Планина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Чимборасо, Еквадор. Најудаљенија тачка Земљине површине од њеног центра.[1]

Планина је узвишење на Земљиној површини које је настало као резултат активности Земљине коре и видно се истиче у односу на околни нижи и заравњени терен. Планина је узвишење више од 500 м. Планина је генерално стрмија од брда. Постоје многе теорије о настанку планина. По најновијим теоријама планине су настале као резултат судара великих тектонских плоча или дејства вулкана. Те силе могу да локално подигну површину Земље. Планине подлежу ерозији током времене дејством река, временских услова, и ледника. Неколико планина су изоловани врхови, док је већина њих део огромних планинских масива.

Високе надморске висине на планинама производе хладније климе него на нивоу мора. Те хладније климе имају снажан утицај на планинске екосистеме: различите надморске висине имају различите биљке и животиње. Због мање гостољубивог терена и климе, планине се мање користе за пољопривреду и више за извлачење ресурса и рекреацију, као што је планинарење.

Највиша планина на Земљи је Монт Еверест на Хималајама у Азији, чији врх је 8.850 m (29.035 ft) изнад средњег нивоа мора. Највиша позната планина на било којој планети Соларног система је Олимп на Марсу са 21.171 m (69.459 ft).

Дефиниција[уреди]

Врх Кенија

Не постоји универзално прихваћена дефиниција планине. Као критеријум за дефинисање термина планине коришћени су надморска висина, запремина, рељеф, стрмина, размак и континуитет.[2] У Окфордском енглеском речнику планина се дефинише као „природно уздигнуће Земљина површина које се издиже више или мање нагло из околног нивоа и постиже надморску висину која је, релативно на суседне нивое, импресивна или запажена“.[2]

Да ли ће се географска формација називати планином може да зависи од локалне употребе. Планина Скот изван Лотона у Оклахоми има само 251 m (823 ft) изнад своје основе до највишег врха. Витов Речник физичке географије[3] наводи „Неки органи сматрају еминенције изнад 600 m (2.000 ft) планинама, оне испод тога се називају брдима.“

У Уједињеном Краљевству и Републици Ирској, планина се обично дефинише као било који врх који је бар 2.000 стопа (или 610 ветара) висок,[4][5][6][7][8] док је по званичној дефиницији планине УК владе, за потребе приступа, она врх од 600 метара или више.[9] Осим тога, неке дефиниције такође обухватају захтеве топографске истакнутости, типично 100 or 500 ft (30 or 152 m).[10] Једно време се у САД планина дефинисала као врх од 1,000 ft (0,305 m) или виши. Било која слична земљишна формација нижа од ове висине се сматрала брдом. Међутим, данас, Геолошки топографски институт (USGS) сматра да термини немају техничке дефиниције у САД.[11]

Програм за животну средину Уједињених нација дефинише да „планинско окружење“ обухвата било које од следећег:[12]

  • Надморска висина од бар 2.500 m (8.200 ft);
  • Надморска висина од бар 1.500 m (4.900 ft), са нагибом већим од 2 степена;
  • Надморска висина од бар 1.000 m (3.300 ft), са нагибом већим од 5 степени;
  • Надморска висина од бар 300 m (980 ft), са 300 m (980 ft) опсегом надморске висине од 7 km (4,3 mi).

Користећи ове дефиниције, планине покривају 33% Евроазије, 19% Јужне Америке, 24% Северне Америке, и 14% Африке.[13] Укупно, 24% земљине копнене масе је планинско.[14]

Геологија[уреди]

Џеф Дејвисов врх гледан са ледењачког врха Вилеровог пика, Невада

Постоје три главна типа планина: вулканске, венчане, и громадне.[15] Сва три типа су формирана од тектонских плоча: кад се делови Земчине коре крећу, скупљају, и потањају. Компресионе силе, изостатичко издигнуће и потањање магматских стена потискује повшину стена на више, креирајући земљишне формације које су више од окружења. Висина издигнућа га чини било брдом, или ако је веће и стрмије, планином. Главне планине се јављају у дугим линеарним луковима, што указује на границе и активност тектонских плоча.

