Планиска јуричица
| Планиска јуричица | |
|---|---|
,_Zinc_Road,_Teesside_(53540824279).jpg)
| |
| Планиска јуричица Linaria flavirostris pipilans Хартлпул, Енглеска | |
Научна класификација 
| |
| Царство: | Animalia |
| Тип: | Chordata |
| Класа: | Aves |
| Ред: | Passeriformes |
| Породица: | Fringillidae |
| Род: | Linaria |
| Врста: | L. flavirostris
|
| Биномно име | |
| Linaria flavirostris | |
| |
| Ареал Linaria flavirostris Ареал гнежђења Станарица Ареал зимовања
| |
| Синоними | |
Планиска јуричица (лат. Linaria flavirostris) је мала смеђа птица певачица из породице зеба Fringillidae. То је делимично миграторна врста која се налази у јако раздвојеној распрострањености у северној Европи и у азијским планинама од источне Турске до Непала, западне Кине и Монголије. Углавном се храни ситним семеном, али повремено и инсектима.
Таксономија
[уреди | уреди извор]Планиска јуричица је формално описао шведски природњак Карл фон Лине у 10. издању своје „Systema Naturae“ 1758. године под биномним називом Fringilla flavirostris.[2][3] Планиска јуричица и блиско сродне конопљарке су једно време биле смештене у род Carduelis, али су премештене у васкрснути род Linaria на основу филогенетске анализе митохондријалних и нуклеарних ДНК секвенци која је објављена 2012. године.[4] Род је првобитно описао 1802. године немачки природњак Јохан Матеус Бехштајн [5] Име рода linaria је латински израз за ткача лана, од речи linum, „ лан “. Специфични епитет flavirostris значи „жутокљуни“.[6]
Препознато је осам подврста:[7]
- Linaria flavirostris flavirostris (Linnaeus, 1758) - Норвешка од истока до Кољског полуострва (северозапад Русије), делимично и северна Шведска и северна Финска; зимује на обалама Балтичког мора и Северног мора и у централној и источној Европи
- Linaria flavirostris pipilans (Latham, 1787) - северна Ирска и северна Британија; зимује до обале југоисточне Енглеске и североисточне Француске до источне Холандије
- Linaria flavirostris brevirostris (Bonaparte, 1855) - Турска, Кавказ и северни Иран
- Linaria flavirostris korejevi (Zarudny & Härms, 1914) - Јужни Урал до Каспијског језера, киргишке степе и планине Тјен Шан
- Linaria flavirostris altaica (Sushkin, 1925) - Јужна Русија (централни и источни Алтај и западне Сајанске планине и Република Тува) и западна и северна Монголија
- Linaria flavirostris montanella (Hume, 1873) - источни Киргистан, Памир-Алаи, Таџикистан, Јужни Узбекистан, западна централна Кина (западни Синђанг јужно до Каракорума, Кунлун Шан и Алтун Шан, од источног до северног Ћингхаја), Авганистан и северни Пакистан (Читрал, Гилгит-Балтистан)
- Linaria flavirostris miniakensis (Jacobi, A, 1923) - Источна Тибетанска висораван (Јужни Ћингхај и Источни Тибет) од источне до централне Кине (источна до Гансуа и Западног Сичуана)
- Linaria flavirostris rufostrigata (Walton, 1905) - Ладак, западна и јужна тибетанска висораван (западни и јужни Тибет) и северна Индија од источног до северног Непала
Опис
[уреди | уреди извор]_(49029781732).jpg)
Планиска јуричица је сличне величине и облика конопљарки (Linaria cannabina), 13,5-13,5 цм дужине. Нема црвену мрљу на глави и грудима коју имају конопљарка и јуричица (Acanthis flammea). Смеђе је боје са црним пругама одозго; одрасли мужјаци такође имају ружичасти надрепак, а незреле јединке и женке смеђи надрепак. Доњи део тела је жућкаст до беличаст, са смеђим пругама. Конусни кљун је жут зими, а сив лети.[8] Оглашавање је веома карактеристично назално "тваа-ит", по коме је и добио енглеско име,[9] а песма садржи брзе трилере и цвркуте.[10] Планиске јуричице често формирају велика јата ван сезоне гнежђења, понекад помешане са другим зебама на обалама и сланим мочварама. Хране се углавном семеном.[8]
Подврсте се разликују по перју, при чему је Linaria flavirostris pipilans из хипер-влажне океанске климе Британије и Ирске најтамнији (према Глогеровом правилу ), а Linaria flavirostris flavirostris у Скандинавији је следећи најтамнији. Азијске подврсте, које се налазе у много сушнијим планинским стаништима, су много светлије.[11]
Распрострањеност и станиште
[уреди | уреди извор]Планиска јуричица се гнезди у северној Европи и преко Палеарктика до Сибира и Кине. Алпске травнате површине и ниско жбуње су омиљене за гнежђење; у азијском делу свог ареала, гнезди се на великим до веома великим надморским висинама, од 3.600-4.900 м,[8][12] али током много хладнијих океанских лета северозападне Европе, гнезди се много ниже, и до нивоа мора у северозападној Ирској, западној и северној Шкотској и Норвешкој; овде је снажно повезана са традиционалном пољопривредом ниског интензитета на приобалним травњацима.[13]
Планиска јуричица је делимично стационарна врста, а зими многе птице мигрирају даље на југ или се селе ка обалама.[14] Нагло је опала у деловима свог ареала, посебно у Ирској.[15]
Понашање
[уреди | уреди извор]Гнежђење
[уреди | уреди извор]
Женка гради гнездо или на земљи или ниско у жбуњу, полажући 3-6 јаја. Јаја су светло или тамноплаве боје са променљивим тамнољубичасто-смеђим тачкама или мрљама које су углавном концентрисане око широког краја. Полажу се свакодневно и мере 17,4 мм x 13,2 мм. Женка их инкубира 12–13 дана. Младунце хране и брину оба родитеља, а добијају комплетно перје када напуне 11-12 дана. Хране се још две недеље након што напусте гнездо.[16]
У Великој Британији, планинска јуричица је предмет неколико истраживачких пројеката на Пенинима, Шкотском горју и на обалама Северног Велса и Ланкашира. Записи показују да се птице источно од Пенинских брда зими селе на југоисточну обалу, а оне западно зимују између Ланкашира и Хебрида. Велшка популација зимује готово искључиво у Флинтширу. Подаци о прстеновању открили су да се планинске јуричице које се гнезде у различитим деловима Британије користе различита подручја за зимовање, и да се подручја за зимовање британске планинске јуричице не преклапају са подручјима за зимовање континенталне планинске јуричице.[17]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ BirdLife International (2017). „Linaria flavirostris”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2017: e.T22720438A111128447. doi:10.2305/IUCN.UK.2017-1.RLTS.T22720438A111128447.en
. Приступљено 11. 11. 2021.
