Плави Туркијци

Плави Туркијци

𐱅𐰇𐰼𐰰:𐰉𐰆𐰑𐰣 Türük Bodun
Петроглифи Плавих Туркијаца из модерне Монголије (6. до 8. век).
(Предак неким турскијским популацијама) Предак неким турскијским популацијама (укључујући и порекло предака)
Региони са значајном популацијом
Централна и источна Азија
Језици
Старотуркијси
Религија
Тенгризам
Сродне етничке групе
Тургеши, Токуз Огуз, Јенисеј Киргиз, Сјуејантуо, Шатуо

Плави Туркијци (тур. Göktürks — Небески или Плави Туркијци) били су номадски племенски савез који је средином 6. века настао у централној Азији.

Историја

Порекло

Туркијци у ширем смислу обухватају све народе који говоре туркменским (туркијским) језицима. Сматра се да потичу од номадских племена из централне Азије, Алтаја и Џунгарије. Рана историја Туркијаца, као и свих народа централне Азије, обавијена је легендама. Кинески извори помињу их (од 1400. п. н. е., а нарочито од 200. п. н. е.) као ратоборна номадска племена Hiung-nu или Hsiung-nu. Име Туркијци јавља се први пут у 6. веку: код кинеских хроничара у облику Tu-küe, у изворима грчких писаца као Туркос (грч. Τούρκοι), док је у 8. веку у туркијским изворима (орхонски натписи у Монголији) назив Туркијци синоним за групу племена Огузи.

Туркијски каганат

Седморечје

Византија

Кина

Персија

Алтај

Монголија

Туркијски каганат и суседи око 550.

Пошто су 552—555. покорили номадски племенски савез Џуан-Џуан (енгл. Juan-Juan), Туркијци су под каганом Бумином (тур. Bumin, кин: Tu-men) основали своју државу-каганат у области Седморечја (рус. Семиречъе), седам река које утичу у језеро Балкаш, која се ширила према истоку и западу. У саставу те државе, која није била јединствена, налазило се више племенских група Туркијаца, свака са својим каганом. Око 570. власт Туркијског каганата захватала је централну Азију од Монголије и северних граница Кине до Црног мора. Развој унутрашње и спољне трговине ојачао је политичке и културне везе са народима средње Азије и Алтаја, с Кином, Ираном и Византијом, али око 580. каганат се распао на источни и западни. Кинези су 630. освојили Источни, а 658. и Западни туркијски каганат, али су се оба, у другој половини 7. и почетком 8. века, ослободили кинеске власти. Западни каганат престао је да постоји када су Тургеши 740. успоставили своју власт у Седморечју, а Источни пошто су Ујгури 745. загосподарили делом централне Азије. Државу Ујгура срушили су 840. Киргизи.

Туркијци Огузи

У западном Туркестану до Каспијског мора развила се у 8—9. веку држава Туркијаца Огуза. Они долазе у додир са Персијанцима и Арабљанима од којих примају ислам, постепено се шире према западу, масовно насељавају Малу Азију и Средњи исток и најзад се у 10. веку уједињују са Турцима Селџуцима и стварају снажну феудалну државу од Босфора до Туркестана.

