Плуг

Из Википедије, слободне енциклопедије
Савремено (механичко) орање плугом који вуче трактор у Србији.

Плуг је справа за основну обраду земљишта. Постоје различите врсте плугова, од којих је најчешћи раони плуг. Поред раоних постоје и: дискосни (радни део је диск), тањирасти (радни део тањир), чизел плугови (радни део у облику мотичица). У случају да на извесној дубини постоји водонепропусни слој пре орања (или заједно са њим) врши се подривање различитим типовима подривача.

Историјат[уреди]

Орање са дрвеним ралом чију запрегу чине два вола, насликано у гробници у Старом Египту (око 1200 год п. н. е.).
Орање са двостраним ралом чију запрегу чине два вола. Сликар је пренагласио димензије раоника као и материјал од којег је рало направљено, раоник од метала, а остали делови од дрвета. Део композиције Приношење жртве Каина и Авеља, Манастир Дечани, Средњовековна Србија, око 1343. године.[1]

Почеци земљорадње настали су у доба Неолита на Блиском истоку у подручју плодног земљишта око 9000-8000 године п.н.е. гајењем јечма и пшенице. На Балкану земљорадња је настала око 6500-5500 године п.н.е. Настанак земљорадње био је у вези са коришћењем разноврсног алата, оруђа. Доба запрежне обраде земље са ралом и плугом у вези је са припитомљавањем животиња. Први примерци рала развили су се од оруђа, односно од ручног рала и мотике, у доба средњег Неолита, на Блиском истоку. Најранији докази пронађени на Блиском истоку датирају око 6000 године п.н.е. Гвоздене верзије јављају се око 2300 године п.н.е. како у Асирији тако и у време 3. династије у Старом Египту. Сматра се да је врло убрзо од рала, која је једноставнија и примитивнија справа за обраду земље, настао и развио плуг. Обе справе су коегзистирале хиљадама година једне поред друге. Велика разлика између рала и плуга је у томе, што се ралом земља само разреди, врло плитко разроји земља, док сечиво плуга иде много дубље и плугом земља се пребацује, што омогућава да се сеје дубље. У бронзаном добу долази до распростирања рала у нове крајеве. У Србији су недалеко од великих река, код Пожаревца и Новог Бечеја, пронађени бронзани раоници, који су датирани на око 1100 – 1000 година п.н.е. Гвоздено доба карактерише употреба гвозденог раоника. Ови раоници масовније се употребљавани у млађем гвозденом добу када се у Европи јављају први плугови. Рало и плуг са гвозденим раоником преузела је Стара Грчка а потом и Стари Рим, и оно је са извесним побољашањима егзистирало цео Средњи век, задржавши се на Балканском полуострву до средине 20. века.

Дрвено рало и јарам тељиг „босански јарам“, који има греду „шива“ и два савијена прута „шивице“, (Србија), Етнографски музеј. Најстарији облик који се сачувао на Балкану до 20. века.

У Србији су она основу археолошких истраживања пронађена 49 раоника из периода 9 -16. века. У Србији, поред археолошких истраживања, значајно место представљају средњовековни живописи за проучавање земљорадње.[2][3] Реч ралије помиње се у Дечанској хрисовуљи краља Душана. Писани податак о ралу као справи за орање сачуван је и у српском преводу византијског Земљорадничког закона.

Америка, подсахарсха Африка, Аустралија и Океанија нису познавале плуг све до европске колонизације ових области. Први плугови су били израђени од дрвета, а за вучу је служила стока (волови, биволи, деве, јакови, коњи итд). Иако су већ антички народи окивали плугове, тек је 18. век, односно Доба просветитељства донело је значајан напредак у њиховој конструкцији. Једну од првих мануфактура за производњу плугова основао је Роберт Ронсомер, у Енглеској 1789. године. Већ 1803. године Ронсомер конструише раоник од ливеног гвожђа код кога се оштрице оштре саме током орања. Иако је овај плуг био отпорнији него претходни није се мога употребљавати на свакој врсти земљишта. Наредно унапређење конструисао је 1819. године Џетро Вуд који је направио први плуг састављен из делова чиме су се лако могли да мењају пошто се истроше. Џон Лејн 1833. године конструисао је дрвени плуг чије оштрица код раоника је била од челика. Међутим, Џон Дир је 1837. године произвео први челични плуг чија ће продаја у почетку бити веома скромна, да би 1855. производња достигла чак 13 хиљада примерака годишње. Фабрике за израду плугова основана су: Џ & Ф, Хоџарт, Енглеска, 1837.; Х. Ф. Ескерт, Берлин, 1846.; Еберхард, Улм, 1854.; Рудолф Сак, Лајпциг, 1863. Фабрички метални плугови потиснули су постепено из употребе старе дрвене и дрвено-металне плугове тек крајем 19. века. У Србији и Југославији масовнија употреба фабричких плугова почиње тек након 1919. године. Први парни плуг, односно плуг који вуче уз помоћ ужета парна локомобила (парна машина) постављена на један крај оранице патентиран је у Енглеској 1856. године. Прву генерацију парних плугова почеле су да производе компаније, Џон Фаулер и Хауард Касали, чиме је отпочело Механичко доба обраде земље. Занимљиво да је велепоседник Шулхоф из банатског места Дента купио енглески парни плуг Фауелер 1861. године. Био је то први парни плуг у Аустрији и Угарској. У то доба развој капитализма доводи до већег усавршавања земљорадње. Први модерне фабричке пољопривредне машине у Србију набављене су 1870-тих залагањем просветитеља и прегаоца Др Ђорђа Радића, родом из Великог Бечкерека, члана Српског ученог друштва, један од оснивача Друштва за пољску привреду и уредника стручног пољопривредног листа „Тежак“.[4] Он је у Србију увезао прве вршалице, гвоздене Бургове плугове и друге пољопривредне машине, али и нове расе говеда.[5] Данас се углавном производе плугови који се користе за тракторску вучу.

