Побуна Јединице за специјалне операције

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Побуна Јединице за специјалне операције
Време:9. — 17. новембар 2001.
Место:Београд (мост Газела, Ауто-пут Братство и јединство), Земун, Нови Сад (Европски пут Е75, Кула, Врбас)
Повод:Хапшење Браће Бановић
Кохабитација између владе и председништва СР Југославије
Сарадња са Хашким трибуналом
Узрок:Свргавање Слободана Милошевића
Статус: Протести су спонтано престали
Сукобљене стране

Vuk-jso.gif Јединица за специјалне операције

Влада Републике Србије

Подршка

Команданти и вође
Милорад Улемек
Франко Симатовић
Душан Спасојевић
Миле Луковић
Зоран Вукојевић
Војислав Коштуница
Ивица Дачић
Ивица Дачић
Војислав Шешељ
Велимир Илић
Зоран Ђинђић
Чедомир Јовановић
Владан Батић
Душан Михајловић
Јачина
1000+ 1000-2000+

Побуна Јединице за специјалне операције МУП-а Србије трајала је од 9. до 17. новембра 2001. године у седиштима Јединице за специјалне операције у Кули, као и на ауто-путу код Врбаса и у Београду. Наводни повод за побуну било је хапшење браће Бановић, оптужених пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСБЈ).

Позадина[уреди]

Положај ЈСО-а у државној хијерархији, пре побуне.

У демонстрацијама 5. октобра 2000. године у Београду, значајну улогу одиграла је ЈСО утолико што, након договора између Зорана Ђинђића — вође протеста, и Милорада Улемека — команданта ЈСО-а, а упркос наређењу, није отворила ватру на демонстранте.

Слободан Милошевић је био ухапшен и, крајем јуна 2001, превежен у МКСБЈ. Милорад Улемек је августа исте године отпутовао у Грчку где је ухапшен због поседовања кривотвореног пасоша. Ово хапшење га је додатно узнемирило јер је он одраније слутио да је и он тражен од стране МКСБЈ-а, као и да би могао бити оптужен за злочин на Ибарској магистрали.[1] Иако је, након инцидената, најпре у дискотеци „Тврђава“ у Кули почетком маја и 15. јуна у београдском кафићу „Бојан Ступица“[2], крајем јуна поднео оставку у ЈСО, он је задржао утицај у Јединици и остао њен дефакто командант.[3]

Средином октобра 2001, МКСБЈ је од МУП-а Србије затражио сву документацију о Јединици за специјалне операције и њиховим дејствима током ратова у Хрватској, БиХ и Косову. Међутим, пред тим судом, осим против Франка Симатовића који је био командант претече ЈСО-а, никада ни против једног другог члана Јединице није била подигнута оптужница.[4]

Повод[уреди]

Наводни повод за побуну било је хапшење Предрага и Ненада Бановића, који су били оптужени за ратне злочине у логору „Кератерм“ у Босни и Херцеговини, и њихово пребацивање у МКСБЈ. Хапшење су извршили припадници ЈСО-а, али наводно не знајући да ће Бановићи бити одведени у МКСБЈ, што су сматрали незаконитим.[5]

Међутим, прави повод је вероватно била чињеница да су браћа Бановић ратовала у БиХ заједно с паравојном јединицом Вукови (претечом ЈСО-а), што је вероватно изазвало страх да би и неки припадници ЈСО могли бити ухапшени.[6] Други могући повод било је то што је Улемек, који је желео да задржи утицај над ЈСО-ом, желео и да избегне евентуално хапшење приликом сведочења на суђењу за убиства на Ибарској магистрали, које је било заказано у Окружном суду у Београду за 12. новембар.[5][7] За тај случај Улемек је касније био оптужен и осуђен на 40 година затвора.[8]

Побуна[уреди]

У тренутку избијања побуне, премијер Србије Зоран Ђинђић и министар полиције Душан Михајловић били су на службеним путевима док је Горан Петровић, начелник Ресора државне безбедности, био на годишњем одмору. Увече, 9. новембра 2001. године, ЈСО је отказала послушност Ресору државне безбедности и већина њених припадника се повукла са својих радних места, укључујући и возаче и телохранитеље функционера Владе Србије.[9]

Исте вечери, ЈСО је одржала конференцију за новинаре у свом седишту у Кули. На конференцији су изнети захтеви Јединице:[10]

  • доношење закона о сарадњи с МКСБЈ-ом и
  • смена министра полиције Душана Михајловића.

