Плутонијум
|
| |||||||
| Општа својства | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Име, симбол | плутонијум, Pu | ||||||
| У периодном систему | |||||||
| |||||||
| Атомски број (Z) | 94 | ||||||
| Група, периода | група Н/Д, периода 7 | ||||||
| Блок | f-блок | ||||||
| Категорија | актиноид | ||||||
| Масени број | 244 (најстабилнији изотоп) | ||||||
| Ел. конфигурација | [Rn]5f67s2 | ||||||
по љускама | 2, 8, 18, 32, 24, 8, 2 | ||||||
| Физичка својства | |||||||
| Боја |
сребрнобела | ||||||
| Агрегатно стање | чврсто | ||||||
| Тачка топљења | 912 K (639 °C) | ||||||
| Тачка кључања | 3.503 K (3.230 °C) | ||||||
| Густина | 19.816 kg/m3 | ||||||
| Моларна запремина | 12,29×10−3 m3/mol | ||||||
| Топлота фузије | 2,84 kJ/mol | ||||||
| Топлота испаравања | 344 kJ/mol | ||||||
| Атомска својства | |||||||
| Оксидациона стања | 6, 5, 4, 3 | ||||||
| Особине оксида | амфотерни | ||||||
| Електронегативност |
1,28 (Полинг) 1,22 (Олред) | ||||||
| Енергије јонизације | 1: 584,7 kJ/mol | ||||||
| Атомски радијус | 175 pm | ||||||
| |||||||
| Остало | |||||||
| Кристална структура | моноклинична | ||||||
| Брзина звука | 2.260 m/s (293,15 K) | ||||||
| Топл. водљивост | 6,74 W/(m·K) | ||||||
| Сп. ел. водљивост | 0,666×106 S/m | ||||||
| CAS број | 7440-07-5 | ||||||
Плутонијум (Pu, латински: plutonium) је хемијски елемент из групе актиноида.[1] Име је добио по патуљастој планети Плутону.
Плутонијум је радиоактиван метал из групе актиноида.[2] први пут добијен и испитан од стране америчког хемичара Glenna T. Seaborga 1941. године. Научници су искористили уранијум, који су бомбардовали језгрима деутеријума (изотоп водоника). Плутон је веома реактиван. Ако дуго стоји на ваздуху прекрив се златним слојем оксида. Јавља се у 6 алтотропских модификација и гради једињења у којима се јавља са четири оксидациона броја. Познато је 15 изотопа плутонијума чије се атомске масе крећу између 232 и 246. Због високог степена радиоактивности смртоносан је за човека чак и у минималним количинама. Опаснији је од уранијума због мање критичне масе.
Заступљеност: трагови овог елемента се јављају међу рудама уранијума.
Референце[уреди]
- ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
- ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga.
Спољашње везе[уреди]
| Плутонијум на Викимедијиној остави. |