Вулкани[уреди]

Геолошки попречни пресек вулкана Фуџи

Вулкани се формирају кад се једна плоча бива потиснута испод друге плоче, или на средњоокеанском гребену или у врућој тачци.[16] На дубини од око 100 км, долази до топљења у стени изнад плоче (због додавања воде), и формира се магма која досеже површину. Кад магма изађе на површину, она често формира вулканску планину, као што је штитасти вулкан или стратовулкан.[17] Неки од примера вулкана су планина Фуџи и Јапану и планина Пинатубо на Филипинима. Магма не мора да изађе на површину да би се формирала планина: магма која се очврсне испод површине још увек може да формира планиске доме, као што је Навахо планина у САД.

Веначне планине[уреди]

Веначне планине се јављају кад две плоче сударе: скраћивање се јавља услед грешака у потисцима и кора се преоптерећује.[18] Пошто мање густа континентална кора „плута“ на гушћим стенама мантла испод, тежина било ког материјала коре који се потискује на горе и формира узивишења, платое или планине мора да буде балансирана силом узгона много веће запремине потиснуте на доле у мантл. Стога је континентална кора нормално знатно дебља испод планина, у односу на нижа подручја.[19] Стене могу да се набирају било симетрично или асиметрично. Набори навише су антиклинални, а набори надоле су синклинални: код асиметричног набирања могу се исто тако јавити лежећи и преокренути набори. Планине Јура су пример веначних планина.

Громадне планине[уреди]

Катскилс планине у држави Њујорк представљају еродирани плато.

Громадне планине су последица раседа у кори: шава где се стене могу помицати једне поред других. Кад се стене на једној страни раседа подигну релативно на другу, може доћи до формирања планине.[20] Уздигнути блокови су блокови планина или хорстови. Суседни спуштени блокови се називају грабенима: они могу да буду мали или да формирају екстензивне системе рифтних долина. Тиме се формира предео попут оног који се може видети у источној Африци, у Вогезима, провинцији долина и венаца у западној Северној Америци и у долини Рајне. Те области се често јављају кад је регионални стрес екстензиван, а кора разређена.

Ерозија[уреди]

Током и након подизања, планина је изложена агенсима ерозије (вода, ветар, лед, и гравитација) који постепено сносе подигнуто подручеј на доле. Последица ерозије да су површине планина млађе него стене од којих је сама планина формирана.[21] Глацијални процеси производе карактеристичне облика земљишта, као што су пирамидални врхови, гребени попут оштрице ножа, и циркови облика посуде који могу да садрже језера. Планинске висоравни, као што су Катскилс, се формирају ерозијом издигнутог платоа.

Клима[уреди]

Планина у округу Карбон у Јути

Планинска клима постаје хладнија са повећањем надморске висине, услед интеракције између радијације и конвекције. Сунчева светлост видљивог спектра пада на земљу и загрева је. Земља затим загрева ваздух на површини. Кад би радијација била једини начин преноса топлоте са земље на простор, ефекат стаклене баште гасова у атмосфери би одржавао земљу на око 333 K (60 °C; 140 °F), и температура би експоненцијално опадала са висином.[22]

Међутим, кад је ваздух топао, он се шири, чиме се снижава његова густина. Стога, врући ваздух тежи да се подигне и пренесе топлоту нагоре. Ово је процес конвекције. Конвекција долази у равнотежу када сегмент ваздуха на одређеној надморској висини има исту густину као и његово окружење. Ваздух је слаб проводник топлоте, тако да сегмент ваздуха може да се подигне и падне без знатне размене топлоте. То је познато као адијабатски процес, који има карактеристичну криву зависности притиска и температуре. Како притисак постаје мањи, температура се снижава. Брзина снишавања температуре са надморском висином је позната као адијабатска стопа опадања, која је апроксимативно 9,8 °C по километру висине.[22]