Међутим, осим јавних захтева, постојали су и тајни захтеви да буду разрешени челни људи Ресора ДБ-а, као и да из притвора буде пуштен Миле Луковић и још неколико чланова Земунског клана.[11][12]

Осим овога, тог и следећег дана, ЈСО је одбијала сву комуникацију са институцијама власти, а 10. новембра је на два сата блокирала и петљу ауто-пута Е75, код Врбаса.

Премијер Ђинђић се јутра тог дана вратио са службеног путовања, а поподне је председавао састанку одржаном у МУП-у Србије. На овом састанку, Ђинђић је од Лукића затражио директан одговор на питање да ли би полиција могла да спречи ЈСО у њеном евентуалном покушају запоседања седишта републичке Владе и добио је негативан одговор.[13]

Улога Земунског клана[уреди]

Душан Спасојевић, вођа Земунског клана, био је један од главних организатора побуне. У пресретнутим телефонским разговорима између њега и Душана Маричића — команданта ЈСО-а, обављеним 9. и 11. новембра, Спасојевић је разговарао о побуни, следећим корацима које ЈСО треба да учини и о свом утицају на медије:[14]

11. новембра 2001. у 21:50, након што је премијер Ђинђић дошао у базу ЈСО:

Д. Спасојевић: „(...) Своје захтеве морају да испуне. Нема силе, осим Коштунице, ако он нареди.“

Д. Маричић: „Мислиш да прекину? Он [Улемек] то неће да уради.“

Д. Спасојевић: „И вероватно сутра долазе за Београд. И нема шансе да одустану док овај [министар Михајловић] не оде. Значи, јави му да зна, овај Коштуница. Јави му да је отишао овај [премијер Ђинђић] тамо.“

Нејасно је да ли се Спасојевић позивао на Коштуницу као директног саучесника побуне или се плашио евентуалне реакције Војске Југославије, чији је Коштуница био врховни командант.

Према сведочењу Зорана Вукојевића, сведока сарадника на суђењу за атентат на Зорана Ђинђића, припадници Земунског клана су свакодневно током побуне посећивали базу ЈСО у Кули и вршили утицај на новинаре.[15]

Блокада ауто-пута у Београду[уреди]

Мапа местâ побуне.

У понедељак, 12. новембра око 5:20 часова, око 70 униформисаних припадника ЈСО-а из базе у Кули блокирало је, 21 возилом марке „хамви“, ауто-пут кроз Београд код Центра „Сава“, у смеру ка мосту Газела. Међу побуњеницима су били Душан Маричић Гумар — командант, као и Звездан Јовановић — помоћник за резервни састав ЈСО-а, а у возилима су се налазиле аутоматске пушке.

Око 7.30, Горан Петровић, начелник Ресора ДБ-а, позвао је свог заменика, Зорана Мијатовића, и наложио му да преговара са побуњеницима, што је била прва начелникова реакција од почетка побуне.[16] Мијатовић је око 8 часова дошао до блокаде где је разговарао са Маричићем и пренео му, између осталог, нетачну информацију да су многи припадници ЈСО-а тражени од стране МКСБЈ-а.[4]

Тог поподнева, Милорад Улемек је сведочио на суђењу за злочин на Ибарској магистрали. Он је дошао у суд заједно с неколико наоружаних особа, што је утицало на остале сведоке који се на том рочишту нису усудили да изнесу сведочења.[16] Такође, по изласку из суднице Улемек је медијима изјавио како подржава побуну и како свако има право да протестује у својим униформама.[17][18]

Током преговора на ауто-путу, Мијатовић је Маричићу такође предочио да становништво у околним зградама чине углавном бивши и садашњи официри војске, од којих многи поседују оружје. С друге стране, Специјална антитерористичка јединица МУП-а је тог и претходног дана била у стању пуне приправности.[6]

Те вечери, на преговоре о окончању побуне у Кулу су отишли Чедомир Јовановић и Душан Михајловић и поново су их припадници ЈСО-а раздвојили у различите просторије. ЈСО је захтевала да Михајловић напише оставку на место министра, што је он и учинио. Међутим, сревши се с Михајловићем у ходнику, Јовановић му је узео написану оставку из руку и поцепао је. Након нових преговора одлучено је да Михајловић напише другачију верзију оставке коју би понудио председнику Владе. Док ју је писао, поред стола је клечао Улемек и кроз сузе тврдио да он није хтео да до тога дође, а такође је запретио да ће себи одсећи прст. На опаску Јовановића да би многи у Србији више волели да Улемек изврши самоубиство, на Јовановића је ножем насрнуо Звездан Јовановић, али га је у том нападу спречио Маричић.[17]

Реакције[уреди]

Иако је побуна била противзаконита[6] и противуставна[19], реакције политичке елите на њу су биле подељене.

