Плави Туркијци

С Википедије, слободне енциклопедије
Плави Туркијци
𐱅𐰇𐰼𐰰:𐰉𐰆𐰑𐰣
Türük Bodun
Петроглифи Плавих Туркијаца из модерне Монголије (6. до 8. век).[1]
(Предак неким турскијским популацијама) Предак неким турскијским популацијама (укључујући и порекло предака)
Региони са значајном популацијом
Централна и источна Азија
Језици
Старотуркијси[2]
Религија
Тенгризам[3][4]
Сродне етничке групе
Тургеши, Токуз Огуз, Јенисеј Киргиз, Сјуејантуо,[5] Шатуо[6]

Плави Туркијци (тур. GöktürksНебески или Плави Туркијци) били су номадски племенски савез који је средином 6. века настао у централној Азији.[7]

Историја

[уреди | уреди извор]

Туркијци у ширем смислу обухватају све народе који говоре туркменским (туркијским) језицима. Сматра се да потичу од номадских племена из централне Азије, Алтаја и Џунгарије. Рана историја Туркијаца, као и свих народа централне Азије, обавијена је легендама. Кинески извори помињу их (од 1400. п. н. е., а нарочито од 200. п. н. е.) као ратоборна номадска племена Hiung-nu или Hsiung-nu. Име Туркијци јавља се први пут у 6. веку: код кинеских хроничара у облику Tu-küe, у изворима грчких писаца као Туркос (грч. Τούρκοι), док је у 8. веку у туркијским изворима (орхонски натписи у Монголији) назив Туркијци синоним за групу племена Огузи.[7]

Туркијски каганат

[уреди | уреди извор]

Пошто су 552—555. покорили номадски племенски савез Џуан-Џуан (енгл. Juan-Juan), Туркијци су под каганом Бумином (тур. Bumin, кин. [Tu-men] грешка: {{lang}}: текст има искошену назнаку (помоћ)) основали своју државу-каганат у области Седморечја (рус. Семиречъе), седам река које утичу у језеро Балкаш, која се ширила према истоку и западу. У саставу те државе, која није била јединствена, налазило се више племенских група Туркијаца, свака са својим каганом. Око 570. власт Туркијског каганата захватала је централну Азију од Монголије и северних граница Кине до Црног мора. Развој унутрашње и спољне трговине ојачао је политичке и културне везе са народима средње Азије и Алтаја, с Кином, Ираном и Византијом, али око 580. каганат се распао на источни и западни. Кинези су 630. освојили Источни, а 658. и Западни туркијски каганат, али су се оба, у другој половини 7. и почетком 8. века, ослободили кинеске власти.[7] Западни каганат престао је да постоји када су Тургеши [ru] 740. успоставили своју власт у Седморечју, а Источни пошто су Ујгури 745. загосподарили делом централне Азије. Државу Ујгура срушили су 840. Киргизи.[8]

Туркијци Огузи

[уреди | уреди извор]

У западном Туркестану до Каспијског мора развила се у 8—9. веку држава Туркијаца Огуза. Они долазе у додир са Персијанцима и Арабљанима од којих примају ислам, постепено се шире према западу, масовно насељавају Малу Азију и Средњи исток и најзад се у 10. веку уједињују са Турцима Селџуцима и стварају снажну феудалну државу од Босфора до Туркестана.[8]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Altınkılıç, Arzu Emel (2020). „Göktürk giyim kuşamının plastik sanatlarda değerlendirilmesi” (PDF). Journal of Social and Humanities Sciences Research: 1101—1110. Архивирано (PDF) из оригинала 2020-10-24. г. 
  2. ^ Lloyd, Keith (10. 6. 2020). The Routledge Handbook of Comparative World Rhetorics: Studies in the History, Application, and Teaching of Rhetoric Beyond Traditional Greco-Roman Contexts. Routledge. стр. 153. ISBN 978-1-000-06627-2. 
  3. ^ Roux, Jean-Paul (2003). Genghis Khan and the Mongol Empire. "Abrams Discoveries" series. Превод: Ballas, Toula. New York: Harry N. Abrams. ISBN 9780810991033. 
  4. ^ ——, ур. (1984). La religion des Turcs et des Mongols [The Religion of the Turks and Mongols] (на језику: француски). Paris: Payot. 
  5. ^ Wei Zheng et al. Book of Sui, vol. 84 (in Chinese)
  6. ^ Xiu Ouyang, (1073), Historical Records of the Five Dynasties, p. 39
  7. ^ а б в Гажевић, Никола (1975). Војна енциклопедија (књига 10). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 170. 
  8. ^ а б Гажевић, Никола (1975). Војна енциклопедија (књига 10). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 171. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]