Орање у Неверу, уље на платну 133×260 cm, Роза Бонер, 1849., Музеј Орсеј, Париз.

рало

Рало је дрвена справа за орање чији су основни делови: раоник (лемеш), гредељ (оје), плаз на који је причвршћен раоник и ручица. Главна карактеристика рала је симетрични раоник који је хоризонтално положен на земљу преко плаза и подсеца је тако да она пада на обе стране раоника. Рало се најдуже задржало у планинским и брдским пределима због карактеристике самог планинског тла - плитког слоја земље. Рало плитко оре и има једну ручицу са којом се лакше регулише угао под којим се обрађује земља. Рало је вукло пар волова – лес волова.

плуг

Зимско орање, СР Словенија, 1965. године. Фотоархив: Етнографски музеј Словеније.

Плуг је сложенија справа од рала и његови делови су: гредељ (оје), плаз, раоник (лемеш), две ручице, цртало (предње сечиво), козлац, даска, а може да има и ораћа колица. Главна карактеристика плуга је асиметрични раоник, који имао облик приближно правоуглог троугла, чија је најдужа страна (хипотенуза) оштрица која сече земљу. Цртало или предње сечиво подсеца земљу и обележава ширину коју ће раоник да захвати. Сви делови су од дрвета, осим раоника, цртала и ланаца за повезивање греде са колицима који су једини метални делови. Раоници од гвожђа су веома дуго у употреби. За орање дрвеним плугом било је потребно више пари волова. У просеку се радило са три, али се дешавало да се радило са два и са пет пари волова, зависно од њихове јачине, врсте земљишта и усева који се сејао. Дрвени плуг су правили сами сељаци или сеоски мајстори. Прављен је најчешће од храстовине. Најтеже је било пронаћи криво дрво за гредељ и двоструким плазом. Дрвени плуг далеко дубље оре од рала због чега се више користио у равничарским пределима. Главна карактеристика дрвено-металног плуга је гвоздена глава, која се куповала код гвожђара, а дрвене делове су правили сеоски мајстори или самоуки сељаци. Преласком на фабричке металне плугове, које су знатно лакше за рад, почињу да се употребљавају краве у орању и оне временом потискују волове. Коње у орању са металним плугом употребљавају богатији сељаци.

Раони плуг[уреди]

Основни радни део раоног плуга, плужно тело, врши деформацију, дробљење, превртање, мешање и премештање земљишне пластице (траке земљишта на коју наилази плужно тело). Плужно тело се састоји из: раоника, плужне даске, плаза и козлаца. На плужно тело и рам плуга постављају се помоћни радни делови: цртало, претплужник, перо, а ређе подривач. При раду плуга хоризонтално одсецање пластице врши раоник, а вертикално, предња ивица плужног тела или цртало ако је присутно. Плужна даска одрезану пластицу окреће и одлаже на страну прислањајући је на претходно изорану.

Делови раоног плуга[уреди]

Делови плуга (објашњење ознака делова је у тексту).

Раоник (А): најчешће се користе два типа: трапезоидни и раоник у облику длета. Раоник се учвршћује на козлац помоћу завртњева са упуштеном главом како би били у равни радне површине. Ивица оштрице раоника са правцем кретања плуга склапа угао од 35-42°. Пошто раоник пружа највећи отпор од свих делова плуга (око 50%) израђује се од специјалних квалитетних челика, а пре употребе се мора добро отковати и наоштрити.