Председник СРЈ, Војислав Коштуница, подржао је побуну рекавши да се ради о људима који нису угрозили безбедност земље. Коштуница је сличност своје изјаве с Улемековом касније оценио као неважну.[20]

Председник Нове Србије, Велимир Илић, подржао је побуну, рекавши да ће она закомпликовати безбедносну ситуацију у земљи.[21]

Социјалистичка партија Србије је такође подржала побуну.[22]

Завршетак побуне[уреди]

Побуна је окончана 17. новембра 2001. око 7 часова ујутру када су с улаза у базу ЈСО-а склоњени оклопљени транспортери и наоружани стражари који су се ту налазили целим током побуне.[23]

Епилог[уреди]

Дана 12. марта 2003, Ђинђић је убијен у дворишту седишта Владе Србије. Њега је убио мајор Звездан Јовановић, тадашњи помоћник команданта ЈСО.[24] Дана 25. марта 2003, ЈСО-а је расформирана.[25]

У оптужници за атентат на премијера Ђинђића стоји да је побуна ЈСО-а била почетак стварања политичког амбијента за атентат.[26] Дана 11. новембра 2010. године, када су мајка и сестра Зорана Ђинђића поднеле Специјалном тужилаштву за организовани криминал кривичну пријаву против Улемека, Маричића, Коштунице, Томића и још пет особа, за оружану побуну 2001. године.[27]

Медијска архива[уреди]

На десетогодишњицу Побуне Јединице за специјалне операције, новембра 2012. године, објављена је медијска архива која се састоји од неколико стотина новинских чланака у вези са овим догађајем.[28]

Види још[уреди]

Референце и фусноте[уреди]

  1. ^ Васић 2005, стр. 73.
  2. ^ Илустрована политика: Sergej pod Legijinom zaštitom[мртва веза], Приступљено 23. 4. 2013.
  3. ^ Васић 2005, стр. 72.
  4. 4,0 4,1 Васић 2005, стр. 84
  5. 5,0 5,1 „Radisavljević: Istražujemo ko je izveo JSO iz Kule”. Политика. 9. 10. 201009. Приступљено 9. 12. 2010.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  6. 6,0 6,1 6,2 „Време“ — „Оружана побуна“, 15.11.2001.
  7. ^ Васић 2005, стр. 76.
  8. ^ „Potvrđena presuda za Ibarsku magistralu”. 25. 12. 2010. Приступљено 9. 12. 2010. 
  9. ^ Васић 2005, стр. 77.
  10. ^ „U Kuli u nedelju bez vanrednih događaja”. Глас јавности. 12. 11. 2001. Приступљено 4. 12. 2010.  line feed character у |title= на позицији 21 (помоћ)
  11. ^ Васић 2005, стр. 81.
  12. ^ s:Извештај Кораћеве комисије, 13.8.2003.
  13. ^ Б92 — „Службена тајна“ (5. део) Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 9, 2009) (на језику: енглески), 30.10.2008.
  14. ^ Васић 2005, стр. 77—80
  15. ^ Васић 2005, стр. 80.
  16. 16,0 16,1 Васић 2005, стр. 83
  17. 17,0 17,1 „Време“ – „Коначни обрачун“, 21.9.2006.
  18. ^ Васић 2005, стр. 82.
  19. ^ С. Поповић — Кривична пријава Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 17, 2011) (на језику: енглески); по Уставу СРЈ, члан 57, став 3
  20. ^ Б92 — „Интервју - Војислав Коштуница, председник ДСС-а“, 27.3.2003.
  21. ^ „Глас јавности“ — „Побуна оправдана“, 13.11.2001.
  22. ^ „Глас јавности“ — „Оправдано протестују“, 16.11.2001.
  23. ^ „Глас јавности“ — „Окончан протест 'Црвених беретки'“, 18.11.2001.
  24. ^ Konačna presuda za ubistvo Zorana Đinđića 25. novembar 2009., Приступљено 23. 4. 2013.
  25. ^ Medijska fondacija Ebart: hronologija 2003.[мртва веза], Приступљено 23. 4. 2013.
  26. ^ Б92 — „Истина оставља трагове“, Приступљено 23. 4. 2013.
  27. ^ С. Поповић — Текст кривичне пријаве, с прилозима Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 17, 2011) (на језику: енглески), 10.11.2010.
  28. ^ Годишњица побуне ЈСО, Приступљено 23. 4. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]