Плави Туркијци
Плави Туркијци (тур. Göktürks — Небески или Плави Туркијци) били су номадски племенски савез који је средином 6. века настао у централној Азији.[1]
Историја[уреди | уреди извор]
Порекло[уреди | уреди извор]
Туркијци у ширем смислу обухватају све народе који говоре туркменским (туркијским) језицима. Сматра се да потичу од номадских племена из централне Азије, Алтаја и Џунгарије. Рана историја Туркијаца, као и свих народа централне Азије, обавијена је легендама. Кинески извори помињу их (од 1400. п. н. е., а нарочито од 200. п. н. е.) као ратоборна номадска племена Hiung-nu или Hsiung-nu. Име Туркијци јавља се први пут у 6. веку: код кинеских хроничара у облику Tu-küe, у изворима грчких писаца као Туркос (грч. Τούρκοι), док је у 8. веку у туркијским изворима (орхонски натписи у Монголији) назив Туркијци синоним за групу племена Огузи.[1]
Туркијски каганат[уреди | уреди извор]
Пошто су 552—555. покорили номадски племенски савез Џуан-Џуан (енгл. Juan-Juan), Туркијци су под каганом Бумином (тур. Bumin, кин. Tu-men) основали своју државу-каганат у области Седморечја (рус. Семиречъе), седам река које утичу у језеро Балкаш, која се ширила према истоку и западу. У саставу те државе, која није била јединствена, налазило се више племенских група Туркијаца, свака са својим каганом. Око 570. власт Туркијског каганата захватала је централну Азију од Монголије и северних граница Кине до Црног мора. Развој унутрашње и спољне трговине ојачао је политичке и културне везе са народима средње Азије и Алтаја, с Кином, Ираном и Византијом, али око 580. каганат се распао на источни и западни. Кинези су 630. освојили Источни, а 658. и Западни туркијски каганат, али су се оба, у другој половини 7. и почетком 8. века, ослободили кинеске власти.[1] Западни каганат престао је да постоји када су Тургеши 740. успоставили своју власт у Седморечју, а Источни пошто су Ујгури 745. загосподарили делом централне Азије. Државу Ујгура срушили су 840. Киргизи.[2]
Туркијци Огузи[уреди | уреди извор]
У западном Туркестану до Каспијског мора развила се у 8—9. веку држава Турака Огуза. Они долазе у додир са Персијанцима и Арабљанима од којих примају ислам, постепено се шире према западу, масовно насељавају Малу Азију и Средњи исток и најзад се у 10. веку уједињују са Турцима Селџуцима и стварају снажну феудалну државу од Босфора до Туркестана.[2]
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Christian, David. A history of Russia, Central Asia and Mongolia, Vol. 1: Inner Eurasia from prehistory to the Mongol Empire. Blackwell, 1998.
- Findley, Carter Vaughn (2004). The Turks in World History. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-988425-4.
- Golden, Peter (1992). An Introduction to the History of the Turkic Peoples: Ethnogenesis and State-Formation in Medieval and Early Modern Eurasia and the Middle East. Wiesbaden: Otto Harrassowitz. ISBN 9783447032742.
- Golden, Peter Benjamin (2011). „Ethnogenesis in the tribal zone: The Shaping of the Turks”. Studies on the peoples and cultures of the Eurasian steppes. Bucureşti: Ed. Acad. Române. ISBN 978-973-1871-96-7.
- Grousset, René. The Empire of the Steppes. Rutgers University Press. 1970. ISBN 0-8135-1304-9..
- Gumilev, Lev (2007) (језик: руски) The Göktürks (Древние тюрки ;Drevnie ti︠u︡rki). . Moscow: AST. 2007. ISBN 5-17-024793-1..
- Skaff, Jonathan Karem (2009). Nicola Di Cosmo, ур. Military Culture in Imperial China. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-03109-8.
- Yu. Zuev (I︠U︡. A. Zuev) (2002) (језик: руски), "Early Türks: Essays on history and ideology" (Rannie ti︠u︡rki: ocherki istorii i ideologii), Almaty, Daik-Press, p. 233, ISBN 9985-4-4152-9
- Wechsler, Howard J. (1979). „T'ai-Tsung (Reign 626–49): The Consolidator”. Ур.: Denis Twitchett; John Fairbank. The Cambridge History of China, Volume 3: Sui and T'ang China Part I. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-21446-9.
- Wink, André. Al-Hind: The Making of the Indo-Islamic World. Brill Academic Publishers. 2002. ISBN 0-391-04173-8..
- Zhu, Xueyuan (朱学渊) (2004) The Origins of the Ethnic Groups of Northern China (中国北方诸族的源流). Beijing: Zhonghua Shuju (中华书局) ISBN 7-101-03336-9
- Xue, Zongzheng (薛宗正) (1992) A History of the Turks (突厥史). Beijing: Chinese Social Sciences Press (中国社会科学出版社) ISBN 7-5004-0432-8
- Nechaeva, Ekaterina (2011). „The "Runaway" Avars and Late Antique Diplomacy”. Ур.: Ralph W. Mathisen, Danuta Shanzer. Romans, Barbarians, and the Transformation of the Roman World: Cultural Interaction and the Creation of Identity in Late Antiquity. Ashgate. стр. 175—181. ISBN 9780754668145.
- Sinor, Denis (1990). The Cambridge History of Early Inner Asia. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-24304-9.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Great Soviet Encyclopaedia, 3rd ed. Article "Turkic Khaganate" (online Архивирано на сајту Wayback Machine (16. мај 2005)).