Потребно је имати на уму да присуство воде у атмосфери компликује процес конвекције. Водена пара садржи латентну топлоту испаравања. Како се ваздух подиже и хлади, он коначно постаје засићен и не може више да задржи своју количину водене паре. Водена пара се кондензује (формирајући облаке), и отпушта се топлота, чиме се мења брзина опадања са суве адијабатске брзине опадања до влажне адијабатске брзине опадања (5,5 °C по километру)[23] Стварна брзина опадања може да варира са висином и локацијом.

Стога, кретање на горе 100 метата на планини је приближно еквивалентно кретању 80 km (45 миња или 0,75° латитуде) ка најближем полу.[24] Овај однос је само приближан, пошто локални фактори као што је близина океана (као што је Арктички океан) могу драстично да модификују климу.[25] Са повећањем висине, главни облик преципитације постаје снег и ветрови се појачавају.[26]

Ефекат климе на екологију на датој надморској висини се може у великој мери одредити путем комбинације количине преципитације, и биотемпературе, као што је описао Лесли Холдриджа 1947. године.[27] Biotemperaturа је просечна temperaturа; све temperature испот 0 °C (32 °F) се сматратају да су 0 °C. Кад је температура испод 0 °C, биљке су дормантне, тако да је прецизна температура неважна. Пикови планина са перманентним снегом могу да имају биотемпературу испод 15 °C (59 °F).

Екологија[уреди]

Алпска мочвара у Швајцарским Алпима

Хладнија планинска клима утиче на биљке и животиње које живе на планинама. Специфичан скуп биљака и животиња се прилагођава релативно уском опсегу климе. Стога, екосистеми теже да леже дуж висинских појасева грубо константне климе. Ово се назива надморском зонацијом.[28] У регионима са сувом климом, планинска тенденција да имају виши ниво преципитације као и ниже температуре такође омогућавају различите услове, што побољшава зонацију.[29][30]

Неке биљке и животиње присутне у надморским зонама имају тендецију да постају изоловане, јер ће услови изнад и испод одређене зоне бити негостољубиви и на тај начин ограничити њихово кретање или расипање. Ови изоловани еколошки системи су познати као небеска острва.[31]

Висинске зоне обично следе типичан патерн. На највишим надморским висинама, дрвеће не може да расте, и какав год живот можда постоји, он ће бити алпског типа, налик на тундру.[30] Непосредно испод линије дрвећа, може се наћи субалпска шума четинарског дрвећа, која може да поднесе хладноћу и суво окружење.[32] Испод тога расту планинске шуме. У умереним деловима Земље, те шуме имају тенденцију да буду од четинарског дрвета, док у тропима могу бити од листопадног дрвећа које расте у кишним шумама.

У друштву[уреди]

Планинари се пењу на планину Рејнир
Врх Бен Невис, највиши врх Велике Британије, има споменик

Планине су углавном мање пожељне за људско становање него низије, због оштрих временских прилика и мале количине обрадивог земљишта. Мада је 7% копнене области Земље изнад 2.500 m (8.200 ft),[13] само 140 милиона људи живи изнад те надморске висине[33] и само 20-30 милиона људи изнад 3.000 m (9.800 ft) надморске висине.[34] Опадање атмосферског притисака са повећањем надморске висине значи да је мање кисеоника доступно за дисање, и постоји мањи ниво заштите против соларне радијације (UV).[29] Услед снижења садржаја кисеоника, највише познато перманентно насеље на свету је на 5.100 m (16.700 ft), док је највиша позната перманентно толерисана висина 5.950 m (19.520 ft).[35] Изнад 8.000 m (26.000 ft) надморске висине, атмосфера не садржи довољно кисеоника за одржавање људског живота. Ово је познато као „зона смрти“".[36] Врхови Монт Евереста и К2 су у зони смрти.

