Плави Турци

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Старотурски пећински цртежи из Монголије (6-8. век).

Плави Турци (тур. Göktürks-Небески или Плави Турци) били су номадски племенски савез који је средином 6. века настао у централној Азији.[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Порекло[уреди | уреди извор]

Турци у ширем смислу обухватају све народе који говоре туркменским (уралско-алтајским) језицима. Сматра се да потичу од номадских племена из централне Азије, Алтаја и Џунгарије. Рана историја Турака, као и свих народа централне Азије, обавијена је легендама. Кинески извори помињу их (од 1400. пре н.е, а нарочито од 200. пре н.е) као ратоборна номадска племена Hiung-nu или Hsiung-nu. Име Турци јавља се први пут у 6. веку: код кинеских хроничара у облику Tu-küe, у изворима грчких писаца као Туркос (грч. Τούρκοι), док је у 8. веку у турским изворима (орхонски натписи у Монголији) назив Турци синоним за групу племена Огузи.[1]

Турски каганат[уреди | уреди извор]

Пошто су 552-555. покорили номадски племенски савез Џуан-Џуан (енгл. Juan-Juan), Турци су под каганом Бумином (тур. Bumin, кин. Tu-men) основали своју државу-каганат у области Седморечја (рус. Семиречъе), седам река које утичу у језеро Балкаш, која се ширила према истоку и западу. У саставу те државе, која није била јединствена, налазило се више племенских група Турака, свака са својим каганом. Око 570. власт Турског каганата захватала је централну Азију од Монголије и северних граница Кине до Црног мора. Развој унутрашње и спољне трговине ојачао је политичке и културне везе са народима средње Азије и Алтаја, с Кином, Ираном и Византијом, али око 580. каганат се распао на источни и западни. Кинези су 630. освојили источни, а 658. и западни Турски каганат, али су се оба, у другој половини 7. и почетком 8. века, ослободили кинеске власти.[1] Западни каганат престао је да постоји када су Тургеши 740. успоставили своју власт у Седморечју, а источни пошто су Ујгури 745. загосподарили делом централне Азије. Државу Ујгура срушили су 840. Киргизи.[2]

Турци Огузи[уреди | уреди извор]

У западном Туркестану до Каспијског мора развила се у 8-9. веку држава Турака Огуза. Они долазе у додир са Персијанцима и Арабљанима од којих примају ислам, постепено се шире према западу, масовно насељавају Малу Азију и Средњи исток и најзад се у 10. веку уједињују са Турцима Селџуцима и стварају снажну феудалну државу од Босфора до Туркестана.[2]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Гажевић, Никола (1975). Војна енциклопедија (књига 10). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 170. 
  2. ^ а б Гажевић, Никола (1975). Војна енциклопедија (књига 10). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 171. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Christian, David. A history of Russia, Central Asia and Mongolia, Vol. 1: Inner Eurasia from prehistory to the Mongol Empire. Blackwell, 1998.
  • Findley, Carter Vaughn (2004). The Turks in World History. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-988425-4. 
  • Golden, Peter (1992). An Introduction to the History of the Turkic Peoples: Ethnogenesis and State-Formation in Medieval and Early Modern Eurasia and the Middle East. Wiesbaden: Otto Harrassowitz. ISBN 9783447032742. 
  • Golden, Peter Benjamin (2011). „Ethnogenesis in the tribal zone: The Shaping of the Turks”. Studies on the peoples and cultures of the Eurasian steppes. Bucureşti: Ed. Acad. Române. ISBN 978-973-1871-96-7. 
  • Grousset, René. The Empire of the Steppes. Rutgers University Press, 1970. ISBN 0-8135-1304-9.
  • Gumilev, Lev (2007) Lua грешка in Модул:In_lang at line 40: attempt to call local 'name_from_tag' (a nil value). The Göktürks (Древние тюрки ;Drevnie ti︠u︡rki). Moscow: AST, 2007. ISBN 5-17-024793-1.
  • Skaff, Jonathan Karem (2009). Nicola Di Cosmo, ур. Military Culture in Imperial China. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-03109-8. 
  • Yu. Zuev (I︠U︡. A. Zuev) (2002) Lua грешка in Модул:In_lang at line 40: attempt to call local 'name_from_tag' (a nil value)., "Early Türks: Essays on history and ideology" (Rannie ti︠u︡rki: ocherki istorii i ideologii), Almaty, Daik-Press, p. 233, ISBN 9985-4-4152-9
  • Wechsler, Howard J. (1979). „T'ai-Tsung (Reign 626–49): The Consolidator”. Ур.: Denis Twitchett; John Fairbank. The Cambridge History of China, Volume 3: Sui and T'ang China Part I. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-21446-9. 
  • Wink, André. Al-Hind: The Making of the Indo-Islamic World. Brill Academic Publishers, 2002. ISBN 0-391-04173-8.
  • Zhu, Xueyuan (朱学渊) (2004) Lua грешка in Модул:In_lang at line 40: attempt to call local 'name_from_tag' (a nil value). The Origins of the Ethnic Groups of Northern China (中国北方诸族的源流). Beijing: Zhonghua Shuju (中华书局) ISBN 7-101-03336-9
  • Xue, Zongzheng (薛宗正) (1992) Lua грешка in Модул:In_lang at line 40: attempt to call local 'name_from_tag' (a nil value). A History of the Turks (突厥史). Beijing: Chinese Social Sciences Press (中国社会科学出版社) ISBN 7-5004-0432-8
  • Nechaeva, Ekaterina (2011). „The "Runaway" Avars and Late Antique Diplomacy”. Ур.: Ralph W. Mathisen, Danuta Shanzer. Romans, Barbarians, and the Transformation of the Roman World: Cultural Interaction and the Creation of Identity in Late Antiquity. Ashgate. стр. 175—181. ISBN 9780754668145. 
  • Sinor, Denis (1990). The Cambridge History of Early Inner Asia. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-24304-9. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]