- ^ Paynter, Raymond A. Jnr., ур. (1968). Check-list of Birds of the World. 14. Cambridge, Massachusetts: Museum of Comparative Zoology. стр. 253.
- ^ Linnaeus, C. (1766). Systema Naturæ per regna tria naturae, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis, Volume 1 (на језику: латински). 1 (10th изд.). Holmiae:Laurentii Salvii. стр. 182.
- ^ Zuccon, Dario; Prŷs-Jones, Robert; Rasmussen, Pamela C.; Ericson, Per G.P. (2012). „The phylogenetic relationships and generic limits of finches (Fringillidae)” (PDF). Molecular Phylogenetics and Evolution. 62 (2): 581—596. PMID 22023825. doi:10.1016/j.ympev.2011.10.002. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 09. 2018. г. Приступљено 24. 07. 2025.
- ^ Gill, Frank; Donsker, David; Rasmussen, Pamela, ур. (децембар 2023). „Finches, euphonias”. IOC World Bird List Version 14.1. International Ornithologists' Union. Приступљено 7. 7. 2024.
- ^ Jobling, James A. (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London, United Kingdom: Christopher Helm. стр. 161, 227. ISBN 978-1-4081-2501-4.
- ^ Clement, Peter (2020). „Twite (Linaria flavirostris), version 1.0”. Birds of the World (на језику: енглески). ISSN 2771-3105. doi:10.2173/bow.twite1.01.
- ^ а б в Collar, N.J.; Newton, I.; Clement, P. (2010). „Family Fringillidae (Finches)”. Ур.: del Hoyo, J.; Elliott, A.; Christie, D.A.. Handbook of the Birds of the World. 15: Weavers to New World Warblers. Barcelona, Spain: Lynx Edicions. стр. 440–617 [566–567]. ISBN 978-84-96553-68-2.
- ^ Hume, Rob; Still, Robert; Swash, Andy; Harrop, Hugh; Tipling, David (2016-09-06). Britain's Birds. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-15889-1. OCLC 919479526.
- ^ Clement, Harris & Davis 1993, стр. 246–247
- ^ Svensson, Lars (1992). Identification guide to European passerines. Stockholm: L. Svensson. стр. 297–298. ISBN 91-630-1118-2.
- ^ Kazmierczak, Krys; Perlo, Ber van (2000). A field guide to the birds of the Indian subcontinent. New Haven: Yale University Press. стр. 300. ISBN 0-300-07921-4.
- ^ Wilkinson, Nicholas I.; Wilson, Jeremy D. (2010-05-01). „Breeding ecology of Twite Carduelis flavirostris in a crofting landscape”. Bird Study. 57 (2): 142—155. ISSN 0006-3657. doi:10.1080/00063650903449938 .
- ^ Newton 1973
- ^ BirdWatch.Ireland. „Irish Twite danger”. BirdLife Europe. BirdLife International. Приступљено 12. 8. 2014.
- ^ Cramp 1994, стр. 636–637.
- ^ Dunning, J.; Finch, T.; Davison, A.; Durrant, K.L. (2020). „Population-specific migratory strategies of Twite Linaria flavirostris in Western Europe”. Ibis. 162 (2): 273—278. doi:10.1111/ibi.12791.
Литература
[уреди | уреди извор]- Clement, Peter; Harris, Alan; Davis, John (1993). Finches and Sparrows: An Identification Guide. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. ISBN 0-691-03424-9.
- Cramp, Stanley; et al., ур. (1994). „Carduelis flavirostris Twite”. Handbook of the Birds of Europe the Middle East and North Africa. The Birds of the Western Palearctic. VIII: Crows to Finches. Oxford: Oxford University Press. стр. 625—639. ISBN 978-0-19-854679-5.
- Newton, Ian (1973). Finches. The New Naturalist Library 55. New York: Taplinger. ISBN 0-8008-2720-1.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Фотографије Оизоа
- Аудио снимци из Ксено-канто
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