Око половине планинског становништва живи на Андима, у Централној Азији, и Африци.[14] Традиционална планинска друштва се ослањају на пољопривреду, која има виши ризик од неуспешне жетве него на нижим надморским висинама. Минерали су често присутни у планинама, и стога је рударство важна привредна компонента неких планинских друштава. Од недавно, туризам доноси приходе планинским заједницама, делом захваљујући интензивном развоју око атракција као што су национални паркови или скијалишта.[37] Око 80% планинског становништва живо испод линије сиромаштва.[14]

Већина светских река се напаја из планинских извора, при чему снег делује као складишни механизам за низијске корисник.[38] Више од половине људске популације зависи од планина као извора воде.[39][40]

Планинарење, висинско пењање, или алпинизам је спорт, хоби или професија ходања, скијања, и пењања на планинама. Док је планинарење почело као покушај да се досегне највиша тачка неосвојених великих планина, оно се разгранало у специјализације које адресирају различите аспекте планина, и састоје се од више области, у зависности од тога да ли изабрана рута води преко камена, снега или леда. Сви облици захтевају искуство, атлетске способности, и техничко знање ради одржавања безбедности.[41]

Подела планина[уреди]

  • Према висини планине се деле на ниске (до 1.000 m), средње (1.000-2.000 m) и високе (преко 2.000 m).
  • Према начину настанка деле се на набране, раседне и вулканске

Највиши планински врхови[уреди]

Референце[уреди]