Плужна даска (B): односно њена радна површина подељена је на два дела: предњи „груди“ и задњи „крило“. Израђује се од трослојног челика, тако да је средњи слој мекши, што обезбеђује еластичност. По радној површини плужна даска се цементира у циљу смањења отпора (око 10% од свих делова плуга) и лепљења земље. Постоје четири основна типа плужних дасака: цилиндрична даска, полуспирална даска, спирална и културна. Први тип добро дроби, али слабије преврће пластицу; друга два типа добро преврћу, али слабо дробе пластицу; док последњи тип код кога су груди цилиндроидне, а крило благо спирално, обједињује добре особине прва три типа.

Плаз (C): је правоугаона челична плоча на доњем делу козлаца уз зид бразде. Он прима бочне силе притиска пластице на површину раоника и плужне даске и спречава померање плужног тела према неораном делу. Крај плаза највише се троши па су чести плазови са измењивом петом.

Козлац (D): везује раоник, плужну даску и плаз са рамом плуга (E). Могу бити високи и ниски у зависности од типа рама (раван или савијен). Део козлаца на који се везују плужна даска и раоник назива се седло. Оно је издубљено према закривљености раоника и даске. Са супротне стране истог краја је место за причвршћивање плаза, а на супротном крају козлац се везује за рам уз помоћ завртњева или стеге.

Цртало (F): је радни део плуга за вертикално, уздужно обрезивање пластице. Постоје дискосна (чешћа) и цртала у облику сечива (само за врло дубока орања). Цртало се померањем коленастог носача поставља 1-2 cm бочно у односу на раоник ка необрађеној површини да плужно тело не запиње о зид бразде.

Претплужник: је сличан плужном телу, само је мањи и нема плаз. Претплужник се поставља на 25-30 cm испред врха главног плужног тела. Коришћењем претплужника горњи слој пластице са биљном масом се реже и баца на дно бразде, а плужно тело тад боље дроби пластицу.

Перо (G): је челична летва која се са задње стране везује за крај плужне даске. Перо наставља рад плужне даске - обликовање изоране пластице.

Подривач: се ретко поставља јер захтева компликованију и јачу конструкцију плуга. Улога подривача је разбијање патоса бразде, односно растресање подораничног слоја неструктурних земљишта. Постављају се тако да раде 5-15 cm дубље од плужног тела.

Подела раоних плугова[уреди]

Плуг за глатко орање -тробраздни обртач.

Постоји неколико основних подела раоних плугова. Према начину премештања пластице могу бити: равњаци (пластица се премешта на десну страну па се поорана површина оре на слог или разор) и раони плугови за глатко орање (са подједнаким бројем левих и десних плужних тела који изменом могу да одлажу пластицу десно или лево). У оквиру другог типа у зависности од конструкцијског решења разликују се: обртачи (смењивање левих и десних плужних тела врши се обртањем плуга по хоризонталној оси за 180° или 90°, балансни (смењивање се врши тако што се лева плужна тела подижу а десна спуштају, и обрнуто), плугови са два рама (имају два посебна рама који се наизменично спуштају и подижу).

Према начину дизања плугова при окретању на увратини и транспорту плугови се деле на: вучене (рам са радним деловима се диже а точкови плуга остају на земљи; имају два главна точка леви - лединаш и десни -браздаш, а могу имати и задњи точак), ношене (дижу се хидрауличним уређајем трактора; без точкова су или имају један, задњи, који се диже са плугом) и полуношене (предњи део се диже хидрауличним уређајем а задњи спуштањем задњег точка; имају један или два задња точка и понекад лединаш). Вучени плугови су све мање у употреби.

Ако се као критеријум узме број плужних тела плугови се деле на једнобраздне и вишебраздне(од 2 до 5 плужних тела, ређе 6-8). [6][7]

Референце[уреди]

  1. Средњевековни налази раоника и прикази рала на дечанским фрескама, Весна Р. Манојловић Николић, Филозофски факултет – Одсек за историју, Универзитет у Новом Саду, 2011.
  2. Живот у Средњем веку на фрескама, Народни музеј у Београду.
  3. Шта се заправо јело у средњовековној Србији – Намирнице, технике кувања, трпеза, Авант Арт магазин, Тамара Огњевић из каталога изложбе Гозбе.
  4. Улога и место Др Ђорђа Радића у српској привреди XIX века, стр. 5/511, Милорад Дробац, научни сарадник Института за економику пољопривреде у Београду.
  5. Улога и место Др Ђорђа Радића у српској привреди XIX века, стр. 5/511, Милорад Дробац, научни сарадник Института за економику пољопривреде у Београду.
  6. Грбић, М. (2010): Производња садног материјала – Технологија производње украсних садница. Универзитет у Београду, Београд. ISBN 978-86-7299-174-1.
  7. Мићић, Ј. & Милинковић, И. (1991): Пољопривредне машине. Универзитет у Београду, Пољопривредни факултет, Београд

Спољашње везе[уреди]