Литература

• Christian, David. A history of Russia, Central Asia and Mongolia, Vol. 1: Inner Eurasia from prehistory to the Mongol Empire. Blackwell, 1998.
• Findley, Carter Vaughn (2004). The Turks in World History. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-988425-4. 
• Golden, Peter (1992). An Introduction to the History of the Turkic Peoples: Ethnogenesis and State-Formation in Medieval and Early Modern Eurasia and the Middle East. Wiesbaden: Otto Harrassowitz. ISBN 9783447032742. 
• Golden, Peter Benjamin (2011). „Ethnogenesis in the tribal zone: The Shaping of the Turks”. Studies on the peoples and cultures of the Eurasian steppes. Bucureşti: Ed. Acad. Române. ISBN 978-973-1871-96-7. 
• Grousset, René. The Empire of the Steppes. 1970. ISBN 0-8135-1304-9. . Rutgers University Press. .
• Gumilev, Lev (2007) (језик: руски) The Göktürks. Moscow: AST. 2007. ISBN 978-5-17-024793-6.  (Древние тюрки ;Drevnie ti︠u︡rki). .
• Skaff, Jonathan Karem (2009). Nicola Di Cosmo, ур. Military Culture in Imperial China. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-03109-8. 
• Yu. Zuev (I︠U︡. A. Zuev) (2002) (језик: руски), "Early Türks: Essays on history and ideology" (Rannie ti︠u︡rki: ocherki istorii i ideologii), Almaty, Daik-Press, p. 233, ISBN 9985-4-4152-9
• Wechsler, Howard J. (1979). „T'ai-Tsung (Reign 626–49): The Consolidator”. Ур.: Denis Twitchett; John Fairbank. The Cambridge History of China, Volume 3: Sui and T'ang China Part I. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-21446-9. 
• Wink, André. Al-Hind: The Making of the Indo-Islamic World. 2002. ISBN 0-391-04173-8. . Brill Academic Publishers. .
• Zhu, Xueyuan (朱学渊) (2004) The Origins of the Ethnic Groups of Northern China. ISBN 7-101-03336-9.  (中国北方诸族的源流). Beijing: Zhonghua Shuju (中华书局)
• Xue, Zongzheng (薛宗正) (1992) A History of the Turks. ISBN 7-5004-0432-8.  (突厥史). Beijing: Chinese Social Sciences Press (中国社会科学出版社)
• Nechaeva, Ekaterina (2011). „The "Runaway" Avars and Late Antique Diplomacy”. Ур.: Ralph W. Mathisen, Danuta Shanzer. Romans, Barbarians, and the Transformation of the Roman World: Cultural Interaction and the Creation of Identity in Late Antiquity. Ashgate. стр. 175—181. ISBN 9780754668145. 
• Sinor, Denis (1990). The Cambridge History of Early Inner Asia. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-24304-9. 
• „Turkic peoples”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено 21. 6. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Damgaard, P. B.; et al. (9. 5. 2018). „137 ancient human genomes from across the Eurasian steppes”. Nature. Nature Research. 557 (7705): 369—373. Bibcode:2018Natur.557..369D. PMID 29743675. S2CID 13670282. doi:10.1038/s41586-018-0094-2. hdl:1887/3202709 . Приступљено 11. 4. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Findley, Carter V. (2005). The Turks in World History. Oxford University Press, USA. ISBN 978-0-19-517726-8. 
• Fisher, William Bayne; Avery, P.; Hambly, G. R. G; Melville, C. (1991). The Cambridge History of Iran. 7. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-20095-0. 
• Golden, Peter Benjamin (2011). Studies on the peoples and cultures of the Eurasian steppes. Bucureşti: Ed. Acad. Române. ISBN 978-973-1871-96-7. 
• Janhunen, Juha (2003). „Ethnicity and language in prehistoric Northeast Asia”. Ур.: Blench, Roger; Spriggs, Matthew. Archaeology and Language II: Archaeological Data and Linguistic Hypotheses. One World Archaeology. 29. Routledge. стр. 195—208. ISBN 0-415-11761-5. 
• Khanbaghi, Aptin (2006). The Fire, the Star and the Cross: Minority Religions in Medieval and Early Modern Iran. I.B. Tauris. ISBN 978-1-84511-056-7. 