  1. „The 'Highest' Spot on Earth”. Npr.org. 7. 4. 2007. Приступљено 31. 7. 2012. 
  2. 2,0 2,1 Gerrard (1990)
  3. Whittow (1984). стр. 352.
  4. Nuttall, John & Anne (2008). England. The Mountains of England & Wales. 2 (3rd изд.). Milnthorpe, Cumbria: Cicerone. ISBN 1-85284-037-4. 
  5. „Survey turns hill into a mountain”. BBC. Приступљено 3. 2. 2013. 
  6. „A Mountain is a Mountain – isn't it?”. www.go4awalk.com. Приступљено 3. 2. 2013. 
  7. „mountain”. dictionary.reference.com. Приступљено 3. 2. 2013. 
  8. Wilson, Peter (2001). „Listing the Irish hills and mountains” (PDF). Irish Geography. Coleraine: University of Ulster. 34 (1): 89. doi:10.1080/00750770109555778. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 27. 6. 2013. 
  9. „What is a "Mountain"? Mynydd Graig Goch and all that...”. Metric Views. Архивирано из оригинала на датум 30. 3. 2013. Приступљено 3. 2. 2013. 
  10. Helman, Adam (2005). The Finest Peaks - Prominence and Other Mountain Measures. Trafford Publishing. ISBN 978-1412059954. 
  11. „What is the difference between lake and pond; mountain and hill; or river and creek?”. USGS. Архивирано из оригинала на датум 2013-02-12. Приступљено 11. 2. 2013. 
  12. Blyth (2002). стр. 74.
  13. 13,0 13,1 Blyth (2002). стр. 14.
  14. 14,0 14,1 14,2 Panos (2002). „High Stakes” (PDF). Приступљено 17. 2. 2009. 
  15. „Chapter 6: Mountain building”. Science matters: earth and beyond; module 4. Pearson South Africa. 2002. стр. 75. ISBN 0-7986-6059-7. 
  16. Butz, Stephen D (2004). „Chapter 8: Plate tectonics”. Science of Earth Systems. Thompson/Delmar Learning. стр. 136. ISBN 0-7668-3391-7. 
  17. Gerrard (1990). стр. 194.
  18. Searle, Michael P (2007). „Diagnostic features and processes in the construction and evolution of Oman-, Zagros-, Himalayan-, Karakoram-, and Tibetan type orogenic belts”. Ур.: Robert D. Hatcher Jr.; MP Carlson; JH McBride; JR Martinez Catalán. 4-D framework of continental crust. Geological Society of America. стр. 41ff. ISBN 0-8137-1200-9. 
  19. Press, Frank; Siever, Raymond (1985). Earth (4th изд.). W. H. Freeman. стр. 413. ISBN 978-0-7167-1743-0. 
  20. Ryan, Scott (2006). „Figure 13-1”. CliffsQuickReview Earth Science. Wiley. ISBN 0-471-78937-2. 
  21. Fraknoi, Morrison & Wolff (2004). стр. 160.
  22. 22,0 22,1 Goody, Richard M.; Walker, James C.G. (1972). „Atmospheric Temperatures” (PDF). Atmospheres. Prentice-Hall. 
  23. „Dry Adibatic Lapse Rate”. tpub.com. Архивирано из оригинала на датум 3. 6. 2016. Приступљено 2016-05-02. 
  24. Blyth (2002). стр. 15.
  25. „Factors affecting climate”. The United Kingdom Environmental Change Network. Архивирано из оригинала на датум 16. 7. 2011. 
  26. Blyth (2002). стр. 12.
  27. Lugo, Ariel E.; Brown, Sandra L.; Dodson, Rusty; Smith, Tom S.; Shugart, Hank H. (1999). „The Holdridge Life Zones of the conterminous United States in relation to ecosystem mapping”. Journal of Biogeography. 26 (5): 1025—1038. doi:10.1046/j.1365-2699.1999.00329.x. Архивирано из оригинала на датум 2013-02-12. 
  28. Daubenmire, R.F. (1943). „Vegetational Zonation in the Rocky Mountains”. Botanical Review. 9 (6): 325—393. doi:10.1007/BF02872481. 
  29. 29,0 29,1 Blyth (2002)
  30. 30,0 30,1 „Biotic Communities of the Colorado Plateau: C. Hart Merriam and the Life Zones Concept”. Архивирано из оригинала на датум 4. 2. 2013. Приступљено 30. 1. 2010. 
  31. Tweit, Susan J. (1992). The Great Southwest Nature Factbook. Alaska Northwest Books. стр. 209—210. ISBN 0-88240-434-2. 
  32. „Tree”. Microsoft Encarta Reference Library 2003. Microsoft Corporation. 2002 [1993]. ISBN 60210-442-1635445-74407 Проверите вредност параметра |isbn=: length (помоћ). 
  33. Moore, Lorna G. (2001). „Human Genetic Adaptation to High Altitude”. High Alt Med Biol. 2 (2): 257—279. PMID 11443005. doi:10.1089/152702901750265341. 
  34. Cook, James D.; Boy, Erick; Flowers, Carol; del Carmen Daroca, Maria (2005). „The influence of high-altitude living on body iron”. Blood. 106 (4): 1441—1446. PMID 15870179. doi:10.1182/blood-2004-12-4782. 
  35. West, JB (2002). „Highest permanent human habitation”. High Altitude Medical Biology. 3 (4): 401—7. PMID 12631426. doi:10.1089/15270290260512882. 
  36. „Everest:The Death Zone”. Nova. PBS. 24. 2. 1998. 
  37. Blyth (2002). стр. 17.
  38. Blyth (2002). стр. 22.
  39. „International Year of Freshwater 2003”. Архивирано из оригинала на датум 7. 10. 2006. Приступљено 7. 12. 2006. 
  40. „The Mountain Institute”. Архивирано из оригинала на датум 9. 7. 2006. Приступљено 7. 12. 2006. 
  41. Cox, Steven M.; Fulsaas, Kris, ур. (2009) [2003]. Mountaineering: The Freedom of the Hills (7 изд.). Seattle: The Mountaineers. ISBN 0-89886-828-9. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]