• Lee, Joo-Yup; Kuang, Shuntu (18. 10. 2017). „A Comparative Analysis of Chinese Historical Sources and Y-DNA Studies with Regard to the Early and Medieval Turkic Peoples”. Inner Asia. Brill. 19 (2): 197—239. ISSN 2210-5018. doi:10.1163/22105018-12340089 . CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Li, Tao; et al. (јун 2020). „Millet agriculture dispersed from Northeast China to the Russian Far East: Integrating archaeology, genetics, and linguistics”. Archaeological Research in Asia. Elsevier. 22 (100177): 100177. doi:10.1016/j.ara.2020.100177 . CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Mecit, Songül (2014). The Rum Seljuqs: Evolution of a Dynasty. Routledge. ISBN 978-1-134-50899-0. 
• Nelson, Sarah; et al. (14. 2. 2020). „Tracing population movements in ancient East Asia through the linguistics and archaeology of textile production”. Evolutionary Human Sciences. Cambridge University Press. 2 (e5): e5. PMC 10427276 . PMID 37588355. doi:10.1017/ehs.2020.4 . CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Peacock, A.C.S.; Yıldız, Sara Nur, ур. (2013). The Seljuks of Anatolia: Court and Society in the Medieval Middle East. I.B.Tauris. ISBN 978-1-84885-887-9. 
• Robbeets, Martine (1. 1. 2017). „Austronesian influence and Transeurasian ancestry in Japanese”. Language Dynamics and Change. Brill. 8 (2): 210—251. ISSN 2210-5832. doi:10.1163/22105832-00702005 . CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Robbeets, Martine (2020). „The Transeurasian homeland: where, what and when?”. Ур.: Robbeets, Martine; Savelyev, Alexander. The Oxford Guide to the Transeurasian Languages. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-880462-8. 
• Tekin, Talat (1993). Irk bitig (the book of omens) (PDF). Wiesbaden: Otto Harrassowitz. ISBN 978-3-447-03426-5. 
• Uchiyama, Junzo; et al. (21. 5. 2020). „Populations dynamics in Northern Eurasian forests: a long-term perspective from Northeast Asia”. Evolutionary Human Sciences. Cambridge University Press. 2: e16. PMC 10427466 . PMID 37588381. doi:10.1017/ehs.2020.11 . CS1 одржавање: Формат датума (веза) Text was copied from this source, which is available under a Creative Commons Attribution 4.0 International License.
• de la Vaissière, Étienne (2015). „The Steppe World and the Rise of the Huns”. Ур.: Maas, Michael. The Cambridge Companion to the Age of Attila. Cambridge University Press. стр. 175—192. ISBN 978-1-107-63388-9. 
• Yarshater, Ehsan (2001). Encyclopedia Iranica. Routledge & Kegan Paul. ISBN 978-0-933273-56-6. 
• Yunusbayev, Bayazit; et al. (21. 4. 2015). „The Genetic Legacy of the Expansion of Turkic-Speaking Nomads across Eurasia”. PLOS One. PLOS. 11 (4): e1005068. PMC 4405460 . PMID 25898006. doi:10.1371/journal.pgen.1005068 . CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Ö.D. Baatar, Old Turkic Script. ISBN 0-415-08200-5. , Ulan-Baator (2008),
• M. Erdal. Old Turkic word formation: A functional approach to the lexicon. ISBN 3-447-03084-4. , Turcologica, Harassowitz (1991), .
• M. Erdal, L. Johanson & E.A. Csato, ур. (1998). „Old Turkic”. The Turkic Languages. London: Routledge. ISBN 978-99929-944-0-5. 
• M. Erdal, A Grammar of Old Turkic. ISBN 90-04-10294-9. , Handbook of Oriental Studies, Section 8 Uralic & Central Asia, Brill, Leiden (2004), .
• Marcel Erdal (1. 1. 2004). A Grammar Of Old Turkic. BRILL. ISBN 90-04-10294-9. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• L. Johanson (1998). „A History of Turkic”. Ур.: L. Johanson & E.A. Csato. The Turkic Languages. London: Routledge. ISBN 0-415-08200-5. 
• Talat Tekin. A Grammar of Orkhon Turkic. ISBN 0-7007-0869-3. , Uralic and Altaic Series Vol. 69, Indiana University Publications, Mouton and Co. (1968). (review: Gerard Clauson, Bulletin of the School of Oriental and African Studies, University of London, 1969); Routledge Curzon (1997), .

Спољашње везе

• Great Soviet Encyclopaedia, 3rd ed. Article "Turkic Khaganate" (online Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (16. мај 2005)).
• Noten zu den alttürkischen Inschriften der Mongolei und Sibiriens (1898).